Koliko puta ste čuli „ma, to je knjiga da je čitaš za more“, što bi trebalo da označi laganu literaturu koja služi za razbibrigu? Otkad sam počeo da čitam verujem da postoje knjige koje su po mom ukusu i one koje to nisu, i to je sve. To nikako ne znači da roman koji mi se nije dopao neće biti omiljena literatura stotina hiljada ljudi, ali ni da književnost u koju se kunem neće biti odbojna najvećem broju ljudi. Koliko puta ste da i sami izdavači pribegavaju malograđanskom potcenjivanju svojih čitalaca pa literaturu dele na laku, tešku, mušku, žensku, „morsku“ i slično? U pitanju su jeftini komunikološki trikovi koji se koriste i u političkim kampanjama: pronađi svoju demografiju, ubedi ih kako su bolji od svih drugih ako kupuju tvoje knjige, a onda ih homogenizuj slanjem poruka koje negiraju kvalitet svega onoga što nisi ti. Lepo kažem – malograđanština.
Koliko puta ste čuli „ma, to je knjiga za more“, što bi trebalo da označi laganu literaturu koja služi za razbibrigu? Otkad sam počeo da čitam verujem da postoje knjige koje su po mom ukusu i one koje to nisu, i to je sve.
U vremenu kada se živi nikad brže, kada dnevno gubite (da, gubite (!), svako ko vam kaže da rad za druge nije nužno zlo vas besramno laže) minimum osam sati na poslu i najmanje dva sata da do njega dođete i odete zakrčenim Beogradskim ulicama (pod uslovom da imate garažno mesto), godišnji odmor i odlazak na more predstavljaju period jedini period kada čovek na miru može da se opusti, čita i tako radi na sebi i širenju svog obrazovanja.
Moj put do idealne literature za more i putovanja bio je trnovit i pun razočaranja, ali sam pre nekoliko godina konačno pronašao dobitnu kombinaciju. Sve zavisi od toga šta planirate od odmora i koliko želite da budete aktivni. U mom slučaju, na moru sam apsolutno neaktivan. Ovogodišnje pripreme izgledale su otprilike ovako.
Destinacija
S obzirom da smo prošle godine poleteli sa Rodosa koji je upravo počeo da gori i našli se iznad Beograda tačno u vreme superćelijske oluje, tokom koje sam počeo da se opraštam sa životom, odlučili smo da ove godine odemo na mesto do kog ćemo najkraće leteti. Pošto smo se relativno kasno latili organizacije mora, a ne praktikujemo odmor u čoporu, iznajmljivanje smeštaja preko Bookinga i vožnja do juga Grčke nije bila opcija, pa je izbor pao na nešto iz relativno jednolične i siromašne ponude srpskih turističkih agencija. Smatram da svako ko drži do sebe i kvaliteta svog odmora treba da se raspita o tome gde ide i šta može da očekuje, a ja najviše poverenja imam u stanovitog Lorensa Darela, sluge NJ.K.V. Elizabete II, koji je kao izaslanik engleske Krune proputovao čitavu Grčku i o tome ostavio vanvremenska i predivna svedočanstva, pohranjena u knjizi Grčka ostrva. Ovu zbirku putopisa preporučujem svakome, ali ako nešto nije literatura za more, onda to nisu Grčka ostrva. Prekrasni opisi međuratne Grčke, jednostavnost života i nekontaminiranost turističkim legijama dakako će kod vas proizvesti romantično osećanje izgubljenog vremena i potpuno vam upropastiti odmor.
Bilo kako bilo, izabrali smo Skijatos. Do ostrva se leti oko sat vremena, ima sedamdesetak peščanih plaža i obraslo je gustom hrastovom šumom. Bio sam tamo i ranije, ali nesumnjivo je idealno za odmor kakav želimo.
Šta kaže Darel?
Otvaram Grčka ostrva i pisac me momentalno uvlači svojim genijalnim stilom. „Što se tiče Skijatoas i Skirosa, dopalo bi mi se da izvedem njihova imena iz značenja reči skia – senka; […] Ovde voda, kiparisi i hladovina ponovo pružaju osećaj punoće i mira, posebno na Skijatosu, lepotici ove grupe, čiji glavni grad na uzvišenju jasno odvaja pristanište poput mons veneris; njegove zaslepljujuće bele kuće, sagrađene kao od kockica šećera, njegov lavirint osmehnutih crkava.“
Idealno za razvlačenje od plaže do plaže, šetnju duž maslinjaka u kojima „mazge skakuću kao opijene“ i uživanje na plažama od najsitnijeg peska.
Šta čitaš?
Kukunaries, Borova šišarka, najlepša mediteranska plaže, nalazi se u uvali na zapadu ostrva. Proteže se nešto više od kilometra, uz bezbroj suncobrana, drvenih barova, u senci razbujalog zelenila. Kad je već tako, kada ceo bogovetni dan mogu da se izležavam, kupam u kristalnom moru i pijem rashlađeni espreso, onda imam vremena da čitam sve ono što nisam stigao u vrevi beogradske svakodnevnice, razapet između tri posla i pokušaja da dugoročno bilo šta isplaniram. Ranije sam birao knjige isključivo po tome šta mi je bilo sledeće na redu za čitanje. Tako sam pre koju godinu sa sobom poneo Islednika Dragana Velikića, tada aktualnog dobitnika NIN-ove nagrade. Roman je odličan, ali je nevolja što sam ga za vreme leta pročitao gotovo u celosti. Nakon toga mi je u prtljagu ostalo nekoliko Murakamija, jer nikako nisam mogao da se nateram da ga iščitam. Murakami, iskren da budem, nije moja šolja čaja, pa je beskrajni mir ostrvskog života bio neophodan da pročitam Igraj, igraj, igraj i Hroniku ptice rugalice. Čini mi se da sam tom prilikom sa sobom poneo i Valjarevićev Dnevnik druge zime.
