New normal: Kako danas izgleda leteti avionom? Pročitajte iskustva putnika koji su se odvažili na tu avanturu

Kristina Jelčić

Tour director

London – Frankfurt – Zagreb

Najviše na svijetu volim putovati. I stalno to činim. No, onda se dogodila Corona, Rona, Covid, kako god, i svijet je stao. Stala sam i ja. Da preciziram, našla sam se zarobljena u Londonu. U državi koja je pomela skoro sve rekorde po broju oboljelih i umrlih od Rone. Sama. S mačkom. Skoro tri mjeseca. U karantenu. Rona je vani buktala sve više i više, Boris je donosio sve luđe i luđe mjere, a ja sam polako šizila. No, onda mi je sinulo: “Pa zašto ja jednostavno ne odem kući u Zagreb? Tamo Rone skoro da i nema”.

Kako se ta misao pojavila u mojoj glavi, tako više nije ni izlazila. No, kako to izvesti? Hrvatska je imala obaveznu karantenu pri ulasku u zemlju, avioni uglavnom nisu letjeli, a ako si nekim čudom i uspio kupit avio kartu po pokondirenim cijenama (London-Zagreb između 600-2.200 eura u ekonomskoj klasi), avio kompanije bi brže bolje otkazale let, a tebi je ostalo da se s njima natežeš za povrat novca. Malo po malo, počelo je letjet sve više aviona, a kako sam načula ni karantena više nije bila obavezna. Pogledala sam mačku ravno u oči i rekla: “Idemo, Mici!”. Jer, zašto da pustolovinu zvanu “Let u vrijeme Rone” ostavimo samo na tome. Ne, to nije dovoljno uzbudljivo. Let’s really mix it up. Za izvedbu svoje sulude ideje zadužila sam Andreu iz agencije Aviatica u Zagrebu što se pokazalo kao izvrsna odluka jer je ona uspješno sve iznavigirala i obavila u ekspresnom roku. Već isti taj dan u džepu sam imala kartu za sebe i za gospođicu Mici.

Konačno je došao i dan D. Na samom ulazu vrištale su obavjesti: “Obavezno nošenje maski”, “Dezinficiraj ruke” , “Ako ne putujete, ne ulazite u zgradu” itd.. Unutra me dočekala gotovo sablasno prazna zgrada. Par djelatnika je djelilo maske putnicima koji se nisu sjetili donijeti svoje. Na jednom kraju terminala čekirali su se putnici za Singapur, na drugom za Frankfurt. Iiiiii….to je bilo to. Red je išao zapanjujuće brzo. Radnici na check in desku su nosili maske. “Ja putujem s mačkom”, deklarirala sam. “Jel imate papire?”, pitao je mali od check-in deska. “Imam. Hoćete ih vidjet?”, odgovorih. “Ma dobro, ne treba.” Ako ste ikad letili s Heathrowa, dobro vam je poznato da ponekad čekanje na security zna bit i oko pola sata i više. No ovaj put je sve išlo brzo. “Imam mačku”, pokazala sam radnici na sigurnosnoj traci. Navirila se nad transporter i vidjela mrzovoljnu njušku. “Ooooh, jel joj ovo prvo avionsko putovanje?” “Jest”, odgovorila sam. Odveli su nas u specijalnu zatvorenu sobu gdje sam Mici morala vadit iz transportera da je oni provjere za droge i eksplozive. I nekako sam uz njihovu pomoć ponovo utrpala Mici u transporter. Zaprijetila sam joj da u Njemačkoj u Frankfurtu ne radi show, jer Nijemci neće bit tako blagonakloni. 

Ostalo nam je taman oko sat vremena da ubijemo na aerodromu prije ukrcaja. Apsolutno ništa nije bilo otvoreno osim apoteke i knjižare. Možda Britanci misle da se Covid prenosi hranom, ali ne knjigama i lijekovima. Ono nešto putnika što je letilo su čekali u redu za jedno ili drugo na strogo propisanih dva metra udaljenosti, svi zakamuflirani kao statisti u sci-fi filmu. Neki su imali i cjelokupnu PPE opremu: hazmat odijelo, masku, rukavice, štit za lice. Osjećala sam se vrlo underdressed samo sa maskom. Tad je počeo ukrcaj i tu je i distanca od dva metra odmah pala u vodu. Kako je isti objavljen, tako su se svi digli i stali laktarit ko u dobra, stara vremena. Po ulasku u avion, bilo je evidentno da ni tamo nema razmaka, jer je avion bio krcat. Neki putnici su počeli vadit i vlažne maramice i sredstva i sve oko njih dezinficirati.

