„Sklupčana kao jaje iz kojeg neće izaći ni reptil, ni ptica. Čuje bubnjanje sopstvene utrobe i taj zvuk je umiruje. Kad bi mogla, uvukla bi se sama u sebe, kroz pupak“. Marijana Čanak, „Klara, Klarisa“
Marijanu Čanak i njen rad pratim već godinama. Čitam njene tekstove na Portalu o invalidnosti i njene priče, a njene zbirka priča Prametere toiko je snažno uticala na mene, da sam želela da čitam još i još redova iz pera ove autorke. Jako me je obradovala informacija da je njen roman ušao u najuži izbor za NINovu nagradu ove godine i jedva sam čekala da ga progutam. U romanu „Klara, Klarisa“ ona nastavlja da priča o ženskoj istini i pronalaženju sebe, ali ovoga puta nas vodi na taj put sa jednom glavnom protagonistkinjom. Opisi i procesi kroz koje Klara prolazi neretko će vam izazvati knedlu u grlu, jer su tako taktilni i žučni, da ih možete prepoznati samo ako ste ih nekad životu osetili, a jeste. Klara traga za slobodom, i za ogoljenim sopstvom koje je nekad usled toliko uticaja, pritisaka i prošlosti teško spoznati.
Marijana Čanak je završila studije srpske književnosti. Dvostruka je dobitnica nagrade Laza K.Lazarević za najbolje neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku, a ovo je njen prvi roman i sjajna prilika da konačno porazgovaramo.
Šta izdvaja roman „Klara, Klarisa“ od svega što si prethodno pisala?
Prethodno sam pisala kratke priče i pripovetke, „Klara, Klarisa“ je moj prvi roman. Za razliku od zbirke priča „Pramatere“, koja dominantno tematizuje dalekosežne uticaje porodične istorije, prvenstveno žensku genealogiju, kao i potragu za sopstvom pod naslagama predačkog nasleđa, roman „Klara, Klarisa“ usredsređen je na odnose koje junakinja izgrađuje u svom aktuelnom vremenu. Klara je upletena u mrežu odnosa, svaki od tih odnosa može biti prilika da u njemu pronađe deo sebe, a ujedno i rizik da se u tom odnosu izgubi, da žrtvuje ono što jeste zarad uloge koju treba da igra. Ona drugima može biti ćerka, rođena ili stečena sestra, ljubavnica, majka, kurva… Ključno je pitanje šta je Klara samoj sebi. Kako da bude ono što jeste, kako da izađe iz neodgovarajuće uloge, da ima slobodu da greši i slobodu da napusti pogrešan izbor, da birajući između drugih i sebe – odabere sebe, jer će tako i drugima biti dobro. To su neka od pitanja koja su otvarala priču o Klari i, kako su se nizala, tako mi je postajalo jasno da Klara od mene zahteva roman. Bilo da pišem pripovetku ili roman, u samom procesu pisanja nema suštinske razlike, pisanje se odvija na rubu opsesije, u nastojanju da ne ‘proizvodim’ tekst, nego da budem u stalnoj interakciji sa tekstom, da otkrivam i pratim njegove zakonitosti, da ne ‘kreiram’ likove, nego da s njima stupam u dijalog. Ono što je evidentno drugačije jeste recepcija knjige, ništa što sam prethodno napisala nije izazvalo ovoliko interesovanja. Tome verovatno doprinosi činjenica da je u pitanju roman (jer roman kao forma uporno opstaje na književnom pijedestalu), kao i činjenica da konačno imam izdavače koji nisu podrumske ubice knjiga.
Klara je upletena u mrežu odnosa, svaki od tih odnosa može biti prilika da u njemu pronađe deo sebe, a ujedno i rizik da se u tom odnosu izgubi, da žrtvuje ono što jeste zarad uloge koju treba da igra.
Klara je rastrgnuta i potčinjena u mnogim odnosima i sferama, ali nekako ta potčinjenost kulminira u partnerskom odnosu. Koliko odrastanje i prošlost utiču na to kakve emotivne živote ćemo mi graditi?
