Fun fact: Nenad i ja smo se malo natezali oko toga ko će pisati ovaj članak (možda se slično ponovi za koji mesec kada bude tridesetogodišnjica spota “Freedom” George Michaela i svečano obećavam da ću biti velikodušna). Svako je izgleda imao svoju ideju o tome kako treba pisati o tridesetom rođendanu pesme i spota koji nas je obeležio. Svima koji Madonnu najviše poznaju po poslednjem albumu (ili dva), o tome šta jeste ili nije izjavila o Lady Gagai i diskutabilnim korona Instagram postovima, imam da poručim nešto što sam čula u dokumentarcu o Muhammadu Aliju: “Heroj je zauvek lep, čak i kada više nije, zbog onoga što je uradio.” Madonna jeste heroj. Moj, Nenadov, na neki način svakoga ko je svoj, možda baš i vaš. “Vogue” ima jako puno veze sa tim.
Ja sam bila klinka kada je spot izašao. Devet godina je možda rano da snimate sa MTV-ja ali ja, eto, jesam. Zatim sam premotavala do beskraja, pokušavala na baletu da ponovim šta sam videla – verovatno smehotresno za posmatrače – Vogue mi je zvonio u glavi (i realno, nikada iz nje nije izašao). Ja jesam bila dete ali sam znala da se u tom spotu, kome na početku nisam ni razumela reči osim imena nekih od glumaca koji se spominju, osećam kao kod kuće. Namerno govorim “spotu” – ovo je ultimativni slučaj neraskidive povezanosti slike i tona. Posle njega je došao i dokumentarac “U krevetu sa Madonnom” u kom se pojavljuje praktično cela ekipa iz spota i koji je takođe sniman u crno-beloj tehnici, a ja sam ostala zauvek zaljubljena u celu scenu i, naravno, pokrete.
„All you need is your own imagination, so use it that’s what it’s for“
Tada nisam znala (a i kako bih?) da je vogueing vrsta stilizovanog plesa koji potiče iz underground njujorške klupske scene osamdesetih, da su ga izvodili LGBTQ izvođači i to uglavnom crnci i latino (dakle, jasno diskriminisani po bar dve osnove). Ime je dobio po tome što je inspirisan visoko stilizovanim pozama koje su se mogle videti na stranicama istoimenog modnog magazina ali i egipatskih hijeroglifa. Još dok je bila zvezda u usponu, Madonna je išla po klubovima u kojima se igrao, a legenda kaže da su je sa vogueingom upoznali plesači Jose Gutierez Xtravaganza i Luis Xtravaganza u njujorškom klubu Sound Factory. Madonna je angažovala obojicu da urade koreografiju za spot „Vogue“ i kasnije su joj se pridružili i na svetskoj turneji Blond Ambition iste godine. O njima dvojici, kao i ostatku grupe najpoznatijih Madonninih plesača upravo iz tog vremena, saznaćete više u dokumentarcu “Strike a Pose” iz 2017. godine.
I tu dolazimo do same suštine koju mnogi zaboravljaju: 1990. godine, u jeku AIDS pandemije, u vreme kada je homofobija, nažalost, još uvek bila veoma društveno prihvatljiva (volim da mislim da danas više nije ali me svakodnevica uvek nekako demantuje), Madonna je direktno promovisala LGBTQ zajednicu. Javno i na razne načine. Možemo da raspravljamo o tome da li je mogla da učini još više – mnogi je upravo zbog spota “Vogue” optužuju za kulturnu aproprijaciju zato što nikada nije javno izjavila odakle joj inspiracija. Lično, mislim da je napravila nešto više time što je od svoje inspiracije koja je u to vreme bila i bukvalno i prenosno zatvorena u podrum, napravila mejnstrim. Pravi, potpuni, ne-možeš-mu-pobeći-nigde-na-planeti mejnstrim. Madonna je uradila mnogo više od popularizovanja nekih-tamo-koraka, ona je unajmila ljude sa izvora da joj u tome pomognu i njih, te svoje ljude, nije nikada krila. U rekordnom roku, svi su znali ovu pesmu, pokušavali da izvedu rutinu i recitovali kako je „lepota tamo gde je (sam) nađeš“. Ne znam baš koliko je uzgajivača krompira iz Ajdahoa pristupilo ovom zadatku ali sam sigurna da mnoga njihova deca jesu, baš kao i ja sa svih svojih devet godina života, svetlosnim godinama udaljena od njujorških noćnih klubova.
