Pretraga

Predstavljamo vam Marka Desivojevića i njegov životni prostor

Predstavljamo vam Marka Desivojevića i njegov životni prostor

Tekst: Jelena Karakaš


Foto: Monika Pavlović

Kao i sve dobre priče i ova je počela na Instagramu, oh sigurna sam da ste svi imali te (ne)slavne epizode: dokona jurnjava u krug, jedan profil, drugi, peti, deseti i na kraju se zadesite na kompletno nepoznatom terenu, a da ni ideju nemate kako ste tu zatekli. Ali, bila sam tu, među slikama retro nameštaja, sitnih kvadratnih pločica i srpske savremene umetnosti. Mislite da sam tada pošteno kliknula follow dugme, pa nek ide život? Naravno da ne! Kulturno sam se pretvarala da nisam nikada stigla do profila, a onda, kako život ume da uredi, slučajno sam upoznala vlasnika tih zabavnih grafičkih kompozicija i ispostavilo se da je upravo on sam autor tih enterijerskih bravura koje sam upamtila i koje bi komotno mogle da se nađu na stranama bilo kog stranog dekor magazina. Eto, da moja pristojnost nije prevladala, pred vama bi mnogo ranije bila priča o Marku Desivojeviću i njegovom radu.

No, pored kreda da nikada ne otkrivam svoje digitalne otiske, takođe se vodim onim da za sve stvari postoji pravo vreme. Zato smo se prošle nedelje zaputili u Markov stan koji je sam uredio.

 

Pošto pogledate njegove dosadašnje projekte nećete ni pretpostaviti da dizajn nije Desivojevićeva primarna karijera, pre tog zaokreta je punu deceniju proveo u advertajzingu: „Moji roditelji su renovirali našu kuću dok sam išao u srednju školu, svaki dan sam pratio taj proces. Ali sam ipak posle toga studirao menadžment i umetnost i posvetio se radu u marketinškoj agenciji. Prvo sam uredio sopstveni stan (upravo ovaj čije fotografije sada gledate), zatim sestrin, posle toga je nekoliko prijatelja poželelo da osmislim i njihove prostore i tako je spontano krenulo i postalo sve ozbiljnije. Prešao sam u svet unutrašnjeg dizajna i tu sam već četiri godine“.

 


Marko je redovan posetilac knjižara u Beogradu koje prodaju antikvarne knjige


 

 

Iskreno, već posle mini kruga po stanu uporedila sam ovaj prostor sa nekim finim dizajn hotelom, jer vas enterijer prosto poziva da se udobno smestite, zgrabite magazin sa gomile, grickate trešnje i nakratko se diskonektujete od sveta, a taj feeling je Marko i želeo da postigne: „Svi enterijeri koje sam radio deluju elegantno, podsećaju na neku scenografiju... Ipak, svi oni su i jako udobni i vrlo funkcionalni. Sve mora da mi bude potaman“.


Svaki predmet u Desivojevićevom stanu ima svoju priču, najčešće se tu radi o vintage ulovu ili porodičnom nasleđu


A kad se vratite u realnost i shvatite da ste u gostima i da ipak nije okej da zadremate na sofi uz laganu muziku koja dopire sa Bang & Olufsen zvuničnika, oči će vam šetati između mnoštva detalja koji ispunjavaju prostor. Odakle uopšte krenuti?! Zato sam sa Markom umesto klasičnog intervjua krenula u kružni obilazak stana, prošli smo kroz hodnik kojim dominiraju crno bele pločice i koji je staklom odvojen od ostatka stana i stali smo iznad stare klupe koja odskače od modernih elemenata, ali istovremeno ne možete da je zamislite ni na jednom mestu osim tom. Radi se o sasvim posebnom komadu: „Moji baba i deda su živeli na velikom imanju na selu i ova klupica je stajala u podrumu, postoje još dve - tri, baš razmišljam u koji projekat da njih uklopim“. I to je samo početak priče o vintage elementima i porodičnom nasleđu. Na klupici je smešten neobičan predmet: „Pradeda je bio član Kraljeve garde i ovo je njegov monokular i dalje je funkcionalan, ali čuvam ga kao ukras“. Desivojević je ispoštovao i drugu stranu porodice, na centralnoj poziciji nalaze se dve retro stolice presvučene plišom: „Njih sam nasledio od drugih babe i dede, radi se o trpezarijskim stolicama, bilo ih je šest, nažalost sačuvane su samo dve. Nisam ih posebno restaurirao, samo sam ih presvukao i to je to. Upravo je to ono što često ponavljam svojim klinetima kad ulažu u neki skuplji dizajn komad, da razmišljaju o budućnosti, osim što će oni uživati u tome, može se desiti da taj nameštaj život nastavi sa njihovim unucima, a zar to nije sjajno?“, poentira Marko.

