Zima u Njujorku: kako je ovaj grad dočekao 2021. i kako protiče njen prvi mesec
Tihe novogodišnje zabave su prošle, praznici su gotovi. Kod nas ova atmosfera traje duže nego na Zapadu, a ovek nam je zanimljivo da svoje tradicije uporedimo sa onima koje se razlikuju. Donosimo vam priču koju je ekskluzivno za BURO. napisala rediteljka Katya Ustinova (pogledajte njen dokumentarac „Штетл“ ) o tome kako je provela Božić i doček 2021. u Njujorku.
Ovaj dan započeo je još u martu i čini se nikada neće proći. Život se sveo na četiri zida i jednu terasu, ali ipak se i u ovim uslovima nešto dešava.
Naš neboder je projektovao isti arhitekta koji je projektovao i zgradu Empire State. Od 1933. naša zgrada je bila banka, a pre dvadesetak godina pretvorena je u kondominijum tako što su kancelarije pretvorene u stambeni prostor. Već šest meseci svi oni koji su u njoj ostali rade od kuće, a zahvaljujući zidovima kroz koje se sve čuje, svi znamo šta se kod koga dešava. Naše komšije su nas čule kako slavimo Laurel nagradu preko Zooma i pojavili nam se na vratima sa lalama. Čujemo i mi njih: počeli su sa renoviranjem. Čujemo majstore i bušilice ali samo „gradilište“ nas ne nervira – nekako miriše na odmor na selu, leto i, onako uopšteno, na život kao takav.
Preko puta nas stanuje vesela Azijatkinja, devojke piskavih glasova joj dolaze u posetu da piju pivo, puše travu i smeju se. Jedva da se poznajemo iako nam je ona letos donela pakovanje kamenja za saksije. Iznad nas se, umesto biznismena koji je pobegao u Majami, uselila mlada devojka koja kada sluša muziku pojača bas i, dok se sprema za neku žurku, jurca po stanu u tankim štiklama. Ne žalimo se pošto treba još da izguramo i ostatak zime ispod nje, a napravili smo i mali golubarnik za koji nismo dobili zvaničnu dozvolu baš pod njenim prozorom. Oko 6 golubica živi u njemu i tu pronalazi utočište od hladnoće i vetra.
Tokom mračnih dana za vreme prolećnog lockdowna u Njujorku, od ljudi se tražilo da ostave praznične svetiljke po prozorima i terasama kako bismo podigli raspoloženje jedni drugima. Naše skandinavske komšije koje žive desno od nas, nisu se dali pokolebati pa su svoje ukrase upalili tek kad im je bilo vreme – za Božić. Iz njihovog stana se ponekad čuje vika “fucking fucking fucking”: on je ponekad očajan pošto se njegova firma vratila u kancelariju i prestala sa onlajn radom pa sad mora svaki dan da ide metroom u Bronks.
Ovaj dan koji je trajao gotovo celu godinu i koji smo proveli kod kuće, proleteo je neočekivano brzo, baš kao i sve godine pre njega. Stigao je decembar, a na simsu prozora preko puta nas pojavili su se ukrasi. Na spratu iznad ukrasa, ljudi koji rade u toj kancelariji okitili su jelku i prozore pahuljicama koje liče na one na prozoru zabavišta. Rezultat je u stvari veoma klasičan praznični miks svega – u Njujorku je osmokraki svećnjak za Hanuku uvek negde ispod jelke, poput poklona. Ponekad se tu nađe i sedmokraki svećnjak u čast afričko-američkog praznika Kwanzaa, koji je izmišljen sedamdesetih kao alternativa Božiću.
U toku 2020. nije se osetila nestašica samo toalet-papira. Prekinut je uvoz jelki iz Kanade, a prodavci su mislili i da je potrebno manje stabala s obzirom na to koliko stanovnika je otišlo iz Njujorka. Ispalo je upravo suprotno: pošto su svi bili kod svoje kuće, bilo im je draže da u toj kući imaju jelko nego da budu bez nje. Celu nedelju pre Božića, sve jelke u našem kvartu su bile rasprodate, a kao i obično već dan nakon Božića te iste jelke bile su poslagane u redove na trotoaru da tu nastave sa slavljem. Skoro da su potpuno sveže ali za deset godina u Njujorku nisam se nijednom usudila da pokupim nečiju staru jelku sa ulice. Na kraju smo svoju kupili u Sohou, a Sasha ju je nosio nekoliko kilometara na glavi.
Došli su nam prijatelji iz Moskve, a mi smo, nakon što smo opravili svoju jelku sa njima krenuli u Ist Vilidž po barovima. Potpuno smo izgubili ovu naviku. U Moskvi su svi bez maski, mi smo u Njujorku sa maskama. Maska je postala poput krsta na grudima simbol zaštite i nade, bez nje sa na ulici osećam kao da nisam obukla gaćice. Istina je, doduše, i da u mraku razna lica klovnova i lobanja koja su na njima odštampana ulivaju strah, kao i one koje liče na gas-maske iz filmova. Najgore su mi one koje su boje ljudske kože.
Vlasnik naše male lokalne vinarije La Petite Cave, Larry, veliki poznavalac vina i popriličan dosadnjaković preporučuje nam šta da uzmemo za doček. Ipak, pošto ove godine nemamo zašto da štedimo, izdali smo Larryja i naručili kutiju francuskog penušca preko interneta. Cerekam se od brut šampanjca kao naša komšinica sa drugaricama kad (po)piju pivo.
Po prvi put od kako dočekujemo Novu godinu zajedno u Njujorku, gosti se pojavljuju i nestaju na Zoomu. Sledećeg jutra – kristalno jasnog 1. januara – nije bilo mamurluka niti prljavih sudova, jedino pod na kom je bilo fleka od voska sa sveća koje smo palili. Iskreno, pomalo rizikujemo da će ovakvi praznici da nam se dopadnu.
Ovaj tekst prvobitno je objavljen na buro247.ru