“Ti Bokca, ako igdje pokupim Ronu, to će bit ovdje”, rekla sam mački. Uvalile smo se u sjedalo i bile manje od makovog zrna. U neko doba prošla je i stjuardesa (isto s maskom) i dobacila nam vodu. Samo vodu. “Vidiš”, obratila sam se mački: “Karta košta k’o svetog Petra kajgana, a ne dobijemo ni sendvič”. Nadala sam se pojest nešto u Frankfurtu. Možda će tamo bit otvoreno nešto drugo. Ćorak, u Frankfurtu je bio otvoren samo Rolex. Iz toga sam zaključila da se Rona ne širi u luksuznom dućanu satova, ali se svakako širi u svim drugim outletima bilo hrane bilo drugih artikala. No onda sam krajičkom oka spazila sveto slovo M. Mc Donalds! OTVOREN!!! Nije mi bilo druge nego ući u hram brze hrane. “Daj mi jedan McVegan”, rekla sam malom od blagajne. “OK, al prvo potpiši tu, tu i tu….”, rekao je on i tutnuo mi papirologiju. Ostala sam zbunjena. Ne sjećam se da sam ikad trebala potpisivat išta u Mc Donaldsu. Vidjevši moju zbunjenost, objasnio je: “Covid-19. A sad potpiši.” Sve je bilo na njemačkom. Tko zna što sam potpisala, možda da mu ostavljam svoje nerođeno dijete i sve nekretnine, ali želja za McVeganom je bila veća.

Tako sita, uputila sam se na još jednu kontrolu. U sebi sam molila da mačka ne priredi još jedan show. “Ponašaj se, ponašaj se, ponašaj se….”, mrmljala sam. “Izvadi mačku”, naredio je Njemac čim smo prišli traci. „I stavi je na povodac”, dreknija je Njemac. “Ali nije mačka pas”, rekla sam. “Mačku. Na povodac!”, dreknija je Njemac još jednom. “Ok, ok.” Mačka je bila mirna ko Bubica. Valjda je i ona skužila da u Njemačkoj nema šale. Cijela procedura trajala je pet minuta nekon čega nas je čekalo četvorosatno čekanje na avion za Zagreb. Frankfurtski aerodrom je bio je krcat. Da nije bilo zatvorenih radnji i maski, bio bi normalan dan. Da mi je samo znat kud su se svi uputili. A možda samo idu doma, kao i ja.

Iskustvo u avionu za Zagreb je bilo isto kao i u avionu za Frankfurt. Sa razlikom da su se svi putnici zdravobalkanski digli spuštat kofere iz pretinaca čim su kotači aviona dotakli zagrebačko tlo. Uputila se prema carini. “Imam mačku”, ponosno sam rekla cariniku mašući papirologijom. Lijeno me pogledao: “A?” “Mačka. Papiri. Hoćete gledat papire?” Samo je mahnuo rukom da prođem. “Dobro je znat da nista ne gledaju. Drugi put ću sa sobom povest omanjeg krokodila”, pomislila sam.

Gđica Mici i ja smo izišle iz aerodromske zgrade i udahnule svježi zrak. Konačno. Da parafraziram Bravehearta: “Freeeeeedooooooooooooom”.

Početkom maja smo smo kupili karte za povratak, ali do poslednjeg trenutka nismo bili sigurni da će sve biti kako treba jer su letovi otkazivani, a u booking sistemima se neretko dešavalo da kada kupuješ let, i pogledaš iz kojih letova se sastoji, vidiš da neki koji su navedeni ne postoje (kao na primer let Madrid – Beograd). Zbog toga je odluka pala na Dalas – London – Beograd.

U Dalasu nema gužve na aerodromu, procedure nisu nešto preterano striktne, svi nose maske i svuda je dostupan sanitizer. Prvi let: American Airlines, Dalas – London, poluprazan, a mi raspoređeni tako da ima razmaka između svih. Svi sa maskama, uključujući i posadu. Par ljudi je nosilo i zaštitne naočare. Put je prošao dobro, hrana je bila odlična, a na piću su bili veoma izdašni što je za svaku pohvalu. Napomenuli su nam više puta da će nas možda na Heathrowu sačekati predstavnici ministarstva zdravlja Britanije i da je naša obaveza da im kažemo sve što ih zanima. Nije nas sačekao niko, a na pasoškim nije bilo gužve.