Neminovno je da nasleđujemo i usvajamo emotivne obrasce, frustracije i nerazrešene traumatske čvorove unutar porodice, a ujedno se period odrastanja može izjednačiti sa procesom „popisivanja prazne table“. Klara je podvrgnuta pravilima dobrog odgoja, glas majke vremenom postaje unutarnji glas autocenzure, obrazovni sistem kroti njen najveći talenat, okruženje zazire od snage njene strasti. Što se više socijalizuje, sve više je izložena osporavanju, poricanju i negiranju sopstvenog bića. Dar po kojem se ističe tumači se kao neprimereno štrčanje, potencijalna opasnost po ustrojstvo sveta na koje smo navikli. To je opšteljudsko iskustvo odrastanja: prinuđeni smo da stišavamo individualnost da bismo preživeli. Ako taj privremeni mehanizam preživljavanja preraste u trajan način života, to istovremeno znači da smo zaboravili ko smo, zašto smo rođeni, šta je naša istinska svrha. Klara je u središtu takve životne zamke, u središtu paradoksa da u ime preživljavanja i osećaja pripadnosti obesmisli sopstveno postojanje. Izložena vanjskim zabranama i pravilima takozvanog „normalnog“ života, zaboravljajući sopstvenu vrednost ona usvaja despotski odnos prema sebi, a odnos prema sebi je osnova svih drugih odnosa koje izgrađujemo.
Velika tema romana jesu porodični odnosi. Koliko je prošlost deo nas, a koliko smo svesne toga uopšte?
Bilo da smo toga svesni ili ne, svi smo rezultat svojih prošlosti, ali ne moramo biti njene žrtve. Posedujemo ličnu istoriju na svesnom nivou, slojeve ličnih istorija kojih se ne sećamo i pohranjeni su u podsvesti, a u sebi nosimo i sećanja predaka. Mnogo je nivoa prošlosti u nama i to je prosta životna činjenica od koje ne treba praviti tragediju. Ujedno je od koristi ako zaboravimo na sliku „idealne porodice“ i prestanemo da žudimo za perfekcijom. Život nas uči odstupanjima i obiluje nesavršenstvima, u tome i jeste njegova lepota. Neminovno je suočiti se s frustracijom, ali nije nužno ostati u njenom kavezu.
Priča o Klari je priča o preobražaju, o sposobnosti otkrivanja unutrašnje snage, o spremnosti da se prođe kroz „pakao“ na putu do sebe. O prepoznavanju narativa koji je neko drugi napisao o njoj i hrabrosti da preuzme odgovornost za svoju priču. Preuzimanje odgovornosti za ono što možemo da promenimo i prihvatanje onoga što je van našeg uticaja odlika je zrelosti.
Snovi su tu jako bitni i ceo život iza svesnog. Šta se tu krije?
Odnos između snova i stvarnosti odgovara odnosu života i literature. To su neodvojivi svetovi koji se uzajamno prepliću i nadopunjuju, međusobno se zavode, intenziviraju i umnožavaju, podjednako su bitni za opstanak i napredak, kako pojedinca, tako i civilizacije. Oba ta sveta utiču na nas, bilo da tome pridajemo značaj, bilo da snove proglašavamo „jalovim maštanjima“. U kulturi koja je orijentisana ka racionalnom, logičkom i linearnom poimanju sveta, lako odbacujemo snove i višeznačnost simbola, nipodaštavamo emocije i intuiciju, zaboravljamo da je cikličnost jedan od životnih principa. Nije teško primetiti da su obezvređeni oni aspekti koji se prvenstveno pripisuju ženskom principu, a u liku Klare naglašena su upravo ta svojstva, kroz njeno prepuštanje transu ili „histeriji“, gledanje unutrašnjim okom, poniranje u mrak, u tajnu, u sebe, kroz bavljenje magijom. U romanu svi ti elementi imaju jednako bitno i validno mesto koliko i zbivanja u realnom, opipljivom svetu, jer im to po prirodi stvari pripada. Na putu ka celovitosti, neminovno je da Klara uvažava sve te prognane aspekte ljudskog iskustva, da vrednuje snove kao dodatnu razinu realnosti.
