Nekad je bilo blam priznati da gledamo limunade, pardon razređene limunade (stepen ispod regularnih limunada), već smo to tajili uživajući u guilty pleasure poslasticama u naša četiri zida. Nekad je to bio Gossip Girl, a danas retko koji Netflix kanal postoji, a da na njemu nije puštena bar jedna epizoda hit serije „Emily in Paris“. Svako od nas ima posebna opravdanja zašto je pogledao ovu dosta plitku, prejednostavnu i za mnoge iritirajuću seriju, od toga da gleda sve serije koje se dešavaju u Parizu, da je gleda isključivo zbog kostima, ili što je u našem slučaju: gledamo je zbog posla kako bismo imali o čemu da pišemo. Međutim istina je da su to samo izgovori, i da ovsa serije poseduje neku hipnotišuću moć koja nas navlači da gutamo epizode usput se iščuđavajući „Kako je moguće da je ovoliki budžet investiran u snimanje nečeg takvog?“ I dok se hranimo ispraznim razgovorima i radnjama koje jedva zaslužuju da se tako zovu, stiglo je i jedno logično objašnjenje. Emily in Paris tipičan je primer tzv ambijentalne serije i zato nas toliko uvlači u sebe.
Možda već na osnovu naziva možete da predpostavite zašto su kritičari New Yorkera izabrali baš ovaj termin: to su one serije koje idu u pozadini dok mi obavljamo nešto drugo. Kako oni objašnjavaju, svrha „Emily in Paris“ je da pruži pozadinu tokom čijeg trajanja ćemo moći bezbedno da buljimo u svoj telefon, a da ne propustimo ništa značajno, da beskonačno osvežavamo svoj feed iščekujući novu notifikaciju ili jednostavno listajući memove iz ove serije. Gledamo u svoj telefon jer i Emily većinu vremena zapravo to radi. Epizodni zapleti su previše tanki da bi ikada bili zbunjujući ili zahtevali neku pažnju; kada bacite pogled na ekran, velike su šanse da ćete pronaći snimke Sene ili kaldrmisanih uličica, ljupke, ali besmislene. Netflix je pionir u žanru kom su dodelili ime ambijentalna televizija. On je „neprimetan isto koliko je i zanimljiv“, kako je napisao muzičar Brayan Eno, kada je skovao termin „ambijentalna muzika“ prilikom izdavanja svog albuma „Ambient 1: Music for Airports“ iz 1978. godine. Ambijent označava nešto na šta ne morate da obraćate pažnju da biste uživali, ali što je i dalje dovoljno zavodljivo da bude ubedljivo ako to odlučite trenutno. Poput nežnih new age zvučnih pejzaža, „Emily in Paris“ je umirujuća, spora i relativno monotona. Dramatični trenuci su previše unapred određeni da bi zaista bili dramatični. Našoj heroini se nikada ništa loše ne dešava dugo. I ako se slučajno desi da zaboravite da uopšte gledate seriju i vratite joj se nakon petnaest minuta, ne brinite Emily će i dalje biti u Parizu slikajući selfije.
Newyorker piše kako je internet nekada obećavao pristup neograničenim informacijama i medijima svima koji žele da koriste Google pretragu, ali danas sam podstiče pasivniju vrstu angažovanja. Kompanije za streaming su se nekada predstavljale kao inovatori koji nude mogućnost gledanja bilo čega u bilo kom trenutku, ali nakon gomile i gomile njihovog sadražaja, postavlja se pitanje da li zaista želimo da biramo?