Saputnik je svakako bitniji od mesta, osećaj je bitniji od svega što vidimo spolja.
Većina ljudi koja nema strah od letenja, u avionu voli da sedi do prozora. Pogled na pamučne oblake, gradove i polja u daljini, neporecivo je lep. Ima nečeg nestvarnog biti među oblacima, oslonjen na prozor, u zamišljenom spotu, sa soundtrakom naših omiljenih pesama u glavi.
Niko ne želi da bude u sredini, pritešnjen između jednog ili dva stranca, zaštićen samo granicama ličnog prostora. Mesto sa kraja možda se i može podneti, pod uslovom da te saputnici ne podižu često. Naravno, ne možemo uvek da biramo gde ćemo sediti, živimo u realnom svetu, ne idealnom (mada mi se čini da svet u kome svesno biramo da se izolujemo od drugih i nije tako idealan).
Na svom nedavnom putovanju videla sam kako izgleda to idealno mesto do prozora. Pošto nisam mogla da biram sedište, nadala sam da ću ipak dobiti željeno mesto. Ulazim u avion i pogledom tražim sedište 27F. Avion je još uvek poluprazan, nisu svi putnici ušli. Brzo pronalazim sedište i obradujem se, sedim do prozora, jes!!! Pakujem svoje stvari u pregradu iznad i zadovoljno sedam. Dok očekujem ostale saputnike u mom redu, kroz glavu mi prolaze romantične fantazije i scene iz filmova sa Meg Ryan. Ostali putnici polagano ulaze, stižu i moji saputnici.
Često mislimo da nam je važno da budemo prvi, i budemo prvi, ali sami na postolju
Devojčica od pet, šest godina, mama i beba. Sedaju u nastavku mog reda. Gledam u krilo aviona koji još uvek nije krenuo. Čujem da žena do mene priča sa devojčicom koja deluje uznemireno, kao i beba u njenom krilu – dečak od svega nekoliko meseci. Pričaju na francuskom, delimično ih razumem.
Pred samo poletanje, dečak počinje da plače. Njegov plač je prodoran i uznemiravajuć. Svi gledaju u majku koja pokušava da ga umiri, što traje. U međuvremenu, dečaku se pridružuje i devojčica. Pogledom i osmehom pokušavam onespokojenoj majci da kažem „U redu je, meni ne smeta“, ali nju to ne umiruje. Osećam njenu frustraciju i u trenutku ne znam koga mi je više žao – nje ili dece?
Njena nemoć širi se po uskom prostoru aviona i dolazi do mene. Pokušavam da se fokusiram na nešto drugo, ali zvuk je previše jak i previše blizu. Hvatam se za slamku, gledam kroz prozor i razmišljam. Bebin plač ne prestaje tokom celog puta, što let od dva sata produžava duplo. Eto mi moje sedište do prozora! Shvatam grešku. Fiksirala sam se za mesto koje mi je umesto sreće, donelo osećaj nemoći.
Koliko često u životu želimo sasvim banalne stvari za koje mislimo da će nas usrećiti. Nekad da bi impresionirali sebe, nekad druge, nekad po inerciji… Često mislimo da nam je važno da budemo prvi, i budemo prvi, ali sami na postolju. Da sedimo do prozora, ali beba plače tokom celog puta. Da smo školovani, ali ne budemo obrazovani. Da smo u paru, ali smo usamljeni.
I ostvaran san može biti košmar, ako nismo prisutni da ga osetimo
Da li je ostvarena želja dobra kompenzacija za mir? Na kraju previdimo ono što i čini ispunjenje želje tako važnim u našem životu – osećaj. Smejem se sebi što sam dobila ovako plastičan primer. Na neki način mi je i drago, moglo je da bude mnogo dramatičnije, sa većim ulogom.
Shvatam kako sam na ovom testu maestralno pala, ali lekcija je vrednija od ocene. Kao i u životu, često i najlepšu destinaciju može da pokvari pogrešan saputnik. I ostvaran san može biti košmar, ako nismo prisutni da ga osetimo. Verujem da se svima to ponekad desi. Saputnik je svakako bitniji od mesta, osećaj je bitniji od svega što vidimo spolja.
Ako sledeći put ovo budem smetnula sa uma, najgore što može da se desi – jeste da mi se želja ostvari.
***Mišljenja izrečena u Kolumnama pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju stavove BURO.Srbija redakcije!
