Umetnica Tijana Jordanovski sa porodicom živi u predivnoj kući u prirodi, otkrijte njen svet

Bojan i ja smo zajedno, pa moglo bi se reći, oduvek, tako da je kuća u kojoj živimo samo zaokružila našu priču. Trudili smo se da svaki delić naših karaktera ugradimo u enterijer. Osnovna polaznica za uređenje bila nam je ta da oboje volimo prirodu, vodu, životinje, svež vazduh. Tako smo došli do plafona od 7 metara sa staklenim zidom okrenutim ka dvorištu. Ideja je bila da omogućimo prostoru da diše i da su enterijer i eksterijer zapravo neodvojiva celina. Tako da i kada smo u kući fokus je na prirodi. Projekat konstrukcije osmislili smo sa arhitektom ali enterijerom smo se bavili sami. Na kraju čini mi se da smo uspeli u nameri da kuća oslikava nas i da se uklapa u naše životne navike.

Zanimljivo je to da smo mi prve skice naše kuće crtali u četvrtoj godini gimnazije, maštajući da ćemo jednog dana živeti negde u prirodi. Kuća u kojoj živimo danas nije puno odmakla od tih primarnih ideja, samo je dobila zreliju formu. Trebalo nam je dosta vremena da je osmislimo ali smo je izgradili relativno brzo, oko godinu dana. Kompromisa je bilo puno pre svega jer se kuća nalazi u uskom pojasu zaštite Zavoda za zaštitu spomenika kulture tako da smo trudeći se da sve ispoštujemo bili prinuđeni da biramo alternativna rešenja. Što se tiče nas znali smo tačno šta želimo pa smo odluke lako prilagođavali krajnjem cilju.

Keramika koju radim je u direktnoj komunikaciji sa enterijerom. A konkretno u mom slučaju teme za koje sam se vezala u svom radu prenela sam i na uređenje. Ono što najviše volim jesu boje, sa njima se igram kako u radu tako i u enterijeru. Trenutno me inspirišu zemljani tonovi ali promenjiva je to kategorija.

Mi smo oboje iz Beograda, želja nam je bila da se izmestimo u neko mesto koje je bogato kulturom i tradicijom, koje je blizu velikog grada, a opet dovoljno udaljeno da diše svojim plućima. To su upravo Sremski Karlovci. Između reke i planine, izdvojeni i sami, a opet blizu svega. Zanimljivo je da je prvi zajednički izlet mene i supruga bio upravo u Sremske Karlovce. Sad mogu da kažem da nismo pogrešili u izboru. Prilično sam srećna što uspevamo da tako uspešno prkosimo fenomenu brzog života. Živimo jedan potpuno izmešteni život koji je tih i miran ali sasvim dovoljno i urban. Imamo tu sreću da radimo poslove koje volimo i da sami sebi prilagođavamo ritam. To je dragoceno. Imam jednu anegdotu koje se uvek rado setim. Kada sam na nekoj od kontrola vadila prolaktin (hormon stresa), rezultat je bio takav da je doktorka rekla pa vi mora da ste neka umetnica sa sela. Slatko sam se nasmejala jer je pogodila.

Apsolutno, moj senzibilitet je takav da ne volim ništa da radim u mraku. Prirodno svetlo obožavam. Deo kuće koji je odvojen za atelje osmišljen je tako da meni bude maksimalno udoban, a prirodno svetlo igra glavnu ulogu.

Skoro sve u kući je custom made. Igrali smo se sa idejama što je bio veliki izazov s obzirom na skromnu ponudu našeg tržista. Imamo tu sreću da je većina naših prijatelja iz neke oblasti umetnosti i da su bili vrlo radi da učestvuju u osmišljavanju kreativnih rešenja. Na primer naša kuhinja celokupno je izlivena iz betona što je bio ozbiljan poduhvat, lusteri su ručni rad kao i određeni komadi nameštaja. Svakako slike skulpture, posuđe…. Skoro svaki komad ima svoju priču.

Hvala ti puno što si to primetila. Nežnost i delikatnost ženskog duha su upravo ono što želim da se oseti u mojim radovima ali sa kontrastom na neupitnu snagu koju jedna žena u sebi nosi. Trudim se da postignem to uz pomoć materijala koji se peče na 1200 stepeni i izrazito je čvrst, ali ga prilikom rada cepam na komade kao metaforu na kompleksnost ženskog uma i duha, sastavljenih od gomile nežnih fragmenata. To je pozadina mojih radova dok je tema uvek usko povezana sa prirodom. Cilj mi je da povežem biće sa prirodom i odvojim ga od društveno politički nametnutih formi ponašanja.

Uvek rado pričam o ovoj temi jer ima puno ljudi koji su zarobljeni u životima u kojima ne žele da budu. Najčešće je strah taj koji ih sprečava da se izmeste iz zone komfora, ako bi se išta tu moglo nazvati komforom. Kada imaš osamnaest godina i realno nemaš pojma o životu a kamoli o sreći, koja je tada tako dalek pojam, i odlučuješ za koji fakultet ćeš se spremati a dovoljno si labilan da na tebe utiču svakojaki ljudi i razmišljanja okoline, onda i odeš na fakultet ili u profesiju koja je “sigurna”, “društveno korisna”, “ozbiljna” dok umetnost stoji nasuprot toga kao jedan neozbiljan hobi kojim usputno uvek mozes da se baviš. Tako i ja upisah medicinu. Moralo je da prođe 3 godine da razumem odakle ansksioznost devojci koja je imala srećno i bezbrižno detinjstvo i pritom je u tom trenutku veoma dobar student. Naravno da je uzrok bio taj da je umetnica patila zarobljena u meni dok sam pokušavala da izigravam doktorku. Odluka da upišem akademiju primenjenih umetnosti donela mi je toliko toga dobrog ali ono sto je najvažnije donela mi je slobodu. Ne mogu reći da mi studiranje medicine nije donelo ništa dobro, naprotiv. Ovo je bio jedan zanimljiv period mog života i sada na to gledam kao na istraživanje. Zanimljivo je da su upravo te tri godine imale presudni uticaj na moj budući rad kao umetnice. Ovo je i jedan od razloga zašto se borim protiv nametanja društveno prihvatljivih normi ponašanja. Ako si žena onda je poželjno ponašanje: završi fakultet nađi posao, udaj se, rodi decu. A niko te ne pita da li želiš nešto sasvim drugo. Nisam jednom čula rečenicu ma ajde ko još danas voli svoj posao. Niko te ne uči da budeš srećan već društveno koristan. A sreća je individualna stvar i svako treba da nađe i živi svoju sreću. Ova tema mi je postala posebno važna sada kada se bliži dolazak naše ćerkice kojoj maksimalno želimo da približimo pojam slobode i sreće.