Zbog čega nas “The White Lotus” tera da želimo još i od čega smo mi zapravo “zavisni”?

Druga sezona HBO-ove mini-serije “The white lotus”, pisca i reditelja Majka Vajta, nakon mesec i po dana iščekivanja, konačno je doživela svoje finale. Ovaj nastavak (čini se čak i više nego prethodna sezona), prava je jesenja opsesija kritičara, istoričara umetnosti, hroničara popularne kulture, tiktokera, tviteraša i svih nas drugih, koji smo iz nedelje u nedelju bili nestrpljivi da odgledamo još jednu od ukupno sedam njenih epizoda. Zašto nam je ova serija svima (na neki način) bitna i šta je to što novu sezonu čini još boljom od prethodne?

“White lotus Hawaii” VS “White Lotus in Sicily”

Autor serije, Mike White, od ranije poznat po svojim sklonostima ka rijaliti formatima (i kao učesnik i kao kreator) – u obe sezone, svoje junake smestio je unutar izmišljenog, luksuznog odmarališta – “White Lotus”.

U obe sezone, grupu od desetak ljudi različitih starosnih i subkulturnih profila upoznajemo tako što ih u marini rizorta dočekuje menadžer, odnosno u drugoj sezoni – menadžerka. Jedan po jedan, oni polako izlaze sa broda koji ih je dovezao, ostavljajući publici dovoljno vremena da o njima na samom početku steknu prvi utisak, nakon čega ih osoblje raspoređuje u njihove sobe. Samo upoznavanje sa protagonistima ove serije, napravljeno je tako da neodoljivo podseća na početak nove sezone rijalitija, formata u kom White, deluje i te kako dobro pliva.

Tokom druge sezone, baš kao što je to bio slučaj i sa prethodnom, likovi se nalaze u praktično zatvorenom prostoru koji ima da ponudi mnoštvo luksuznih sadržaja. Gostiju čije živote pratimo u periodu od sedam dana je i u drugoj sezoni veoma malo, a akcenat u epizodama ponovo nije stavljen na zaplete, već na izuzetno jake likove, koji “osuđeni” jedni na druge dele momente sadašnjosti u sasvim običnim životnim situacijama.

Iako su “White Lotus Hawaii”, baš kao i njegov sicilijanski ogranak savršeni “ringovi” za posmatranje problema jednog procenta najbogatijih belih Amerikanaca – zašto je “White Lotus in Sicily” još zanimljivije “polje za igru”?

Dok se u prvoj sezoni sa likovima upoznajemo na tlu njihove države, White svoje junake u nastavku ove serije izmešta iz “prirodnog habitusa” i dovodi ih u njima daleku Italiju. Ovim činom, reditelj u koncept “Belog lotosa” uvodi motiv još jače izolovanosti, nego što je to bio slučaj u prethodnoj sezoni. Međutim, osim toga što se sada nalaze na stranoj teritoriji, novitet u ovom nastavku jeste i element separacije grupe likova unutar već izolovanog prostora. U prvoj sezoni, likovi nikada nisu odlazili iz luksuznog rizorta, a i ako bi napustili “White Lotus Hawaii” – publika ih više nikada ne bi videla. Situacija u novom nastavku, ipak, znatno je drugačija, pa smo različite grupe gostiju sicilijanskog “Belog lotosa” u više navrata imali priliku da posmatramo separatisane od ostalih – kao da su na nekom specijalnom zadatku unutar već izolovanog rijaliti seta. Spremni (ili ne), oni se odvajaju, a zatim i upuštaju u još intenzivniju psihološku igru.

Takođe, u drugoj sezoni, likovi osim kontakta sa drugim gostima i zaposlenima u hotelu, sada imaju znatno više interakcija i sa lokalcima, koji donose, ali i razbijaju stereotipe o miljeima kojima pripadaju. Odlukom da karaktere, čiji je razvoj mogao biti ograničen samo na prostor unutar odmarališta, s vremena na vreme “pusti u svet”, autor u drugoj sezoni stvara još hibridniji serijski format, referišući na fenomen rijalitija, koji je odavno izgubio svoj originalni oblik, a samim tim i jasno definisane granice.

U novoj sezoni, ipak, dramaturški vešto upakovanu eskalaciju odnosa među likovima, pratimo pod okriljem motiva seksa i seksualnosti. Iz tog razloga, ne čudi zašto je odluka za ovu sezonu pala upravo na Italiju, zemlju mitološki obojenu stereotipima o ljubavi, ali i superiornošću ljubavnika koji dolaze iz ovog dela sveta. Međutim, ono u čemu je motiv seksa još primetljiviji kada je reč o ovoj sezoni, ipak nije bajkoviti ljubavni život Italijana, već snažan patrijarhalni sistem jedne katoličke države, u kom oni koje je taj sistem i formirao, često klize u čvrste kandže šovinizma i seksizma.

Gosti rizorta “White Lotus in Sicily” imaju ili nemaju seks, ali o njemu se stalno priča. Pomoću motiva vođenja ljubavi, upoznajemo se sa pravim, duboko urezanim problemima koje likovi u sebi nose već godinama. Odnosi prema telima drugih, govore nam dosta toga, ne samo o osećanjima junaka, već i o njihovim namerama i tajnama iz prošlosti. I porodični i partnerski odnosi, ali i različite predstave o moralu i životne filozofije pojedinaca – otkrivaju se upravo pod plaštom seksa. Bilo da je taj seks iskren ili predstavljen kao deo veštih manipulativnih taktika, upravo pomoću njega, mi iz epizode u epizodu slažemo puzlu koja na kraju dobija perfektan smisao.

Iako se u prvoj sezoni “Beli lotos” može iščitati kao još jedna u nizu serija o jako malom broju privilegovanih belih ljudi i njihovim površnim problemima, znatno razrađenija tema druge sezone – pravo je dramaturško remek delo. Junake više ne upoznajemo samo kao bahate bogataše, patetično i stereotipno predstavljene, već nam je pored prilike da ih upoznamo kao ljude koji čine užasne stvari, data i prilika da glasnije čujemo i zbog čega to rade. A što ogoljenije imamo priliku da sagledamo dela, a zatim i saslušamo motive grupe ljudi koju osmatramo, to ćemo ozbiljnije moći da zauzmemo poziciju sudije. Te uloge ipak svi povremeno volimo da se igramo, dok u svoj organizam unosimo dozu rijaliti formata, od kog smo, izgleda, kao globalno društvo prilično postali zavisni.