Ja, moja porodica i Covid-19

Instagram je mesto na kom u poslednje vreme provodim najviše vremena. Prvo sam vagala da li da objavim da sam zaražena u strahu od negativnih reakcija ali iz želje da ne izgledam kao neki rani oblik korona-influensera. Na kraju sam odlučila da svoju malecnu “platformu” ipak iskoristim iz prostog razloga što mi se činilo da informacija jako malo, a panike i previše. Ljudi su hteli da znaju kako se osećam.

Velik broj mojih anksioznih snova odnosi se na to da one koji nisu anksiozni nateram da ovu krizu shvate ozbiljno. Kada je cela moja grupa dobila virus, bili smo na porodičnoj proslavi i iako mediji još nisu upali u apokaliptična predviđanja, ja se već nisam ni sa kim ljubila ili rukovala. Primetila sam da su neki opušteniji pojedinci zakovrnuli očima kada bih se povukla od njih. Ljubazno sam odmahivala i smeškala se i objašnjavala kako moje ponašanje nema veze sa time da se bojim bacila i za svoje lično zdravlje, već za zdravlje naših osamdesetogodišnjaka i devedesetogodišnjaka. Imala sam jak osećaj da ću se zaraziti (i moje vidovnjačke sposobnosti biće tema za neku sledeću kolumnu) ali morala sam da odgurnem svoj strah, popustim pred zagrljajima i javno priznam da sam se ponašala histerično.

Teško je ubediti skeptike da stvari počnu da uzimaju ozbiljno kada je oko nas toliko lažnih vesti i spekulacija, u kontekstu odgovora Velike Britanije na ovu krizu. Čini se da je jedino što znamo to da smo svi u istom sosu, a ipak, ljudi se sa stresom nose na veoma različite načine. Nije uvek lako razgovarati sa onima koje voliš o pandemiji (!) ako se oni sa njom nose na način koji je tebi samoj potpuno nerazumljiv. Ovo može pogotovo da se zaoštri ako ste zajedno u karantinu.

Imam drugaricu koja živi sa ljudima koji žele da se zaraze pošto veruju da će tako postati otporni dok ona to… ne želi. Isto tako je i sa mojom grupom. Grupni mail za porodicu i prijatelje koji smo napravili kako bismo delili informacije koje dobijamo od epidemiologa i upoređivali simptome pokazuje koliko svi različto reagujemo. Ja kao da zovem mamu 50 puta na dan i svima govorim koliko ih volim. Mogu samo da zamislim koliko to opterećuje i izaziva dodatnu anksioznost nekom ko je osetljiviji na vesti ali se isto tako osećam potpuno nemoćno zato što nisam u prilici da svojim roditeljima i bakama i dedama donosim namirnice. Ipak, izgleda da generacija Z paniči mnogo više od njihovih roditelja boomera. Zovem ih minimalno u odnosu na to koliko bih želela i trudim se da ih nasmejem. Sumnjam, doduše, i da se oni trude da umanje moju brigu i da se pretvaraju da su manje bolesni nego što zapravo jesu.

Pošto sada već cele zajednice žive u izolaciji, svi ćemo početi da modifikujemo svoje ponašanje – kako bismo se lakše nosili sa svim ovim ali i kako bi se drugi lakše nosili sa nama. Počelo je rukovanjem – nekada simbol poverenja, danas simbol pretnje. Nadam se da će nas sve ovo dovesti do spoznaje koliko smo zaista bliski jedni drugima u izolaciji i da su naše sudbine međusobno intimno povezane.

Instagram mi je pomogao da pronađem ljude čiji pristup je sličan mom. Volim da mislim o svojoj “korona personi” kao uglavnom smirenoj i punoj informacija sa malom dozom JESUS FUCKING CHRIST i puno humora. Ipak, u svom stanju rastrojstva od gledanja svih tih ljudi koji ispod mog prozora idu u pab, napisala sam:

“Ne mogu da zamislim da na Instagramu trenutno postoji i jedna jedina osoba koja nije anksiozna i zato što imam iskustva sa anksioznošću i zato što se klackam između emotivnih krajnosti (jedna je jako morbidna i puna straha za sve koje volim, a koji su ugroženi ili bolesni, druga je bes, treća je velika ljubav prema svim strancima na internetu koji su puni topline) palo mi je na pamet da napravim listu stvari koje mi pomažu da se nosim sa svojom anksioznošću ali koje i vi možete praktikovati u izolaciji. 1) Zapisujte stvari. Ne u telefon. Na papiru, hemijskom olovkom. Možete čak i crtati dijagrame, praviti mape. Ovo ne mora da bude dnevnik dubokih misli. Možete napraviti listu knjiga za čitanje ili dnevnik ishrane – verujte mi da će pomoći da se raštrkane misli poslože, a vi ćete se osećati sabranije i povratiti deo kontrole. 2) Crtajte. Crtajte jedni druge, pozirajte jedni drugima (ako ste u karantinu sa nekim). Beležite vreme na ovaj način i stavite datum na svaki crtež. 3) Kuvajte. Ako ste baš katastrofa u kuhinji pravite katastrofalnu hranu ali ipak pratite svaki recept do najmanjih detalja. 4) Učite neki jezik. Napravite svoj rečnik. pronađite nekog iz druge zemlje ko je takođe u karantinu i vežbajte. 5) Ako ne možete da se koncentrišete na čitanje, slušajte audio knjige – ovo jako smiruje. Još bolje, čitajte naglas jedni drugima – to obožavam i podseća me na vreme kad sam bila mala. 6) Mrdajte se, makar samo da očistite kuću i držite sve pod konac. Ovo ima dvostruku funkciju. Ne kažem da treba da se prepustite opsesivno-kompulsivnom čišćenju ali održavajte svoj prostor urednim i udobnim, osim što pruža zadovoljstvo daje i osećaj da ste nešto postigli. 7) Zovite ljude, nemojte samo slati poruke (osim ukoliko ne kašljete, onda definitivno samo šaljite poruke), čuti nečiji glas i videti slova na ekranu su dve potpuno razlišite stvari. 8) Pevajte. Pustite pesme kojima znate sve reči i pevajte. Bonus poeni za sve pesme iz devedesetih kada je većina nas mislila da će 2020 biti… pa, ne ovakva. Zaustaviću se na broju osam zato što je to moj srećan broj i hajde da se nadamo da i ovde postoji neka dobra strana. Da će sistemske promene izgladati moguće kada svi preživimo ovaj jebeni virus zajedno.“

Prvi put objavljeno na buro247.com.