Na neki način njegov stan je cabinet of curiosities u super urednoj verziji. Pravimo pauzu od „stručnog vođenja“ i u maloj kuhinji stojeći jedemo suši uz proseko iz čaša sa visokom stopom (već sam vam rekla da rubrike iz našeg magazina podsećaju na neku glossy izmišljotinu, ali jok, stvarno - desilo se). Dok mi pogled luta preko izloženog escajga na zidu, razgovor se vraća na teren pronađenih i sačuvanih predmeta: tik pored kredenca su jelenji rogovi i dok se meni iznad glave formira upitnik, Marko priča: „Moj kum kod Kraljeva ima ograđeno imanje, sa nekih sedamdesetak životinja, tamo je sagradio nekoliko malih bungalova. Doslovno se probudite, otvorite vrata i jelen vam sedi na pragu. Tako sam u jednoj šetnji naišao na odbačene rogove, poneo ih i našao im novu namenu“, zamišljeno klimam glavom dok gledam u Christofle srebrnu lopaticu za tortu. Pa dok se vraćamo u dnevnu sobu pre nego što sam sela na okruglu drvenu hoklicu nesigurno pitam je l' tu uopšte sme da se sedi: „Naravno, svi predmeti su funkcionalni i sve se normalno koristi“.

 


"Enterijeri koje ja radim izgledaju elegantno, ali s druge strane su vrlo udobni i funkcionalni"


 

 

 


"Umetnine kupujem po principu šta mi se svidi i tako ih uklapam, po ličnom osećaju"


Naša sledeća velika tema jeste umetnost koja dominira u ovom prostoru, a Marko na tu temu ima mnogo toga da kaže, budući da samostalno gradi svoju kolekciju vodeći se sopstvenim osećajem i ukusom. Omiljen slikar mu je Đorđe Ivačković i poseduje nekoliko radova, od kojih jedna slika visi tačno iznad dve reparirane stolice i neobične keramičke lampe koju je Desivojević kupio u ateljeu umetnika Velimira Vukićevića. Skreće mi pažnju i na rad Vuka Vidora u hodniku: „Čim sam video ovu grafiku, zaljubio sam se i par godina kasnije sam je kupio. Sada pre neki dan sam listao novi broj časopisa Architectural Digest, slikali su kuću teniserke Marie Sharapove u Los Anđelesu, u dnevnoj sobi ima identično Vukovo delo – oduševio sam se!“. Tu je i nekoliko skica Mome Kapora, Tadije Janičića, Bugijeva fotografija, ali i slika Bete Vukanović.

 

Iako smo navikli na uobičajno postavljanje umetnina, u ovom stanu moraćete da gledate i levo i desno i gore i dole. Na primer, iza sive Ikea fotelje viri šareni repić, a kada bolje pogledate shvatićete da je to magarence od tekstila i ovaj predmet je Marku posebno drag: „Hoda Baroudi i Maria Hibri su libanske dizajnerke koje se bave dizajnom tekstila i nameštaja. Njihov rad je izuzetno cenjen na globalnom nivou, primera radi svaka Louboutin radnja na svetu ima poneki komad sa njihovim potpisom. Maria je jedan od mojih mentora i ona mi je poklonila magare i zeleni jastučić i oni su mi među najdražim predmetima u ovom prostoru“.

Iako biste posle čitanja ovog teksta zamislili Desivojevića kako zaneseno gleda u daljinu dok lista neku od monografija iz pune biblioteke i koliko biste se prevarili! Dan pošto smo se videli, već je imao zakazan put i to na „kanjoning“. Kanjonjing?! „To je jedan od najmlađih ekstremnih sportova i moja najnovija pasija! Tamo imaš dve opcije, ili da se izbezumiš od straha, ili da pažljivo slušaš upustva, prepustiš se i skačeš. Fenomenalan je osećaj!“

Tu sam već sa manje entuzijazma klimala glavom, ali ostala sam dovoljno prisebna da pitam da li je potreban neko da pričuva stan. Ovaj manevar dočekao je samo osmehom. Monika i ja napuštamo stan bez ključeva, ali uz obećanje da će nas uskoro pozvati u neki od prostora na kojima radi. Marko, čekamo!

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar