Nastavak BURO. i Liceulice priče je pred vama. Iz 104. broja omiljenog angažovanog magazina prenosimo autorski tekst Stefana Slavkovića – Da li bolje razumemo svu kompleknost sveta u kome živimo jer se gotovo svuda može putovati? Krenimo na putovanje…
Izlizana je već fraza da se ljudi dele na turiste i na putnike, ali kao i u mnogim izlizanim frazama, u njoj ima zrno istine. Zaista, čini se da je masovni turizam i najzabačenije ćoškove sveta učinio relativno dostupnim, ali po koju cenu, i u faktičkom i u simboličkom smislu reči „cena“? Da li bolje razumemo svu kompleknost sveta u kome živimo jer se gotovo svuda može putovati? Ili je, u izvesnom smislu, postalo svejedno gde se putuje ako tamo idemo da bismo ispunili već neka unapred postavljena očekivanja, i od tog mesta i od nas samih? I šta uopšte znači mogućnost putovanja ako se ona dobrim delom svodi na privilegiju bogat(ij)ih?
Individualizacija putovanja nije dovela do brisanja razlika među putnicima i njihovim mogućnostima, samo je pomerila startne pozicije
Rečenica da se s puta nikada ne vrati isti čovek pripisuje se nemačkom književniku Tomasu Manu. Njegova najpoznatija dela, Smrt u Veneciji i Čarobni breg, ironično izvrću ovu sentencu, jer se glavni likovi Gustav fon Ašenbah i Hans Kastorp naizgled naivnim napuštanjem prostora koji su im fizički poznati otiskuju u područja koja prilično temeljno menjaju njihovo osećanje sveta i sopstva.
S druge strane je američki stend-ap komičar Adam Sandler, koji je u skeču u programu Saturday Night Live svojevremeno glumio vlasnika turističke agencije koji, uznemiren lošim recenzijama na internetu, podseća potencijalne mušterije da nema tog putovanja u Italiju koje će izbrisati tugu koju su poneli od kuće.
Ajfelova kula je veličanstvena gomila metala, Bogorodičina crkva je monumentalna matora zgradetina, krivi toranj u Pizi je… Pa, toranj koji je malo kriv, a skoro sigurno nije u vašem rodnom mestu. Zanimljiv je, ali ne koliko na slikama. Još jedna od manifestacija čudne inverzije poznate kao „pariski sindrom“ – posetilac očekuje previše od Grada svetlosti, i kada se tamo zaista nađe oseti nejasna unutrašnja dešavanja koja nalikuju depresiji.
Pariz, foto: Pinterest
S treće strane pak imamo i „jerusalimski sindrom“, koji učini da se prilikom putovanja, bez obzira na veroispovest, grad utisne u dušu pojedinca i proizvede osećanja duhovne egzaltacije i religijskog ushićenja. Koncept putovanja otuda se ukazuje kao polje očekivanja koja mogu biti transformativna, ali i izneverena, dok se turizam kao istorijski prilično mlada grana uslužne industrije ukazuje kao mreža posrednika između potražnje i ponude. No, centralno pitanje ostaje – potražnje čega i ponude čime?
Za čime tačno tragamo kad kupimo kartu za neku destinaciju?
Za antropologa i koautora emisije Antropošestvije Aleksandra Obradovića putovanje je, kao i svaki izlazak iz zone komfora, prilika za rast, za učenje o drugima i o sebi, ali i za preispitivanje sopstvenih uverenja o životu i svetu. Jer ništa ne poremeti uvreženo mišljenje kao izlaganje drugačijem kolektivnom iskustvu.
„Mnogo siromašnije zemlje od Srbije, a u njima ljudi optimističniji. Zemlje koje su prošle kroz svašta, a opet su ostali obzir i poštovanje prema ljudima. Ima i zemalja iz kojih kad se vratite u Srbiju odahnete sa olakšanjem. Rekao bih da nam putovanja daju fantastičnu priliku da naučimo kako da objektivnije gledamo na život“, kaže za LUL Obradović.
Prema rečima našeg sagovornika, putovanja su dostupnija no ranije, ali se njihova priroda izmenila. Upravo usled razvoja turizma, koji je nesumnjivo povećao njihovu priuštivost, na njih se donekle gleda kao na održavanje lične higijene. Ako neko u društvu kaže da ne voli da putuje, skoro sigurno će morati da odgovori na pitanje zašto, pobogu, tako razmišlja. Mogućnosti je više nego ranije, što ima i negativnu stranu.
