BURO. urednice istražuju da li je za produktivnost neophodno da promenite navike?
Nije lako menjati se, to zna svako ko je to ikada pokušao. Uvesti rutine, navike, nova pravila u dnevne aktivnosti i planove je obično stavka broj jedan od koje se počinje u promenama, ali je istovremeno i prilična zavrzlama. Mnogo je svedočenja o tome da uspešni ljudi imaju jasno zacrtane dnevne rutine kojih se pridržavaju i ako je suditi po intervjuima poznatih, kao i savetima stručnjaka, da bismo bili produktivni, kreativni, srećni, sabrani i uspešni neophodno je imati rutinu. Jelena Karakaš i Teodora Jeremić istražuju da li je to baš tako, ima li jasno zacrtanih preduslova za uspeh, kao i da li je uopšte moguće promeniti sopstvenu dinamiku.
Teodora Jeremić
Culture Editor
Niko više od mene ne želi da uspostavi dnevne navike i gotovo sam sigurna da je nešto u približavanju famoznog tridesetog rođendana tu potrebu učinilo još drastičnijom. Istina jeste da se već neko vreme trudim da dovedem stvari u red, i da sam oduvek potajno želela da budem žena rutine ali prošle godine sam može se reći totalno pomanijačila i barem jednom mesečno isprobavala neki “sistem” ili uvodila neku novu naviku za koju mislim da bi mi odgovarala i za koju bih želela da se zadrži. Problem sa tim manijačenjem leži u činjenici da obično želim da taj novi zdravi život počne pritiskom na play, brzinom od odmah, a na ovom planu (mada možda ni na jednom, zapravo) stvari ne funkcionišu tako.
Da bih postala ta polu-žena / polu-rutina osoba koja zna tačno kada je vreme za šta, ne zaboravlja vitamine, ne preskače treninge, ne gubi i ne zatura svoje stvari, ima red u torbi i glavi, ne lomi naočare jednom mesečno, jede obroke u isto vreme, ima beauty rutinu i tokom svega toga ne zaboravlja da pije puno vode, letos sam pokušala da promenim sve iz korena. I to nekoliko puta.
Tako je običan julski utorak umeo da izgleda recimo ovako: ustala sam u pola 7, odradila dnevni joga izazov, naterala se da odem na bazen, napravila krug do pijace, vratila se kući, napravila doručak, popila kafu, pročitala nekoliko poglavlja knjige i… u prepodne 11 pala mrtva umorna. Sigurna sam da bi Gwyneth Paltrow bila neverovatno ponosna na to šta sam sve postigla zorom, a da bi sama stigla da napravi još jedan krug svega ovoga do popodneva, ali kako sam dan za danom isprobavala još neke rutine super-uspešnih i produktivnih žena, došla sam do zaključka da definitvno ono što pali kod nekih ne pali kod mene. Oprah, recimo, ima super dinamiku, Georgia O’Keeffe je takođe bila od onih kod kojih “carpe diem” stvarno i znači nešto, Jennifer Aniston stigne baš svašta za jedno prepodne, bez toga da popodne provede spavajući. Oduševljena sam, i iskreno se divim svim tim ženama koje umeju da uspostave sistem i po njemu žive, ali prava istina jeste da meni stvarno ne ide. Probala sam svašta, a izgleda da ovde ne pali ništa.
Doduše, kad malo bolje razmislim, nešto se zapravo jeste zadržalo, i dovoljno je važno da uprkos svemu još uvek mogu da tvrdim da je moguće promeniti se i uneti nove navike. Rano ustajanje.
Ako postoje dve stvari koje su mi najveći naprijatelji u životu to su rutine i jutra pa je pomalo smešno i dosta ironično što je prva (i za sada jedina) rutina koju sam zadržala iz svog malog eksperimenta upravo to. Noćna ptica je tokom višemesečnog eksperimenta postala ptica ranoranilica, i stvarno sam naučila sebe kako da ležem i ustajem ranije, doduše u nadi da će to učiniti moj život sveukupno uređenijim.
