Prijavi nasilje – gde i kako?

Nema ni deset dana kako je odjeknula vest o žrtvama seksualnog zlostavljanja i uznemiravanja od strane “uvaženog člana” društva, a već se vide prilično pomaci, i ne to nije ni brzo, ni preoptimistično za reći. Neverovatno je strašno je što situacija kao ova uopšte i postoji u bilo čijem iskustvu, ali je neverovatan odjek kojim je vest rezonovala, i talas koji je pokrenula, i uspela da inicira onaj prvi krug na površini vode gde se ciklično dalje širi i gde mnoge istine izlaze na videlo, i to u celom regionu. Neke možda ne uključuju toliko poznate, i relevantne članove društva, ali negativna iskustva izgledaju jednako traumatično u svojoj suštini ko god da su njegovi akteri, i podeliti svoje iskustvo je neverovatno važno. Ako ništa drugo ono kao osnaživanje ostalih pojedinaca i pojedinki da osveste da se ono što se desilo, desilo zaista i da postoji neko ko treba da odgovara za to, a i neko ko će da ih sasluša.

Iako činjenica jeste da je jedini način da se predatorima stane na put, odgovorno i energično delovanje nadležnih institucija i dosledna primena zakona, a ne deljenje priča na društvenim mrežama, činjenica je takođe da je pre nego što te institucije deluju, neophodno napraviti korak koji je preduzela Milena Radulović a za njom i ostale devojke a to znači progovoriti. Progovoriti javno, ili poslati negde anonimno, pa malo po malo skotrljati grudvu sa brda, ali ovakav čin ima za ulogu javni govor o nasilju, ukazivanje na njega, i ubuduće sprečavanje, a za to je neophodno napraviti bolju i zdraviju atmosferu za žrtve. Da ne budu retraumatizovane nepoverenjem sredine i ispitivanjima od strane javnosti, nego prihvaćene, podržane, i ohrabrene da progovore još glasnije.

Nažalost uprkos činjenici da živimo u 21. veku i da bi trebalo da su do sada već neke stvari neupitne, i da svi znamo šta je okej šta nije okej i kako se prema tome postaviti, stranice podrške žrtvama seksualnog nasilja dnevno bivaju zatrpane teorijama zavere, pitanjima “zašto nije prijavila pre?”, “gde su bili roditelji?”, ili konstatacijama “ovo je nameštaljka” i nekim još gorim. Ali dok teoretičari zavere teoretišu i polemišu na mrežama, sejući svoja mišljenja koja zaista nikoga ne interesuju istraživanje pokazuje da su dve od pet ispitanih žena doživele seksualno uznemiravanje u nekom trenutku od svoje 15. godine pa nadalje što znači da je samo kod nas preko pola miliona žena doživelo seksualno nasilje od strane intimnog partnera ili nepartnera. Statistika takođe pokazuje i da samo 3% žrtava nakon najtežeg fizičkog/seksualnog nasilja kontaktira sigurnu kuću, a samo 1% neku organizaciju za podršku ženama. Razlog tome leži u činjenici da žene koje su preživele bilo koju vrstu nasilja, ali pogotovo seksualno često osećaju sramotu i krivicu zbog onog što im se dogodilo, plaše se reakcije okoline, nemaju poverenja u institucije. Sredina nije dovoljno sigurna i ohrabrujuća da bi istupile sa svojom pričom, trauma previše sveža, institucije nedovoljno reaktivne. Toliko, ako se neko zaista pita zašto neko nije prijavio pre.

Međutim, nakon što je glumica Milena Radulović optužila za silovanje profesora i reditelja Miroslava Aleksića, čini se da je barem sa sredinom nešto počelo da se menja. Počela je da se stvara atmosfera međusobne solidarnosti i razumevanja, koja je neophodna, i u kojoj se plete gotovo sigurnosna mreža za sve one koji žele da podele svoju priču, da to i mogu da urade. Pokrenut je momentum i snažan talas koji je nadamo se nazaustavljiv, dok se i poslednji predator ne privede. Desile su se neke neverovatne inicijative kao što je Facebook stranica Nisam tražila i samo u nekoliko sati povezale su se žene iz celog regiona. Ispričale su svoje traume i jedna drugoj poručile- #NisiSama i stranica predstavlja mesto ne kom se traumatični narativi susreću (i to mnogo budući da stranica do sada ima preko 1000 anonimnih ili ne ispovesti), ali i daje bezrezervna podška svim devojkama i ženama koje su preživele seksualno zlostavljanje da o njemu i progovore. Mnogi srpski, bosanski, hrvatski fakulteti su reagovali pozivajući svoje studente da prijave nasilje. Na fakultete širom BIH je već i stiglo more prijava za seksualno zlostavljanje, devet bivših studentkinja Veterinarskog fakulteta Univerziteta u Zagrebu je podnelo prijavu u policiji protiv jednog od profesora, Fakultet dramskih umetnosti je na čelu sa Biljanom Srbljanović koja je zajedno sa kolegama Srdanom Golubovićem, Irenom Ristić, Divnom Vuksanović i studentima predstavila platformu “FDU-protiv nasilja” koja omogućava prijavu svake vrste nasilja i neprimerenog ponašanja profesora prema studentima.

Paterni se sporo menjaju, i ako ništa drugo (a stvarno ništa drugo) svi gnusni komentari koji su se pojavljivali ovih dana na mrežama su samo tu da nas podsete koliko su nasilničke, patrijarhalne strukture jake, ali i sa koliko više snage, i to zajednčki, treba raditi na tome da se one slome jednom za svagda. A čini se da je konačno došao trenutak za to.