Poštar „Svileni“ je imao jednog četvoronožnog prijatelja, „Cukija“. Ko zna kako i zbog čega, „Cuki“ je po svom psećem instiktu tačno u određeno vreme izlazio iz zgrade u Alekse Nenadovića 18, dolazio pred apoteku na Slaviji i pratio svog „čika poštara“ od zgrade do zgrade...
Želja za kratkom i jednostavnom rečenicom, onom koja može mnogo da kaže i sasvim dovoljno da oslika, vodi me u magazin „Duga“. Izdanje iz juna 1975. godine, pored ostalog, donosi priču o beogradskim poštarima, koju je priredio Bora Razić. Nostalgija, u ovom slučaju, nije žal za prošlim vremenima. Ona je inspiracija za buduća. Budimo komšije, iako smo digitalni.
Bašte dvorišnih zgrada
Beograd je u leto 1975. godine imao osam pošta. Najveća je bila pošta broj 6, koja je opsluživala 55 hiljada Beograđana, koji su živeli u 160.000 domaćinstava, u nešto više od hiljadu ulica, čija je ukupna dužina, i to samo u pravoj liniji, iznosila 438,5 kilometara.
Ta dužina je za 265 poštonoša-pešaka, kako se zvanično zovu poštari, koju svakodnevno prelaze, skoro je dvostruka, jer oni, kako su sami govorili, šniraju ulice cik-cak, pentraju se po spratovima i špartaju kroz bašte dvorišnih zgrada da bi kroz godinu dana razneli 40 miliona pisama, dopisnica, sudskih poziva i novina.
Ovi ljudi u uniformi, koja se nije mnogo razlikovala od uniformi drugih javnih službi, početkom svakog meseca, u roku od tri dana tada bi obradovali oko 80 hiljada penzionera, uplatili više od 70 hiljada telefonskih računa i više od 138 hiljada računa za radio i televiziju.
Poznavao je porodično stanje i probleme komšija i nije nikakav vic kada se kaže da su poštonoše za svakog od nas znale koliko plombiranih zuba imamo
Kodeks diskrecije
Poštare je bio glas da su glavni trubaduri kućnih pomoćnica i domaćica, da pored redovne plate (koja je iznosila oko 2.600 dinara) zarade još toliko svakog meseca i da zbog toga mnogi prekidaju bolovanja i godišnje odmore samo da bi na vreme podelili penzije. Mnogi od njih imali su svoje automobile, a većina i kuće sa baštom.
Godinama radeći po istim rejonima, svaki poštar poznavao je skoro svako dete iz ulice. Poznavao je porodično stanje i probleme komšija i nije nikakav vic kada se kaže da su poštonoše za svakog od nas znale koliko plombiranih zuba imamo.
Međutim, o svemu tome vam nijedan poštar ne bi rekao ništa. Oni su videli a da ne vide, čuli a da ne čuju. Ta diskrecija, na kojoj bi joj pozavidele mnoge tajne službe sveta, važilo je kao nepisano pravilo ovog poziva.
Ljudi čine posao
Što je u svemu najinteresantnije, a to je tema koju bi stručnjaci medicine rada i psiholozi trebalo da obrade: većina poštara do kraja života ostajala je na ovom poslu. Oni tvrde da ga zavole zbog ljudi i svakodnevnog kontakta sa građanima. Roditelji su odmalena učili decu da vrata otvaraju samo „čika poštaru“.
Koliko je bilo poverenje između građana i poštonoša govori i podatak da mnogi građani kada odu na godišnji odmor, ostavljaju ključeve svog stana poštarima kako bi ga obišli i provetrili.
Napadi na poštare bili su veoma retki. Kada je jedan razbojnik čekićem napao poštonošu Radojicu Babića, u Ulici Save Kovačevića, bio je dovoljan samo jedan povik – „Ubiše nam pošu“ – da bi se građani sjatili i uhvatili napadača.
Ta diksrecija, na kojoj bi joj pozavidele mnoge tajne službe sveta, važilo je kao nepisano pravilo ovog poziva
„Svileni“ poštar
Za kraj ovog napisa ostaviću priču o Stanoju Vukoviću, zvanom „Svileni“, doajenu beogradskih poštara. Sa torbom na ramenu, izgurao je punih 40 godina radnog staža.
Nadimak „Svileni“ dobio je zbog svoje sede kose, uvek izbrijanog lica i lepo ispeglanog odela. U toku svoje službe nije imao ni dana bolovanja ili odsustvovanja s posla.
„Svileni“ je imao jednog četvoronožnog prijatelja, „Cukija“. Ko zna kako i zbog čega, „Cuki“ je po svom psećem instiktu tačno u određeno vreme izlazio iz zgrade u Alekse Nenadovića 18, dolazio pred apoteku na Slaviji i pratio svog „čika poštara“ od zgrade do zgrade, od stana do stana sve dok „Svileni“ ne preda i poslednju dopisnicu.
Roditelji su odmalena učili decu da vrata otvaraju samo „čika poštaru“
Kada je Stanoje Vuković odlazio u penziju, posle 40-ogodišnjeg pešačenja po kiši, snegu, vetru i žezi, nije bio tužan samo „Cuki“. Žalili su za njim građani između Njegoševe i Alekse Nenadovića ulice, sve dok se nisu navikli na nekog novog poštara.
Izvor: Yugopapir\Duga 1975.
***Mišljenja izrečena u Kolumnama pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju stavove BURO.Srbija redakcije!
