NUSPOJAVE 01: Sve je u redu, osim što nije

Prepušten sam sam sebi. Toga sam se i plašio. Pokušavam da odložim haos na papir, da mu dam oblik. Kaufman mi dobacuje iz druge sobe, sav u paranoji, dok pokušava da napiše scenario o čoveku koji piše scenario o čoveku, koji ne može da napiše scenario.


„Sve je već napisano. Zato moram da pišem o tome kako ne mogu da pišem“, reče i nestade u uglu sobe koji možda nije ni postojao.



Možda jeste. A možda je to samo još jedan pokušaj da se ne raspadnem do kraja.


Za to vreme, Foster Volas je sedeo na neudobnoj hoklici, sa ajfonom u ruci. Skrolovao je beskrajno dugo i delovao kao da svaku sliku analizira do tačke nervnog sloma.


Mrmljao je onako urađen, tresao se kao prut, zureći u story nekog influensera koji je reklamirao majndfulnes dok je snimao nervni slom.


Valjda je shvatio da petnaest minuta slave sada traju večno, ali znače manje nego ikada. Gde ćemo otići kada stvarnost pukne? Svi su već otišli na sledeći story, jer izgleda da je to jedino što će opstati – pored bubašvaba, pacova i kladionica.


Možda stvarna sloboda više ne znači da radiš šta želiš, nego da znaš šta hoćeš. I da to ne moraš da objaviš. Da sačuvaš sebično to malo parče slobode samo za sebe.


Želim mir. Makar privid. Mesto koje mogu da zovem domom. Pogled na more. Četiri zida, parče trave, sablasne keramičke patuljke u dvorištu, što liče na bivše kolege. Mesto gde mogu da napišem roman koji niko neće izdati jer nije „žanrovski precizan“ ili „estetski prihvatljiv“. U međuvremenu crtam stripove za Amere, grizem avokado i duvam sativu. Često proveravam PayPal, nadajući se bilo kakvoj promeni na mom računu. I dalje ništa.


U međuvremenu sam naučio da prepoznam koji dan je sranje već po mirisu hodnika. Koji komšija loži plastiku. Ko na koga viče. S kim se kara nova komšinica. Ko je opet promenio WiFi pasvord, iako se pravimo da ne krademo internet jedni drugima.


Ležim na kauču u boksericama i gledam u plafon prepun fleka od vlage koje izgledaju kao lica ljudi, Isus sa pištoljem i ministar bez diplome. Jedna mrlja liči na moju bivšu, a druga na moju senku. Sve me posmatraju s prezirom, kao da sam ja kriv što je svet otišao dođavola. Samo želim da lelujam u mornarskoj mreži, sa naočarima za sunce, upijam u sebe D vitamin, smišljam priče sa neočekivanim obrtima i likovima koji opšte sa Barouzom. Ali umesto toga, evo me u stanu koji podseća na privremeno. Kao sam život. Prenatrpana zamka za pacove s pogledom na crne memljive zidove i komšijom koji svira harmoniku u osam ujutru. Idiot!


Dobro je. Sve je samo san. I dalje vrištim na televizor, urlam na spikera vesti u sedam, pretim meteorologu kao da mi duguje leto, cuclam pivo i češem mošnice. Dakle, živ sam. Vraćam se u staru dobru raspalu stvarnost u kojoj smo zatrpani fabrikovanim ideologijama koje nas rade kao pejotl.


Vredimo onoliko za koliko nas mogu preprodati. Postali smo samo skup stvari koje stičemo. Auto, laptop, dron, mobilni, kuća – ako imamo sreće da je posedujemo, diploma, brendirani psić sa ogrlicom od žada – prema tome određujemo svoju vrednost. Prema tome, drugi određuju našu vrednost. Uspeh. Sreća. Zaista? Šta nam treba da bismo bili srećni? Ne znam. Možda nam treba još neka potvrda. Još malo tuđih pogleda da bismo verovali u sopstveni. Dva lajka. Jedan story. Cela ličnost. I tako do sramote. Do samoponištenja. Do kraja ovog novotalasnog cirkusa.


Moj problem je što još uvek verujem u priče sa srećnim krajem. Nije patetika, nego profesionalna deformacija. Sanjam o svetu u kojem ljudi pišu jer ne mogu da ćute i gutaju rečenice koje im stoje zaglavljene u dušniku. Ali ne za šaku lajkova, potvrdu postojanja. Nego zato što ne mogu bez toga. Sanjam o bekstvu daleko od svega, ali sa sobom, naravno, neću dugo izdržati. I to je, po svoj prilici, jedina istina koju sam uspeo da sažvaćem bez mučnine.


Sećam se kako sam voleo da čitam knjige koje su bile tako „debele“ da su ti ometale snove. Trenutaka kada sam mogao da budem sam sa sobom. Kada ti ljudi nisu disali za vratom i pratili svaki tvoj korak. Možda je ipak trebalo da nabavim psa, a ne grogi mačka koji se pomera manje nego ja. Život nije ništa drugo do potraga za tišinom. Ne, za mirnom svakodnevnicom, rutinom što stvara privid mira, nego za onim što ostaje kada se svet isključi i ti ostaneš sam sa svojim pitanjima i haotičnim mislima kao rečenice ove kolumne. Jer, ponekad biti sam znači biti u lošem društvu.Ako ništa, makar je stvarno.

Nekad sam verovao da je dovoljno samo da budem dobar čovek i da će ostalo doći. Kao bonus poeni. Sad znam da se život više ponaša kao loša kablovska – 200 kanala, a ništa za gledanje. Sve vreme misliš da si na pravom putu, dok se jednog dana ne probudiš i shvatiš da si zapravo na traci koja se ne miče, ali te hrani iluzijom kretanja. A najgore je što mi to sad čak i prija. Valjda se čovek s vremenom navikne na sve, osim na sebe.

Nisam stigao daleko, ali sam barem izbegao najgoru sudbinu – da postanem motivacioni govornik sa lažnim kezom i sponzorisanim postom o verovanju u sebe. Ako već moram da ispadnem iz igre, neka to bude s urlikom, žutim prstima od duvana, pepelom na tastaturi i zadahom gorke, hladne kafe koju niko normalan ne bi popio. Jer, jebeš pobedu ako ne možeš da je ispričaš u tri prostoproširene rečenice. Eto, to je moja istina. I ne moraš da je lajkuješ.

Mišljenja izrečena u Kolumnama pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju stavove BURO.Srbija redakcije!

Fotografije: Privatni album, Pexels