Ispostavilo se doduše, da to nije dovoljno i da dan ne postaje automatski bolji samo zato što sam ustala ranije. Još uvek imam ista pitanja i probleme, sve me sačeka iza ćoška kad god na njega stigla, život se nije čarobno rešio zato što kazaljka pokazuje na 7 umesto na 10, i do podneva još uvek mogu “da se udam, slomim nogu i da rodim blizance”. Tehnički, haos samo ranije počne da se generiše ali sam vremenom počela da osećam neku posebnu vrstu zadovoljstva. Onu koja proizilazi iz činjenice da sam već pri ustajanju, pri prvoj stavki na to do listi u toku dana, već u nečemu uspela.
Što bi rekla Laura Vanderkam “Očekivanja moraju da budu dovoljno niska da se ne opiremo promeni.” Ova moja su baš niska priznajem, ali okej ko zna šta će biti sledeće na redu. Možda vremenom stvarno uleti i neki bazen, možda padne i jutarnje trčanje, možda stignem da smutim i taj smoothie, i nekada popijem kafu na miru. Svašta tu još može da se desi, sigurna sam.
Jelena Karakaš
Digital Editorial Director
Koliko sam tekstova na temu ranijeg buđenja i produktivnosti pročitala? I više nego što možete da zamislite. Da li to sve ima smisla? Verovatno i više nego što mogu da zamislim. Osim što od početka svog veka nisam uspela da se uverim u to.
Sve razumem: i duži dan i vreme samo za sebe i ta slatka izmaglica jutra, izlazak sunca, joga poze u miru i tišina koja opija. Verujem da je fantastično! Ali jedino ukoliko imate organizam kome prija naglo buđenje po principu kosog hica. Ja, nažalost, ne pripadam tom timu. Prva smena u školi predstavljala je moj lični pakao u kome sam zombirana dolazila tik pred prvo zvono i tokom prva dva časa pokušavala da dođem sebi. I dan danas se stresem kad se setim tih lansiranja iz kreveta u realnost. Moji ukućani su znali da ne smeju da mi se obrate u tim trenucima, jer su rizikovali da eksplodiram kao besna bombica koja prati pravila koja u potpunosti ne razume niti prihvata.
Posle sam odrasla i pomirila se sa činjenicom da je rano jutro sastavni deo naših života i da je neophodno da ga vidim kako bi završila raznorazne obaveze. I pamtim neka predivna jutra, spektakl u malom, vazduh koji miriše na proleće, mogućnosti i baš, baš dobar dan. Naučila sam da to cenim, ali ne i da upražnjavam.
Jednostavno, ja sam noćni tip koji se do beskraja raduje onom gluvom satu kada postaje nepristojno da vas bilo ko pozove, kada sve WhatsApp grupe zamru… Tada se budi kreativni deo mog mozga i slažem zadatak po zadatak, sve moje kolege znaju da će po buđenju pronaći mejlove od mene, slike će ih čekati na Drive-u, koncepti na Slacku. Jer ja na taj način svesno sebi kupujem vreme, radim unapred, kako bi dobila još malo sna.
Da bi ste zaista postali uspešni i odgovarali na zadatke koje život postavlja pred vas potreban je sistem. Ali ono što niko ne kaže jeste da taj sistem možete i sami sagraditi, ne morate preuzimati ono što većina smatra dobitnom formulom.
Ključ je poštovati tuđe vreme, funkcionisati kao tim, ali pronaći način kako da se organizujete u skladu sa sobom.
Karantin je bio moj eksperiment, odrekla sam se budilnika kako bi videla koje je to vreme kada sam spremna da pređem u realni svet i ne, nisam počela da se čudesno budim rano, iako sam na spavanje išla na vreme i praktično nisam ništa naporno radila po ceo dan. Tako da sam odlučila da više ne pokušavam da kocku uguram u kružnu rupu, jer to nisam ja, niti ću ikada biti blistava žena koja ustaje uz pozdrav suncu. Ja sam zgužvana, rasčupana žena, koja žmirka dok ne shvati koji je uopšte dan. Ali, to ne ugrožava moju sposobnost da završim sve za posao, posvetim se hobijima, povremeno hvatam zjale i uživam u svemu što život pruža. Dobre navike jesu pola produktivnosti, ali žao mi je tu ne ubrajam pomeranje budilnika sat-dva ranije.