Direktnu inspiraciju pronašla sam u malezijskom plemenu Senoja, gde je uobičajeno da svakog jutra članovi porodice jedni drugima prepričavaju snove, da podučavaju decu na osnovu odsanjanih iskustava, da snove tumače kao produžetak stvarnosti. Na primer, ako neko sanja da je od komšije ukrao lubenicu, podrazumeva se da će izjutra otići kod komšije da mu se izvini i vrati ukradeno. Zapadnjačkom umu to verovatno zvuči kao zanimljiva i smešna priča „primitivnog“ naroda. A narodi koje smo arogantno proglasili „primitivnima“ čuvaju dragocena znanja, mudrost koju smo izgubili u tokovima robotizacije društva.
Jedan od zanimljivih motiva mi je kako definišeš „majku“, kroz različite likove. Koliko je štetna idealizacija i preglorifikacija te uloge i do čega dovodi?
Idealizacija i glorifikacija bilo koje uloge je štetna, kao što je štetno poistovećivanje s ulogom. Odnos s majkom je večita tema, jer majka je „kanal“ kroz koji ulazimo u život, pa u velikoj meri obeležava naš odnos prema životu samom. Jedna od zamki roditeljstva je u tome što se roditelji obično ne pitaju „ko im se rodio“ kad dete dođe na svet, nego podrazumevaju da dete nema nikakvih iskustava, da nema ni karakter, niti urođene talente, nego ga treba oblikovati po svom nahođenju. Klara je žrtva najboljih namera svoje majke: – Ono što meni nije bilo dozvoljeno, nije dobro ni za tebe! – Ali nije samo Klara žrtva u tom odnosu, nego je i majka žrtva uloge koju igra. To je odnos uzajamnog negiranja autentičnosti. Šta znamo o majci izvan njene uloge da nam obezbedi ili uskrati hranu, sklonište, negu i brigu, razumevanje, prihvatanje? Koliko je poznajemo kao ličnost, mimo njenih sklonosti ka higijenskoj torturi ili potrebe da nam ispeglanu odeću sortira po bojama? Ko je ta žena u svojoj suštini, umemo li da razdvojimo Mariju od majke? Je li svetogrđe zamisliti majku kao ljubavnicu, s obzirom na sveprisutan arhetip device koja rađa, gubi dete i izjednačava postojanje sa glorifikacijom patnje? Izgubili smo referencu zdravog ženskog principa koji nosi radost postojanja, snagu i mudrost. Klara je na tragu ponovnog otkrivanja te reference.
U romanu citiraš mnoge poznate regionalne spisateljice. Koliko ti znače njihova dela i ko te posebno inspiriše?
Među citatima su knjige koje sam čitala dok je roman bio u nastajanju. Navedena su dela i autorke s kojima sam u tom periodu komunicirala na nivou teksta i čiji su se glasovi, svesno ili nesvesno, preplitali s onim što pišem. Popis citata dat je na kraju romana, kao potencijalni poziv na sledeće čitalačko iskustvo. Sećam se perioda u kojem sam, godinama nakon studija književnosti, ostala zarobljena u književnom kanonu, bez ideje kako da iskoračim iz istorijskog u savremeni kontekst, jer su nas učili da pisac nije pisac dok mu se sabrana dela ne objave posthumno. Povezivanje sa savremenom regionalnom književnošću bila je tačka preokreta, svojevrsni iskorak iz „društva mrtvih pesnika“ i vid uzemljenja. Imam posebnu policu za knjige Lejle Kalamujić, Staše Aras, Tanje Stupar Trifunović, Tee Tulić, Slađane Nine Perković, Julijane Adamović, Irene Skopljak Barić…