Nemanja Jehlička: O radu u Nike-u, klabingu, greškama, integritetu i tome šta je potrebno za uspeh

Više od 20 godina Nemanja Jehlička je u svetu dizajna i vizuelnih umetnosti, a kruna njegove dosadašnje karijere je trenutna pozicija direktora dizajna grafika proizvoda u Jordan-u u Portlandu. Prethodno je bio globalni art direktor Nike-ja u istom gradu. Ovom vrtoglavom uspehu prethodile su godine rada, truda, neodustajanja, ali i grešaka za koje smatra da su zapravo važan deo kreativnog procesa i njegovog eklektičnog stila.

U ovom intimnom razgovoru, nismo pričali samo o poslu, već i životu i filozofijom kojom se vodi, a putem koje je dostigao ono čemu je težio.

Ovaj sada kosmopolitski kreativac, kako i sam kaže, rodio se u Jugoslaviji, kada su idoli bili drugi ljudi – Lepa Brena je bila Ceca. Njegovo upoznavanje kulture u širem smislu započelo je ’91. godine, kada je na TV-u bilo tri kanala, ali srećom i MTV koji se vrteo od ponoći do 7-8 ujutru. Tada je prvi put čuo i numeru „Out of space„, benda Prodigy, čijem će koncertu prisustvovati 4 godine kasnije.

“Koliko su mi okolnosti tada dopuštale, krenuo sam dublje da istražujem Prodigy, a par godina kasnije sam se kao tinejdžer upustio u klabing i taj noćni život je počeo da me inspiriše. Upoznavao sam se sa ljudima i različitim mišljenjima”, ističe Nemanja.

1996. godine se preselio u Francusku, gde je živeo do početka 2000-tih. U Parizu je išao u srednju školu, ali se bavio i DJ-ingom. Puštao je po različitim gradovima Francuske, i to ga je dodatno investiralo u vizuelni svet. Sa žurkama je išlo i pravljenje flajera, ali sve uz pomoć štapa i kanapa. Fakultet, Gerrit Rietveld Academie, upisao je u Amsterdamu, ali ga nije završio s obzirom da je odmah počeo da radi u jednom beogradskom studiju za postprodukciju i video animaciju. Sledećih 7-8 godina je proveo radeći u različitim studijima i manjim brending agencijama. 2010. je bila presudna – tada je upoznao Bratislava Milenkovića i zajedno su osnovali Lorem Ipsum studio. Njih dvojica su se vodili eksperimentisanjem i idejom da svaki proizvod zahteva zasebnu, individualnu priču. Timu se nakon nekoliko meseci pridružio i copywriter Nikola Zmajević. Među klijentima imali su Moritz Eis, Mikser festival 2012. godine… Ipak, uz sav trud i ideologiju koje su se držali, nije im bilo lako da održavaju nezavisni dizajn studio u Beogradu. Tada su se dogodile i političke promene u zemlji, te je Nemanja počeo da aplicira i šalje portfolio na adrese u inostranstvu. Nakon dve godine, odazvao mu se čuveni Wieden+Kennedy studio, a 2018. prelazi u Nike.

Kako izgrađuješ svoj stil?

Svaki projekat počinjem od nule. Ne vidim integrativno svoj stil, jer sam sebi dao širinu. Više gledam kroz mogućnost, jer manerizam te ukalupi i uđeš u određeni stil. Taj stil je zanimljiv godinu ili dve dana i onda stvari se menjaju, trendovi. Ono što ja volim to i radim, konstantno istražujem, konstantno evoluiram. Naravno, to što radim nije revolucija, ne izmišljam nove materijale, već gledam šta se prethodno dešavalo, iz istorije umetnosti, pop kulture. Pravim balanse, kao semplovanje u hip-hopu. Uzeću tretman, ali sklopiću sa nekim stilom koji je art deco i dobiću dva nespojiva sveta. I tako se pravi nešto novo. Nikad ne znaš šta će na kraju proisteći i kako će da izgleda sledeći projekat. I U tome je lepota i moj drive.