Kao da mi globalna situacija nije dovoljna i kao da mi je trebao još jedan razlog za ljutnju i burnu reakciju, za jednu noć sam odgledala Netflixov dokumentarac “Jeffrey Epstein Filthy Rich”. Okvirna priča i kontekst su naširoko poznati i pretpostavljam da svi znaju o kome je reč, isto kao što znaju ko je Harvey Weinstein – a znali su se i međusobno drugovali i njih dvojica. Dakle, unapred sam znala – pardon, mislila sam da znam – šta me čeka u ovoj mini-seriji. Ipak, kako to obično biva, okvirne činjenice su jedno, a ispovesti žrtava kao i drugih koji su direktno na neki način učestvovali u priči su potpuno druga stvar.
Osnovni element iznenađenja, naravno da ne postoji. Epstein je bio osuđivani seksualni prestupnik, optužen je od strane velikog broja danas žena, a tada devojčica, da ih je seksualno zlostavljao i iskorištavao, zvanično se ubio u zatvoru i, naravno, bio je užasno bogat a da niko ne zna kako se tačno obogatio. Zvuči kao zaplet nekog filma – osim što nije film. Dakle, zaplet me nije iznenadio ali me jesu iznenadile moje sopstvene reakcije. Prodrmala sam se na sličan način, mada manje nego nakon gledanja filma “Leaving Neverland” prošle godine posle kog sam danima pravila veliko spremanje u glavi.
Namera sa kojom je film snimljen je jasna: da se žrtvama da glas. U trenutku kada je projekat započet, 2018. godine, Epstein je još uvek bio na slobodi, a Lisa Bryant, režiserka koja stoji iza “Jeffrey Epstein Filthy Rich”, otkrila je da je isti prvo pravljen u tajnosti (što je velika hrabrost ali realno ne bi trebalo nikog da čudi). Od početka projekta do njegovog završetka desile su bitne stvari: Epstein je uhapšen, odlučeno je da će biti podignuta federalna optužnica, a onda se obesio čaršavom u svojoj ćeliji na Menhetnu i, većina bi rekla, izbegao pravdi.
Ne želim da se bavim prepričavanjem filma, gledajte ga ukoliko želite detalje. Ipak, moram da prvo iznesem jednu stvar od koje sama ne mogu da pobegnem, a to je da filmove uvek posmatram i nekako tehnički, uvek ih rastavljam i sastavljam i najvišu ocenu dajem onima kod kojih je teško razdvojiti celinu, onima koji su tako dobro integrisani da su zaista suma veća od svojih delova. “Jeffrey Epstein Filthy Rich” nije film koji spada u tu kategoriju. Sam po sebi, napravljen je sa puno jeftinih trikova i kadrova, neujednačenog je ritma i, jednostavno, generalno nespretan. Slažem se da to nije poenta i da je potpuno sekundarno u odnosu na njegovu suštinu ali upravo mu izveštačeni manirizam (i nebrojene pokrivalice kadrova vile u Palm Biču ili ostrva) oduzima na jačini – što je ogromna šteta.
Na samom početku, kao jedna od prvih stvari vezanih za Epsteina, čujemo opis da je milioner poput Gatsbyja što bi trebalo da nam nagovesti koliko je poreklo njegovog bogatstva sumnjivo. Ipak, ovo nekako vuče i glamurozno fantastičnu konotaciju – Gatsby jeste lik zbog kog nas, na kraju i knjige i filmova, srce boli. On je često doživljavan, pogotovo u najnovijoj filmskoj verziji, kao tragična romantizirana žrtva sopstvene zablude, emotivnog zastoja u razvoju ali i neočekivane naivnosti. Nisam sigurna da je to način na koji treba doživljavati Epsteina.