„Destinacije se odriču svoje autentičnosti da bi se prilagodile očekivanjima turističkih aranžmana, organizovane ture potpuno lišavaju bilo kakvog kontakta s lokalcima, rizorti koji su manje-više isti, pa ako ne proveriš, možeš biti u Egiptu, Turskoj ili na Maldivima. Dakle, putovanje koje vam omogućava da promenite sredinu, ali ne i sebe, dostupno je“, kaže Obradović i napominje da ona druga vrsta otiskivanja u svet, koja upravo podrazumeva izlazak iz zone komfora, uglavnom nije klasno pitanje. Velika većina radnog naroda ima dane godišnjeg odmora u koje poslodavac retko dira, a platežne mogućnosti više utiču na to hoće li se ići avionom ili autobusom, hoće li se ostati u hotelu s pet zvezdica ili nekom hostelu, hoće li se obedovati u skupim restoranima ili kod uličnih prodavaca. Skoro sve je stvar prioriteta.
Destinacije se odriču svoje autentičnosti da bi se prilagodile očekivanjima turističkih aranžmana, organizovane ture potpuno lišavaju bilo kakvog kontakta s lokalcima, rizorti koji su manje-više isti, pa ako ne proveriš, možeš biti u Egiptu, Turskoj ili na Maldivima
U jednom eseju, kolumbijski pisac Gabrijel Garsija Markes ponudio je duhovito viđenje tura koje potenciraju brojnost posećenih destinacija nauštrb dubine iskustva u njima. Jedan putnik se lomata neudobnim autobusom, budi se iz plitkog sna i kroz prozor vidi da kiša toliko pljušti da se kroz nju ništa ne vidi. „Ako je danas ponedeljak, u Danskoj sam“, misli se. Zaista, deluje da je bolje ostati kod kuće nego sebe propuštati kroz slično sito i rešeto poluutisaka. No, još bi gore bilo da je bio utorak ili petak, pa da na ovaj način obiđe gradove koji su postali nezaobilazni delovi turističkih ponuda poput Venecije, Barselone ili Dubrovnika.
Za praktične potrebe bi valjalo prizvati tzv. Doksijev koeficijent, koji je turizmološko merilo odnosa lokalne zajednice prema posetiocima. Gradira se u četiri faze: entuzijazam, apatija, iritiranost i antagonizam.
Krenimo redom – Venecija je ove godine uvela ulaznice za obilazak gradskog jezgra čija se cena kreće od tri do deset evra. Vlasti u Dubrovniku zabranile su kofere s točkovima kako bi smanjile buku, a uvele su i moratorijum na registraciju novih stanova za izdavanje u širem gradskom području. Glavešine prestonice Katalonije obećale su da će do 2028. godine u potpunosti zabraniti iznajmljivanje nekih 10.000 stanova u turističke svrhe, jer se grad suočio sa stambenom krizom bez presedana – zvuči čudno, ali meštanima Barselone je zbog nezadrživih talasa putnika-namernika postalo nemoguće da kupe ili iznajme stan za sopstvene potrebe. Pribeglo se i širenju javnog stambenog fonda.
Deluje da je bolje ostati kod kuće nego sebe propuštati kroz slično sito i rešeto poluutisaka
No, svi ovi koraci ukazuju na drugu stranu ekonomskog novčića – pitanje je kako bi ova tri grada, kao i mnogi drugi u Evropi, pa i drugde, preživeli da ih godišnje ne obiđe buljuk posetilaca. Možda su lokalci davno prevazišli prva dva Doksijeva stadijuma i možda su naveliko zgnječeni između iritiranosti i antagonizma spram turista, ali svesni su i zavisnosti lokalne ekonomske održivosti. Ili da prihvate da će se gurati kroz gužvu sluđenih ili oduševljenih turista, ili da iznađu druge modele opstajanja, što dokazano nije lako.
Prema rečima Nebojše Đorđevića, turizmologa i kulturologa na doktorskim studijama sociologije, sav savremeni turizam suštinski je dvosmerna ulica. S jedne strane treba odgovoriti na različite potrebe potrošača, koje su legitimne samim tim što postoje, a sa druge iznaći koncept koji neće ugroziti okolinu i društvenost lokalne zajednice. Lakog rešenja nema, kaže on za LUL, ako ga ima uopšte, ali to ne znači da ga ne treba tražiti.