„Beauty’s where you find it, not just where you bump and grind it „
Apsolutno ne sporim da je sama Madonna pobrala lovorike i najviše dobila iz cele priče (i u procesu zacementirala svoju titulu gej ikone) ali isto tako, LGBTQ zajednici tada jeste pružila više nego bilo ko pre nje. Mogli bismo čak reći i da je sam ples, zajedno sa nenormalo lepim plesačima koji ga uz Madonnu izvode, prava zvezda spota. Isto se dešava i u dokumentarcu “U krevetu sa Madonnom”. Niko do tada nije posvetio toliko pažnje “svojoj ekipi”, pogotovo ne ekipi čiji je najveći broj članova očigledno gej. Madonna je pokušala, i na mnoge načine uspela, da jednu ugroženu manjinu učini predmetom divljenja celog sveta. Naravno da ovo ne označava kraj svake diskriminacije pošto se sa njom i dalje borimo na sve strane, ali Madonna jeste ta koja je učinila ogroman korak. Ona je uvek koristila svoj glas da uzdigne LGBTQ zajednicu i, čak i ako vam se učini da je istu dobrano unovčila, nikada joj nije pristupila bez poštovanja.
U vreme kada je izbacila spot za “Vogue” nijednom drugom izvođaču nije padalo na pamet da se ovoj sceni (javno) ni približi.
„You’ve got to let your body move to the music „
Sama pesma “Vogue” istina nije pripremana kao hit. Snimljena je u poslednji trenutak pre nego što su morali da napuste studio, niko nije znao gde da je “ugura” između dva albuma pa je nekako završila – moglo bi se reći ničim izazvano – kao poslednja pesma na B strani soundtracka za film “Dick Tracy” iako sa samim filmom nije imala nikakve veze. Ali, kao što sam već rekla, fenomen “Vogue” nije samo pesma, ma koliko njene reči bile himna, a ritam zarazan: spot je apsolutno neodoljiv. Mnogi ne znaju da je lako zamagljenu crno-belu fantaziju režirao David Fincher, mnogo pre nego što je postao slavni reditelj filmova “Borilački klub”, “Sedam”, “Zodijak”, “Društvena mreža” i “Iščezla”. Fincher je vizuale preuzeo sa stranica magazina koje su sami igrači toliko obožavali, a legendarni fotograf Horst P. Horst razmišljao je o tome da ih sve zajedno tuži zbog kopiranja njegove fotografije u jednom kadru (beli korset zašniran na leđima) ali je odustao.
U svojoj suštini i sama pesma i spot su oda eskapizmu. Ja ne mogu da realno poredim svoj prvi doživljaj kao zaštićene devojčice od devet godina sa onim što je “Vogue” značio nekom ko je u to vreme i sam bio pripadnik LGBTQ zajednice bilo kojih godina ili samoj subkulturi na čijim osnovama je nastao. Sa druge strane, verujem da su svi doživljaji jednako vredni. Iz tog razloga i danas, nakon punih trideset godina, teško da ćete naći nekog ko neće skočiti da igra kada čuje prve taktove. Ja sam ih, pišući tekst, preslušala ne znam ni sama koliko puta. Vraćam se u stanje svesti u kom je lepota predmet opsesivnog traganja, a to nema nikakve veze sa tim da li je neko gej ili ne.
„Don’t just stand there, let’s get to it, strike a pose, there’s nothing to it“
Ipak, dok pišem sve ovo, osećam sve veće razočarenje. Ne zbog Madonne (čije „nove stvari“ mi ne leže pa ih ignorišem – izvini, Nenade), ne zbog svog života ili ljudi koji me blisko okružuju – naprotiv, oni su sjajni. Razočarana sam zato što i posle trideset godina, napredak koji je napravljen ni izbliza nije dovoljan. Razočarana sam što glumac koji odigra gej poljubac u Srbiji dobija pretnje smrću, poražavajuća mi je činjenica da ljude i dalje daleko manje interesuje ko je kakav čovek nego da li je gej. Od kada je „Vogue“ izašao, zapravo se nije promenilo jako puno. Možda bi trebalo da svi zajedno ponovo odrecitujemo „Don’t just stand there/let’s get to it“.