Heathrow je skoro prazan, rade dva terminala, a po slobodnoj proceni oko 60% svih koji su čekali su bili Srbi. Ne radi ni jedan restoran, radile su dve radnje u kojima je bilo sendviča, pa se nekako preživelo, jer je ipak trebalo sačekati šest sati.

Malo sam pričao sa ljudima, nisu svi iz Amerike dolazili, a oni koji jesu uglavnom su studenti i sportisti. Kada je došlo vreme za polazak, uputili smo se ka gejtu. Avion je bio 100% popunjen i bukvalno nije bilo nigde ni jednog mesta, a carry on prostor je bio prebukiran, pa smo sitnije stvari držali u rukama. Osim toga, sve ostalo je bilo dobro, svi su nosili maske i naglašeno je nekoliko puta na razglasu da su na letu obavezne.

Sletanje u Beograd redovno, uz pohvale što su aktivirali sve šaltere pasoške kontrole pa je zaista veoma brzo sve prošlo. Carina radi, ako nekog zanima, ali su momci veoma uljudni.

Korona nas je sredinom marta zatekla u Holandiji, gde smo muž i ja oboje doputovali, ja iz Srbije, on iz Indonezije, jer smo videli da kreće opšti lockdown. Donekle, bila sam čak i zahvalna novom mirnom tempu jer sam na početku cele ove priče ušla u šesti mesec trudnoće. Da još malo začini celu akciju koja sledi. Prvo su najavljeni letovi od 18. maja Er Srbijom iz Amsterdama i mi presrećni kupujemo karte. Onda kreće licitiranje sa merama, treba test, pa treba posebna dozvola za strance od Privredne komore Srbije, pa se spominju ambasade, pa ministarstva i tako ukrug. U praksi – niko ništa ne zna. Prva misterija – koji test? U Holandiji možeš da se testiraš na Covid-19 samo ako si ultra bolestan. Od prijatelja saznajemo da možeš u Nemačkoj da platiš test i dobiješ rezultate za 24 sata. Ok, ajde tako ćemo. Zovem laboratorije po Dizeldorfu i Kelnu, natucam neki nemački, oni neki engleski, objašnjavam da mi treba za Srbiju i da nismo bolesni, konačno javlja se neki doktor naše gore list i lepo mi sve objasni. Test na antitela je da li si imao koronu, a PCR test je da li sada imaš koronu. Aha. Zakazujem test 15. maja u Kelnu, da bismo stigli da najurimo dozvolu za Jonathana, jer je stranac. Srećom, i on je preduzetnik i ima neke poslovne veze u Srbiji, pa zovemo naše distributere u Batajnici, i oni pišu pozivno pismo za Privrednu komoru. Onda zovem drugaricu u Privrednoj komori i kao šta da radim sa ovim pismom, je l’ se šalje na mejl. Ona kaže – nikad čula! Ali raspitaću se, pa javljam. Aha. Sledeći poziv ide našoj ambasadu u Hagu, koja je inače vrlo kooperativna. Oni mi kažu da ne treba oni da daju dozvolu, nego holandska ambasada u Beogradu, nije Jonathan naš državljanin nego njihov. Aha, mada u medijima kažu drugačije. I onda dodaju da sam prilično optimistična što slušam vesti, da letova zvanično još uvek nema.

U međuvremenu saznajemo da možemo da se testiramo na aerodromu Schiphol u Amsterdamu, zadovoljstvo košta 180 EUR po osobi. Što bi rekao otac mog muža – The price is what mad man pays for it. Ponovili smo to sebi u i zakazali testiranje na Schipholu, a otkazali u Nemačkoj. I taman smo sve zategli – stiže vest da su svi letovi otkazani i neće ih biti još neko vreme. A ja ću tad biti na kraju trudnoće i neću moći da letim. Javljam koleginicama da ne dolazimo, pričam sa advokatom šta da radimo sa APR-om i provodim vikend u nostalgiji i birokratiji. Već u utorak 19. maja stiže vest da će ipak biti par letova od 24. maja iz Beča, Frankfurta, Ciriha i Londona i da su sve mere otkazane, da u Srbiju mogu da uđu svi, i naši i stranci, ne treba ni test ni dozvola. Ovo sam i očekivala, samo ne tako brzo, ali Srbija je tajna.