„Ljudi se kreću da bi zadovoljili potrebe koje ne mogu da podmire tamo gde žive i, šta god mi o njima pojedinačno mislili, one neće nestati ako ih ignorišemo. Neophodno je uhvatiti se ukoštac sa onim šta se traži i onim što je u okviru zakona moguće uraditi, i blagovremeno i strpljivo raditi na menjanju i potreba i turističkih ponuda. Neko želi da provede nekoliko prijatnih dana s ljubavnicom ili ljubavnikom, a ne može to da uradi u mestu gde živi, i turizam će se neminovno prilagoditi da stvori uslove za ispunjenje te potrebe. Po koju cenu, zavisi od sredine i okolnosti“, kaže naš sagovornik.
Venecija je ove godine uvela ulaznice za obilazak gradskog jezgra čija se cena kreće od tri do deset evra. Vlasti u Dubrovniku zabranile su kofere s točkovima kako bi smanjile buku, a uvele su i moratorijum na registraciju novih stanova za izdavanje u širem gradskom području
Bali je zgodan primer. Jedino hinduističko ostrvo u dominantno muslimanskoj Indoneziji poslednje je palo pod kolonijalnu holanđansku upravu, i to posle krvavih borbi, pa su Holanđani u prvoj polovini prošlog veka poželeli da speru s njega to tragično nasleđe, praktično ga pretvorivši u kulturno-politički projekat. Kada je nastala Indonezija, posle Drugog svetskog rata, na Bali su se preselili brojni tamošnji komunisti, a kada je drugi indonežanski predsednik Suharto počinio pokolj nad stotinama hiljada progresivno mislećih ljudi kineske nacionalnosti i porekla, svojski se potrudio da Bali ponovo predstavi kao mesto netaknute prirode, lepih ljudi i nečega što bi za Zapad predstavljalo mističan prostor.
Bali, foto: Pinterest
Danas mnogi mladi Australijanci tamo idu na jeftine bahanalije i celodnevne žurke, dakle da bi zadovoljili potrebe koje u svojoj zemlji ne mogu, neki drevni gradovi su pretvoreni u bezmalo tematske parkove, a o istoriji se malo govori. Nasuprot tome, malo koji Balinežanin može da ode u Pert ili Beč i provede se kao u svojoj prćiji, često bez posledica.
No, ta stožerna dijalektika između turističkih potreba i lokal-specifičnog kolorita prisutna je na svakoj lokaciji koja postane područje turističkog hodočašća. Samo je pitanje opsega. Etno-sela na Balkanu, pa i u Srbiji, takođe su pokazatelj njene dinamike, jer je reč o bodrijarovskim simulakrumima. Naime, lokalci ulupaju solidne količine para kako bi mahom gradskim posetiocima ponudili privid autentične seoske društvenosti koja zapravo nikada nije postojala, i to dok se ostatak stvarne seoske društvenosti raspada. Ako se iskopa bazen, ulaznice su skupe da bi se destimulisali lokalni klinci koji smetaju gostima. Ako se uspostavi mini zoološki vrt, glasovi životinja neretko odzvanjaju inače praznim selom. Ako se napravi restoran, cene su uglavnom toliko visoke da se lokalnim meštanima ne isplati ni da sednu u njega. Ne krkaju se pečenje i sveža salata, nego pice, paste i druga jela koja bi čovek pre očekivao negde u Italiji. Lokalna zajednica pred etno-selom ostaje kao pred svojevrsnim kondominijumom.
„Pa opet, šta god mislio o konceptu etno-sela, ili ’mekdonaldizovanih’ rizortova koji su svuda isti, kao turizmolog moram da sagledam na koje to potrebe oni odgovaraju i da predložim može li nešto bolje da se uradi, pa čak i dugoročno. Vi u ol-inkluziv rizortu znate šta plaćate i znate šta možete od putovanja da očekujete, i to je činjenica. Uz to, ne ogledaju se klasne razlike samo u finansijskoj raspoloživosti već i kontekstu socijalnog kapitala. U tom smislu me je uvek iritirala podela na turiste i posetioce, gde prvi za određene pare tobože ostvaruju svoje prizemne potrebe u nekom rizortu, u kojem će provesti devet od deset dana odmora, ali će možda tog desetog da iskorače u lokalnu zajednicu, obiđu Luksor ili neku drugu znamenitost, a drugi za iste te pare borave na drugom mestu na drugačiji način jer čitaju knjige i govore jezike. Potrebe su različite, ali su legitimne i ne treba na osnovu njih deliti potrošače. Nama se turizam uvek nekako desi tako da postanemo nemi posmatrači. Kao turistički vodič, recimo, svedočim činjenici da nam u skorije vreme turističku ponudu dominantno kroje ruski i turski turisti, a mi se prilagođavamo iz dana u dan. Nemamo istraživanja tržišta, nemamo promišljanje, nemamo pripremljenu ponudu s kojom ćemo izaći pred posetioce“, kaže Đorđević.
