Šetnja Novim grobljem: Počivaj u miru, idiote!

POVRATAK NA STARO NOVO GROBLJE

Vraćam se Novom groblju neplanirano rano, radi članka. Listam spisak spomenika koje sam rešio da uslikam, nadajući se da ću stići da ih sve pronađem. Spremam se već dugo, kao da treba da je uklešem u (nadgrobni?) kamen, da napišem tu rečenicu:

Inače, ja sam na Novom groblju češće nego što bih voleo da priznam.

Ipak, ne bih ulazio u preteranu mistifikaciju svojih prethodnih poseta. Mogu reći da na groblju obično šetam i razmišljam o smrti. Ne džogiram na groblju, ne zakazujem ljubavne sastanke i ne vodim poverljive razgovore. Ne dolazim ni da palim sveće i popijem, odnosno prospem, čašicu za upokojene zvezde.

ČOVEK KOJI NISAM JA

Na putu do groblja obilazim kao staru, odrpanu verziju sebe. Vidim čoveka u ispranoj vijetnamci, ofucanoj poštarskoj torbi i pecaroškim šeširićem na glavi. Neki slični odevni predmeti koje imam su nametnuli tu snažnu i neprijatnu asocijaciju. Razmišljam i pitam se kako sam sebe ubedio da je to moja budućnost, zatečen svojim destruktivnim intruzivnim mislima. Sećam se i kako sam pomislio kako bi svi voleli da ja ostanem da trunem i pišem priče i pesme na koje oni plaču dok zgrću pare, kupuju stanove i automobile kao savršeno pneumatični darvinisti. Čovek koga sam zaobišao, ta lažna slika budućeg mene, ima otkopčane pantalone. Čudi se što zurim u njega. Razmišljam da je moguće da jednak broj ljudi uspe i propadne u životu. Mislim na velike uspehe i teške propasti. Većina nas je na klackalici i vapi i seže za visinama dok se opire ambisu. To je istorija ljudskog stanja.

To smo mi kojima se život dešava. Svi mi taman dovoljno daleko od propasti da možemo da odemo na piće.

Gledam na spisak nadgrobnih spomenika koje želim da ufotkam i shvatam da su svi beznadežno razbacani. Imam potrebu i da napomenem da sam pri izboru zaobišao Aleju velikana, vojnička groblja, vojničke grobnice i memorijale. Izdvojio sam spomenike koji daju taj romantičan ton grobljima i čine ih primamljivom lokacijom za lutanje i divljenje. Nećemo se zapitkivati da li je kuća Branislava Nušića blesava šala ili amanet jugoslovenske slobodno zidarske lože. Mi u susret smrti čeznemo za lepotom i tako ćemo posezati sve do kraja ovog skromnog teksta. Sve ovo zapisujem ispred blagajne groblja, portirnice ekonomije smrti.

Razmišljam kojom logikom da krenem i onda se odlučujem za grobnicu Matije Bana i Steve Todorovića, Palavičinijevu Personifikaciju književnosti i slikarstva. Relativno lako nalazim ove dve večno mlade alegorije ali neko se našao pametan i zasadio u grob jelu koja je potpuno pokrila spomenik sa prednje strane. Prilično razočaran fotografišem spomenik sa zadnje strane i nastavljam dalje. U blizini nailazim na skulpturu žene koja kleči, kao i skulpturu žene u žalosti. Većina dela koje tražim su na ovaj ili onaj način uplakane žene. U aleji velikana nailazim na presečen crni jonski stub i onda stižem do porodične grobnice Nikolića, monumentalnu skulpturu žene koja pruža ruke ka nebu u molitvi, još jedan izuzetak Palavičinijev rad. Najreprezentatvnije grobnice fotografišem više puta ali se bojim da mi oblačno vreme i sunce koje čas iskače iz oblaka čas nestaje naglo iza njih ne čini uslugu i osujećuje moje napore koji su ionako (budući analogni) tužno neizvesni.

