Još svega nekoliko dana i proći će dve godine od mog porođaja. Zavedena jednim parom velikih prednjih zubića i plavih očiju u koje trenutno stane čitav univerzum, sve više romantizujem taj najranjiviji i najosetljiviji događaj koji me je zadesio u životu. Trudim se da se fleševi sećanja svedu na pastoralni dezen uštirkane spavaćice, topli jednostavan ukus griza koji sam dobila za prvi obrok i prvi dodir kože o kožu dva sveta, a jedne planete. Kako vreme prolazi, u glavi umanjujem intezitet bola, koji je bio vraški i straha zbog kog sam utrnula.
Kada razmišljam i razlažem taj strah, prisećam se čega sam se najviše plašila. To je bila opravdana briga da sve prođe kako treba, da beba bude okej, da ja budem dobro. Bazične stvari koje se protegnu do onoga: da preživimo. Ali sam se paralelno plašila i porodilišta, gradeći prethodno sliku o njemu na osnovu milion iskustava i istraživanja, o kojima sam i sama pisala. Unapred sam se pripremila da je čista lutrija da li ću dobiti epidural, plašila sam se epizotomije, bolničkih bakterija, dojenja, krvi i, naravno, odsustva ljudskosti lekara i osoblja. Kroz glavu su mi se kao na telepromteru vrtela sva ona hororična svedočanstva žena koja sam čula ili pročitala u medijima, na Tviteru. Pakujući komplet mrežastih uložaka, pelena, gaza i četkice za zube, poput ratnice, ohrabrujući sama sebe da će sve biti okej, spremila sam se da izgubim ime i telo na koji dan, postanem “Majka”, i vratim se kući. To je svega nekoliko dana, mogu ja to.
Kada se ovako pripremite na horor, svaka podrazumevajuća ljubaznost vas iznenadi. Doktori su prema meni u sobi i tokom samog porođaja bili sasvim u redu, niko me nije nazvao kravom i wc je bio čist. Bila sam jedna od srećnica koja nije na svojoj koži doživela akušersko nasilje i čak dobila epidural i lek protiv bolova uvek kada je to tražila. Ja sam prošla okej, moja cimerka iz sobe – nije.
Upoznala sam je dok smo zajedno sedele u nekom mračnom hodniku porodilišta, na predporođajnom odeljenju, sa rolnom toalet papira u rukama, koju smo predavale jedna drugoj kao štafetu. Nismo izgovorile imena niti bilo šta drugo, dovoljni su bili pogledi prihvatanja i solidarnosti. Na smenu smo odlazile u toalet zbog klistiranja i smejale se jedna drugoj. Noge i lica su nam bila modro plava od straha i iščekivanja. Samo smo sedele, smenjivale se i pričale preko mišića lica i pogleda. Bile smo prestrašene, utrnule, sa presušenim ustima. A onda su došla dva lekara. U majušnu sobu pored ušle smo obe u isto vreme, ja na CTG da još jednom pre nego što izađe čujem bebino srce iz pećine, a ona na pregled. Čula sam par otkucaja, a onda sam čula njen razgovor sa lekarom. Ima 23 godine i izgubila je bebu u šestom mesecu trudnoće. Izgubila je bebu. I čeka operaciju. Pitanja su joj postavljana odsečno i kao u vojsci, bez trunke empatije. Terali su je da nekoliko puta ponovi bolne rečenice. Iz razgovora saznajem da već neko vreme čeka sa mrtvom bebom u stomaku da dođe na red. Sedela je tu dok su među zidovima odzvanjali otkucaji srca moje bebe. Naša polugola tela samo što se nisu dodirivala od uzanosti prostorije. Srce moje bebe kucalo mi je glasno u grlu. Dok sam shvatila šta se dešava već su me izveli i vozili me u salu. Ona je ostala u hodniku da čeka.
Zašto smo nas dve bile u istoj prostoriji?
Kasnije smo se opet srele, u sobi za intezivnu negu, gde smo kratko bile zajedno: ja, sveža mama koja čeka da joj donesu zdravu bebu i ona, skrhana od bola, gneva, straha i nemoći. Tu su bile još četiri žene, koje su pričale o težini i visini svojih bebica. Pokušala sam nešto da joj kažem, ali me je odbila i sve je bilo suvišno. Želela je da žmuri i što pre nestane iz te sobe. A ja samo da je zagrlim i kažem joj da nije ovo zaslužila i da nije kriva, iako se osoblje prema njoj tako ponašalo.
Nakon što mi se pritisak smirio, brzo su me prebacili u drugu sobu i nikada nisam stigla da joj kažem bilo šta smisleno. Pomislim na nju baš često, a posebno intenzivno ovih dana kada se po ko zna koji put pojavila priča o akušerskom nasilju. Čitajući potresnu priču Milice Filipović koja se zbog potpunog odsustva ljudskosti i humanosti, a pre svega profesionalnosti, sama porodila u toaletu porodilišta i novo istraživanje Centra za mame čije brojke se zarivaju direktno u srce, shvatam da je koren problema baš ono što je nedostajalo u toj sobi gde smo se cimerka i ja pregledale: LJUDSKOST. Nasilje je opet normalizovano i to na mestu gde nikako ne bi smelo da ga bude.
Sve smo cimerke u istim spavaćicama za koje se podrazumeva da će ih u nekom trenutku neko nazvati nekom životinjom, da će boleti više nego što treba i, na kraju krajeva, da ćemo se u nekom trenuktu možda i same poroditi. Uz torbicu za koju smo milion puta izguglale šta sve staviti u nju, u porodilište donosimo spremnost da budemo podvrgnute metodama mučenja i sa misijom “samo da preživimo”. Sanjamo mračne hodnike i bezdušne tretmane. Kao da nije dovoljno kroz šta prolazimo.
Uvek kada pišem o ovome dvoumim se da li da to uradim, jer se plašim da uplašim već dovoljno prestrašene žene, ali mi smo neustrašive i sve kroz šta smo prošle, mi cimerke, upravo svedoči o našoj snazi. Oni koji treba da se zastraše jesu svi oni koji ovakva iskustva godinama dozvoljavaju i povodom njih ne rade baš ništa. Nadam se da će ih svako ovo prodorno dranje bar malo trgnuti, a da će se institucije konačno zapitati o svojoj ulozi i odgovornosti.
Trebalo bi da pričamo o psihološkoj podršci, o podršci, poboljšanju osnovnih uslova, a mi se godinama borimo da bolnice ne budu Mordori za mučenje. Plašimo se belih mantila kao da su crni sa prišivenim sečivima. Srećom postoje pojedinci i organizacije koje se zalažu za ovo, pa je ogromna stvar pokretanje SOS telefona za mame, ali gorući problem mora konačno biti prepoznat na sistemskom nivou.
Jer mi ne idemo u rat, već stvaramo nove svetove i u tome nam je potrebna podrška.
Na Tviter profilu @dubokojemore u subotu, 29. januara, od 21:05 možete pratiti razgovor (spejs) u kom će učestvovati žene koje su podelile svoja iskustva.