A nije uvek tako bilo. Davne 1979. godine, na području sela Sirogojno u Zlatiborskom okrugu sastavljen je ozbiljan tim muzeologa i skansenologa – rečju, stručnjaka za osmišljavanja muzeja na otvorenom – kako bi se posetiocima predstavila kulturno-istorijska celina koja je u međuvremenu dobila status kulturnog dobra. Slično važi i za Tršić, rodno mesto Vuka Karadžića, gde je muzej na otvorenom zapravo dobrano doprineo lokalnoj zajednici. Međutim, dvehiljaditih je već svaki okrug u Srbiji dobio svoj muzej na otvorenom, mnogo manje opravdano, a pored njega bi se neretko našlo „betonizovano“ naselje koje bi se po sebi moglo naći bilo gde – u Beogradu, Novom Sadu ili Solunu.
Tršić, foto: Pinterest
„U suštini je reč o odnosu bogatstva i moći. Nemačka porodica se neće odreći tri automobila, ali će očekivati da se u zemljama Dalekog istoka voze rikše i tuk-tukovi. Isto tako će Zapad od globalnog Istoka očekivati da sprovode zeleni turizam po njihovom receptu i očekivanjima, ali samo zato što je Zapad već postigao određeni stepen razvoja. Smešni su nam američki turisti koji ne znaju gde su došli, ili Englezi koji dođu na Egzit, a nisu sigurni jesu li u Rumuniji, Srbiji ili Sibiru, ali teže uviđamo kada se ponašamo slično“, objašnjava naš sagovornik.
Lokalci ulupaju solidne količine para kako bi mahom gradskim posetiocima ponudili privid autentične seoske društvenosti koja zapravo nikada nije postojala, i to dok se ostatak stvarne seoske društvenosti raspada
Kolektivno i(li) Individualno putovanje
Možda bi lekovito bilo osvrnuti se na istoriju turizma – s razvojem železnice, pripadnici zapadne građanske klase počeli su u 19. veku da otkrivaju različite kutke sveta, a dobar deo prošlog veka praktično je protekao u promeni turističke paradigme od klasno uslovljenog individualizma ka jednako klasno uslovljenom kolektivnom sagledavanju putovanja. Nacistička Nemačka je uložila mnogo sredstava da napravi odmarališta i letovališta na severnijim obalama, Musolinijeva Italija pokušavala je slično u afričkim kolonijama, a poslertani period protekao je u jačanju sindikata i izgradnji odmarališta u njihovom vlasništvu – nota bene, ne samo u socijalističkim zemljama. S propašću socijalizma i prepuštanjem turizma zakonima tržišta, došlo se, kao i u svemu ostalom, do privida da je moguće skrojiti uslugu konkretnim, koliko god minucioznim zahtevima. First minute i last minute ponude, low cost kompanije i bla-bla automobili, skijališta i prirodni rezervati za posmatranje ptica… na širokoj lepezi ponude trebalo bi da se za svakoga nađe način da zadovolji svoju potrebu. Da li je tako?
„Kolektivno putovanje i dalje postoji u pojedinim zemljama, ali se sve više nameće individualizacija putovanja. Rast popularnosti influensera, vlogera i blogera koji po društvenim mrežama izveštavaju o svojim putovanjima jasan su pokazatelj tog trenda. Ispade da ako ne obiđemo pedeset zemalja na planeti, živimo promašen život“, zaključuje Đorđević.
Tu mesta kolektivu nema – uostalom, ne organizuju sindikati ili grupe građana planirane odlaske u svemir, nego prebogati pojedinci koji će sve nas kao vrstu poput svojevrsnih pionira, istraživača, a zapravo kolonizatora, obaveštavati kako je na Mesecu. Individualizacija putovanja nije dovela do brisanja razlika među putnicima i njihovim mogućnostima, samo je pomerila startne pozicije.
Ostale priče iz LICEULICE sekcije pogledajte OVDE.