Let za Frankfurt se rasprodao isti dan, i posle sat vremena na telefonu uspevam da zamenim karte za 24. maj iz Beča. Do Beča kupujemo KLM karte iz Amsterdama Jonathanovim miljama. Zakazani su sastanci, frizeri, večere, familije i konačno malo socijalizacije, jer u Holandiji je sve ostaje zatvoreno do 1. juna. Ali ne tako lako mali veseljače. Dva dana pred let stiže mejl od KLM-a da nam je let za Beč otkazan i vratiće nam milje nazad. Baš vam hvala. Kreće glavobolja ko iz Cecine pesme, i u tom raspoloženju kupujem karte Lufthanse do Beča preko Frankfurta, kad smo dovde stigli idemo do kraja. I ceh na papiru je bio ko iz Cecine pesme. Usput se zapitam da neće da nam padne avion kad je sve protiv nas, ali mi muž kaže da mi Srbi samo kukamo i da se iskuliram.

Dođe nedelja i naše putovanje kao autobusom koji staje u svakom selu kreće: let Amsterdam – Franfkurt – Beč – Beograd. U Amsterdamu na šalteru iznenađeni što više nema nikakvih mera, ja im kažem da smo od severnokorejskog modela prešli na švedski za jedan dan i puštaju nas da prođemo. Na aerodromu, a i inače, niko živ ne nosi maske jer je vlada Holandije rekla da to i nije neka zaštita. Prošli sekjuriti i sedimo na gejtu, i pred ulazak u avion proveravam još jednom da li mi je pasoš tu, stara navika. NIJE!!! Nema mi pasoša!!! I počinje žešća panika, jer pre pola sata sam ga imala. Krećem da trčim po Schipolu, uplakana trudnica u 8. mesecu, odlazim na Lost&Found i tamo mi vraćaju pasoš, kaže ispao je na pregledu vaše torbe na sigurnosnoj kontroli, ali vam nisu rekli. I tako da nisam preturala po torbi otišla bih u Franfkurt bez pasoša. Šta reći. Poslednji smo ušli u avion i dok sam se smirila, sleteli smo.

Moja trudnoća nije nikoga interesovala u celom odlasku u Srbiju, valjda zato što je sve bilo toliko bizarno. U letovima smo i videli da svaka zemlja ima svoje tumačenje korone i zaštite. Na Schipholu je slabo šta radilo, onda stižemo u Franfkurt, gde većina prodavnica radi. Očekivano, ipak je najveći aerodrom kontinentalne Evrope. Kupujemo bavarske perece i ukrcavamo se za let za Beč. Već čujemo srpski jezik, znači na pravom smo mestu.

Slećemo u Beč gde ništa živo ne radi i sve je pusto. Ne smemo da napustimo svoj terminal jer smo u tranzitu, a za ulazak u Austriju se odmah ide u karantin dve nedelje. Radi samo jedan aparat za kafu i vodu, a mi treba da čekamo šest sati, jer let za Beograd je tek uveče. Ipak, pripremili smo se, imamo sendviče u celofanu kao za ekskurziju na Tari, plus neka torta koju je Jonathan spakovao da se nađe. Ja sam negodovala, ali naravno pojeli smo sve. Aerodrom je bio sablasno prazan, sa našeg terminala samo let za Bugarsku i mi. Austrijska policija patrolira i tera nas da nosimo maske, što je naravno obavezno i unutar svakog aviona. Kreću standardne priče ko je iz kog kraja, boarding u toku, svi se natrpali u red kao da će avion da ode bez njih, distanciranje nula. Svi smo prošli boarding, čekamo da uđemo i ispred vrata nam kažu da je avion u kvaru i svi da se vratimo na gejt. Na kom nema hrane, nego samo kafe i austrijskih policajaca. Ovde je ceo avion izređao red psovki, red kukanja, jer se ne zna kad ćemo poleteti. Posle dva sata čekanja avion ipak može da poleti i uspevamo da se ukrcamo. Za manje od sat vremena nalazimo se u Beogradu, već je ponoć i naše putovanje od 14 sati (umesto 2) bliži se kraju. Na dolascima nema nikog, svi moraju da čekaju ispred aerodroma. A tamo gužva minimum 100 ljudi, od čega 50 iz Priboja, došli nekog da prose sa našeg leta. Svuda transparenti RECI DA! Mi kažemo DA taksisti do Dorćola, u nadi da nas neće još nešto strefiti i u jednom komadu stižemo kući.

Posle 10 dana intenzivnog rada i druženja, odlazimo nazad u Holandiju direktnim Wizzair letom za 20 evra, gde skidaju više od pola putnika s leta, sve koji nemaju stalni boravak, pa se vraćamo sa 20 putnika nazad, ali let ide. Od 1. jula svi državljani Zapadnog Balkana mogu da putuju za EU/Shengen, bez boravka, testova, mera. Ali sa maskom. Živci nisu neophodni. Ali ih spremite.