Sa druge strane, priče žrtava su strašne i to iz više razloga. U fokusu jeste da je većina žena koja su učestvovale u filmu bile maloletne, ali i targetirane iz najsiromašnijih i rasturenih porodica. Jedna od njih govori kako je bila svedok tome kako su njen otac i maćeha od batina bukvalno ubili maćehinog sina iz prvog braka starog osam godina. Ovo se desilo pre nego što je upoznala Jeffreya Epsteina ali mislim da vrlo efikasno dočarava profil devojčica koje je targetirao. Ovo je opšte poznata činjenica vezana za sve zlostavljače i ni po čemu nije ekskluzivno njegova, razume se. Ipak, postoji nešto što je malo “posebnije”: on ih je sve plaćao. Da, bukvalno plaćao. I, da, dolazile su mu same na vrata. Neke su dovodile i podvodile svoje drugarice za šta su bile dodatno plaćene. To što uglavnom nisu imale pojma u šta se upuštaju kao i to da dete sa toliko godina nema čak ni zakonsko pravo da za sebe odlučuje, nije umanjilo način na koji je ova činjenica uticala na odbranu koju su koristili Epsteinovi advokati koji su, ni manje ni više, tu decu nazivali plaćenim prostitutkama. Da li ih to čini manje zlostavljanima? Intervjui sa Epsteinovim advokatom, Alanom Dershowitzem, profesorom prava na univerzitetu Harvard za kog sam sigurna da ga čega poseban krug pakla, su bukvalno stvar od koje se diže želudac ali i osvetljavanje još jedne činjenice: Epstein se nije družio samo sa elitom iz šoubiznisa – u koju realno spada Donald Trump, ali donekle i princ Andrew – Epstein se družio i važio za dobrotvora nekih od najuticajnijih američkih (pa samim tim i svetskih) škola poput Harvarda i MIT-ja. Za njegovim stolom sedeli su vrhunski naučnici, oni koji bi u teoriji trebalo da budu intelektualna svetska elita i… Pa, izgleda, nikom ništa. Harvard je nedavno objavio, bukvalno ovog prvog maja, da će ostatak od 9.1 miliona dolara koje su dobili od Epsteina i koji iznosi oko (bednih?) 200.000 dolara donirati grupama podrške žrtvama trgovine robljem i sex traffickinga. Ovo je verovatno isprovocirano upravo Netflixovim dokumentarcem i ne znam kako ih nije sramota. Ako su dokazano licemerni, sigurna sam da nisu glupi i nije mi jasno kako ne shvataju da ovaj njihov potez pokazuje ne samo da se nimalo ne kaju već da im je jedino (malko) žao što su uhvaćeni.
I tu se vraćamo na žalosnu činjenicu da je Jeffrey Epstein paradigma našeg – zapadnjačkog, ili kako god ga zvali – društva. Licemernog, trulog, ogrezlog u 101 vrstu deskriminacije ali i uvek spremnog da se čudom čudi kada sav taj trulež negde ispliva na površinu. Niko ništa nije znao, niko ništa nije video, niko se ništa nije pitao, svi su neinformisani, svi su gledali svoja posla ili, još gore “samo radili svoj posao”. Radili su svoj posao i gorepomenuti elitni krivičar ali i tehničar koji je radio na Epsteinovom privatnom ostrvu koji sam priznaje da je instalirao opremu za prismotru bukvalno svuda. On tvrdi i da je u bazenu video princa Andrewa u predigri sa devojkom koja ga optužuje za zlostavljanje kao i to da je na verandi sa Jeffryjem sedeo BIll Clinton (koji sa svoje strane tvrdi da nikada nije bio na ostrvu iako evidencija Epsteinovog privatnog aviona priča drugačiju priču). Dotični tehničar zadaje poražavajuć udarac izjavom kako je na tom poslu bio godinama, da je video svašta ali i to da se zamislio tek kada ga je neko upitao da li bi dozvolio svom poslodavcu da se približi njegovim ćerkama. Nakon toga je dao otkaz, a mi bismo valjda trebali da ga slavimo zbog toga, zaista ne znam.
Mogu da razumem da ljudi nisu svesni nekih stvari koje su im svetlosnim godinama daleko od života. Odbijam da budem licemer i tvrdim, na primer, da znam i razumem šta se događa na Šri Lanci sa Tamilskim tigrovima, o tome da je Indija vekovima u ratovima da ni ne govorim. Ne mislim ovo u smislu izgovora, već da jednostavno niko od nas ne može da provede čitav svoj život razmišljajući samo o nepravdama koje se dešavaju u svetu – poludeli bismo svi. Ali ne mogu i neću nikada moći da razumem selektivno slepilo i svesno ignorisanje stvari koje nam se odvijaju pred očima i navodnu zabezeknutost koja sledi kada tikve pucaju.
Na najgori mogući način me fascinira čuđenje društva oko toga da su producenti tražili od glumica seks za uloge/albume/naslovne strane… dopišite sami. U isti koš idu i oni koji se čude da bogat moćan čovek ne bude u zatvoru zbog prisiljavanja maloletnica na seks i njihovog podvođenja ili bilo čega drugog. Isto važi i za oca, bivšeg policajca, i sina koji sedaju u svoj kamion i idu da bukvalno odstrele mladog crnca koji džogira u njihovom kraju – a čega sam snimak gledala pre nekih mesec dana. Ako vas zanima, toga dana, taj isti otac nije ni odveden u policijsku stanicu zato što je izjavio da mu je džoger delovao kao provalnik.
Ne radi se ovde o Epsteinu, on je jedan – radi se o ljudima oko njega, ljudima i bliskim poput baštovana i dalekim poput mene i vas. Problem je društvo koje ga je ne samo čuvalo nego i negovalo, a neguje ga na određeni način i u smrti pošto je svoj novac sakrio tako da niko ne može da mu priđe, a smrt ga je izbavila od kazne. To društvo smo mi. Šta vi vidite kada se pogledate u ogledalo?