PAPARACO MRTVIH

Groblje je manje više prazno ali vidim jednu ženu u Aleji zaslužnih građana kako me gleda dok fotkam. Hvata me stid što narušavam mir groblja u potrazi za senzacionalističkim sadržajem. Mnogo mi znači kada posle određenog truda nalazim Mokranjčev grob sa malim ali prekrasnim reljefom frulaša, Dečak sa frulom. Dešava se da skulpture budu mnogo veće nego što sam očekivao ali i potpuno sitne, gotovo neprimetne. Gubio sam se dvadeset minuta po jednoj parceli tražeći erotičnu bistu koju je radio Đoka Jovanović, a na kraju je to bilo sitno poprsje žene nerazaznatljive u patini. Ogromnog klečećeg anđela Tome Rosandića sam uslikao par puta kao jednu od sigurno najvećih skulptura Novog groblja, i što se tiče umetničke vrednosti i gabarita.

Za njim nailazim na tri ženske figure u reljefu, neverovatno razigrano rešenje Stetena Stojanovića. Iza njega je i lep Palavičinijev reljef na grobu Drage Ljočić. Zagrljeni anđeli sa cvetnim vencem u rukama obgrljavaju spomenik trgovca Resavca.

Bezbroj lepih žena je predstavljeno poput anđela.

Razmišljam i kako van ovih spomenika koji važe za najlepše i najuspelije ima bezbroj drugih divnih, i kako bi taj moj lični izbor bio mnogo zanimljiviji od ovog, već utvrđenog putem monografije Novo groblje u Beogradu kojom se vodim. Sreten Stojanović je jedan od čuvenijih skulptora Novog groblja i čini mi se jedan od dvojice koji je sam isklesao svoj grob, divna skulptura devojke sa harfom u arkadama do zida groblja. Drugi je Bertoto, italijan koji sam na velikom postamentu go do pojasa maljem udara klipove i razbija kamen. Njegova grobnica tako bukvalno predstavlja sliku njenog nastanka.  Tuga, klečeći ženski akt, Riste Stijovića, još jedna izuzetna skulptura.

Postajem nervozan, sam na tolikom prostoru, uznemiravajući pokojnike. Vidim na jednoj klupi stoji lepa staračka beretka, razmišljam da li ju je čovek namerno ostavio tu kao neki gest, puno je groblje takvih stvari. Nailazim i na niz nepopunjenih jednoličnih grobnica koje zloslutno u redu najavljuju brojne smrti i smrtnosti. Nailazim i na jako lepu Tominu skulpturu Svirač na harfi na grobu njegove supruge Mare Rosandić. Umesto harfe neko mu je u ruku stavio cvet. Zanimljiva rešenja na grobnici stjuardese Biljane Marjanović, Ženska glava i torzo Nebojše Mitrića. Torzo u bronzi koji gotovo da levitira i izdvojena u belom kamenu glava devojke koja je sa celokupnom posadom i putnicima JAT-a nastradala 1973. godine kada je avion usled teške magle udario u vrh planine.

Za kraj mi ostaje da ufotkam muški akt na grobu nekog industrijalca, Palavičinijev. Natežem film i okidač na aparatu mi puca. Skupljam delove, očajan sam. Bojim se za film, da li je sve ovo bilo uzalud. Izlazim sa groblja sa jako lošim osećajem. Prvi put sam zašao u neke dalje parcele i osećaj je stvarno strašan biti tamo sam po oblačnom danu. Prošao sam i onu „dečiju“ parcelu o kojoj je neko pisao u novinama. Kakva užasna ideja uzeti to za vest kao mamac za klikove.

BACK FROM THE DEAD

I sada šetnja po Beogradu. Svi ovi ljudi. Hodajući mrtvaci. Kada bi na brzinu mogao da pobegnem u čvrst zagrljaj butina neke žene, samo da se vratim među žive. Studentkinje šetaju svoje liberalne slobode, ponosne što se bore. Što se mene tiče, neprijatnost će proći i vratiću se na groblje. Razmišljam ponovo o pucanju aparata. Da li će film moći da se namota i razvije? Da li je ovo grobljansko fotografisanje ironično i kraj ovog aparata? Ćaletovog aparata. Zbog njegove prerane smrti me groblja nikada i nisu privlačila. Ovo je sasvim moguće kraj moje male Berete.

Počivaj u miru, idiote.

Fotografije: Vladan Maksimović