Ove godine bi, da je sve normalno kako nije, Art Basel proslavljao pedeset godina svog postojanja, za šta su predviđeni prilično spektakularni prateći događaji, panel diskusije i žurke koje bi trebale da prate otvaranje sajma, dane trajanja i finalno zatvaranje čemu se dobar deo art sveta radovao. Kako znamo da situacija nigde na svetu nije još uvek toliko stabilna da bi se događaji ovakvog tipa odigravali u stvarnom svetu i vremenu, i ovo izdanje je kao i Art Basel Hong Kong premešteno u virtuelni svet. Tako je, nakon profesionalnog preview dana, od vikenda ovaj sajam otvorio svoja digitalna vrata za sve posetioce koji žele da malo prošetaju galerijama, vide šta se sve predstavlja, šta je novo i aktuelno u svetu umetnosti, a neko možda ponešto i kupi na najsigruniji moguće način. Pokrenuta je gigantska virutelna prezentacija, koja obuhvata virtuelne “viewing room” 282 galerije iz 35 zemalja, i predstavljen veliki broj novih i starih umetničkih radova. Ovaj put su organizatori naučili na greškama i propustima Hong Kong izdanja koje se održavalo u martu, i unapredili su svoje prezentacije dodajući i video opcije za svaki rad čime se omogućava da se rad sagleda iz više uglova, ili da se o njemu čuje nešto od samog autora, ili, ukoliko je u pitanju video rad, da se odgleda neometano od početka do kraja.
Ukoliko ne znate od kojih galerija da započnete svoju virtuelnu šetnju predlažemo ovih pet za siguran start, a sve galerije možete pogledati ovde još tri dana.
Od kada su počeli sa radom početkom devedesetih u Berlinu Thomas Schulte galerija se fokusira na reprezentovanje i podržavanje umetnika sa internacionalne konceptualne scene. Tako, nije previše neobično da i za formiranje bootha razmišljaju prvenstveno o konceptu. Kako je ovo vreme prilično izazovno i redefiniše mnoga pitanja i percepcije na temu vrednosti, važnosti i vrlina, osvrnuli su se na legendarnu poemu Farid Al-Din Attara iz XVII veka, pod nazivom “The Conference of the birds”. Pozajmili su naslov pesme za selekciju radova koji su dovoljno različiti i slični da podsećaju na sastanak ptica jer kao što Attar kaže “nastanjuju imaginarno” i čija “mudrost nalazi put do srca” a svaki od radova pronalazi drugačiji put do posmatrača, i komunicira sa našim jedinstvenim idealima, idejama, strahovima i anksioznostima.
Vlasnica galerije Rodeo, Sylvia Kouvali, svoj štand iliti booth naziva “društvenim eksperimetnom”. Ona i njen tim su ovaj put odlučili da izlažu samo zvučne radove, kao i to da će ih prodavati samo kolekcionarima koji se obavezuju da kupljeni rad poklone nekom muzeju. Možda zvuči komplikovano, ali uopšte nije, i veoma je značajno i za galeriju, i umetnike, i muzeje, i kolekcionare i kako Kouvali kaže “imali smo puno pozitivnih komentara i dobar odjek i kod institucija i kod kolekcionara”. Ona smatra da je muzejima potrebna podrška iz privatnih sektora i budžeta kroz ovo teško i izazovno vreme, i da nema boljeg načina za to nego ovako. Kupiti rad i donirati ga da bude dostupan svima.
U njihovom boothu se nalaze radovi pet autora Iman Issa, Ian Law, Sidsel Meineche Hansen, Christodoulos Panayiotou i James Richards koji više spadaju u aktustično nego vizuelno polje. Pri “ulasku” u galeriju i kliktanje na neki od radova nailazi se na poster, zvučni zapis i dodatni rad koji se odnosi ili na dokumentaciju performansa ili celu zvučnu instalaciju ili postavku rada.
Za svoje drugo predstavljanje na Baselu, neugerriemschneider galerija predstavlja izložbu ‘forbidden in heaven, useless in hell: the afterimage and the image after …’ kojom se multifasetno istražuju fenomenologija, iluzija, perceptivna memorija i sećanje kroz perspektivu slika koje ostaju u memoriji iliti “afterimage”. Predstavljeni su radovi velikih imena svetske umetničke scene kao što su Ai Weiwei, Thomas Bayrle, James Benning, Olafur Eliasson, Andreas Eriksson, Sharon Lockhart, Antje Majewski, Mario García Torres i Pae White koji kombinuju boju, svetlo i materijalnost ne bi li proizveli kratkotrajne, neopipljive impresije u našem vizuelnom polju, poznate kao “afterimages”, koje ostaju sa nama i kada prestanemo da gledamo u rad.
Stephen Friedman galerija predstavila je selekciju radova desetina umetnika iz raznih delova sveta. Predstavljeni su najnoviji radovi autora, mahom iz tekuće godine, od kojih verovatno i najviše pažnje privlače slike Mammae Andersson sa usamljenom figurom koja gleda u pusti čudnovati pejzaž, veliki portret devojke koji potpisuje Kehinde Wiley poznat po grandioznim portretima Afro-američkih momaka i devojka, monumentalna slika Luiz Zerbini koja kombinuje geometrijske elemente sa tropskim razgranatim biljem, veče u klubu Denzila Forrestera ili jedan od najvećih favorita, skulptura “Justice for All” Yinka Shonibare.
Uz pomoć kustoskinje Guggenheim muzeja, Susan Thompson, Jack Shainman galerija je svoj booth organizovala prezentujući radove koji su bili povezani temom dodira. U svetu gde je socijalna distanca postala, ili bi barem trebalo da bude, svakodnevica, dodir je sa jedne strane postao opasan a sa druge luksuz za kojim svi čeznemo. Thompson je imala jasnu viziju od početka šta želi da prikaže a galerija je toliko izašla u susret da je u njihov booth uključeno i nekoliko radova koji i nisu dostupni za prodaju već su samo tu da ojačaju celinu, te je njihov štand u bukvalnom smislu te reči izložba za sebe, koja priča snažu i emotivnu priču o svetu u kom živimo.