Murakami, iskren da budem, nije moja šolja čaja, pa je beskrajni mir ostrvskog života bio neophodan da pročitam Igraj, igraj, igraj i Hroniku ptice rugalice
Darel piše da je Skijatos jedno od poslednjih mesta na kojima među stanovnicima možete da sretnete ostatke antike. Naime, blagodareći masovnoj razmeni stanovništva između Grčke i Turske dvadesetih godina prošlog veka, demografska slika Grčke značajno se izmenila. Ovaj traumatični događaj za milione ljudi predstavlja osnovnu tačku zapleta jedne dirljive knjige: reč je o romanu Midlseks Džefrija Judžinidisa. Radnja prati bekstvo grčke porodice koja se bavila gajenjem svilenih buba (ako se dobro sećam) pred turskim zavojevačima, nakon požara u Smirni. Devojka, baka glavnog lika, zaljubljuje se na brodu za Ameriku i sa svojim izabranikom osniva porodicu. Međutim, baka i deka Kaliope, glavnog lika, ne znaju da u sebi nose gen koji će učiniti da se njihov unuk rodi kao unuka. U pitanju je epska priča o hermafroditu, njegovoj seksualnosti i poimanju sveta kroz koju se prelamaju društveni potresi u američkom društvu kroz kratki dvadeseti vek.
Sledeće godine sam se bolje opremio, pa je na red došao Džonatan Frenzen. O njemu pišu kao o američkom Tolstoju, iako Frenzen vuče direktnu nit od Gertrude Štajn i njene sage o nastanku Amerikanaca, no nebitno, važno je reći da čovek piše knjižurine od gotovo hiljadu strana, da su to naizgled obične i dosadne slike porodičnog života srednjeg američkog zapada. Međutim, Korekcije, ili Sloboda (meni omiljena), predstavljaju sam vrh svetske književnosti i umešnost kojom se Frenzen vinuo u večnost. Nevolja je nastala što sam ta dva obimna romana takoreći progutao, ali, ne lezi vraže – ovoga puta sam bio spreman i sa sobom poneo prva tri toma Knausgorove Moje borbe. Šta reći o ovoj sagi? Knausgor je vešt i đavolski talentovan, ali nesumnjivo poseduje i nesaglediv ego čim je bio u stanju da napiše nekoliko hiljada stranice o sopstvenom životu, pa vam, nakon prva dva ili tri toma, dosade njegov cinizam i nihilizam. Ali odlično je za plažu, jer možete da se naslađujete kako vam je daleko bolje nego otužnom, nesrećnom Norvežaninu zarobljenom u maniji egocentrizma u norveškom ledu.
Međutim, Korekcije, ili Sloboda (meni omiljena), predstavljaju sam vrh svetske književnosti i umešnost kojom se Frenzen vinuo u večnost
Čudno mi je bilo čitalačko iskustvo tokom odmora u Nici. Da li zato što je u pitanju rivijera naslonjena na taj pulsirajući grad, ili zbog nečeg drugog, tek tokom čitavog boravka nisam mogao da pročitam ništa sem Floberovog Sentimentalnog vaspitanja. Trebalo je obići vidikovac manastira Simie, posetiti Matisov grob, obići Šagalov muzej, suočiti se sa Napoleonovom posmrtnom maskom, oduševiti se životopisom Andrea Masene, junakom grada koji je Nicu oteo od Italijana, ali i razumeti svevremenog Iva Klajna i čuvenu Klajnovu plavu koja je obeležila slikarstvo Moderne. Nije bilo zgoreg ni kretati se stopama Skota Ficdžeralda i pronaći prebivalište kraljice Viktorije, ali i pokušati da dođete do vile u kojoj su Stonsi snimili Exile in Main Street. Na sve to, konstantno vas zaslepljuju raskoš Azurne obale, jahte ruskih oligarha i život koji, sem ovde, i na još par mesta, možete da vidite samo na društvenim mrežama. Složićete se, previše senzacija.
Čudno mi je bilo čitalačko iskustvo tokom odmora u Nici. Da li zato što je u pitanju rivijera naslonjena na taj pulsirajući grad, ili zbog nečeg drugog, tek tokom čitavog boravka nisam mogao da pročitam ništa sem Floberovog Sentimentalnog vaspitanja
Postoje knjige za koje nisam imao živaca čak ni u idealnim uslovima, u hladu Kukunarijesa, Banane ili Agie Eleni: Jedan od takvih autora je Sorentino. Iako obožavam svaki njegov film, moje mišljenje o njegovim knjigama je tako loče da su to jedine knjige koje sam iz lične biblioteke poklonio drugim ljudima samo da ih više nikada ne vidim. A imajte u vidu da to nisam uradio čak ni sa nekoliko tomova uradaka Milomira Marića ili sa dvadeset četiri toma marksizma. Dakle, Sorentina gledajte na laptopu, a sve ostalo, što se mene tiče, nije vredno više ni jedne reči. U dva navrata sam na more nosio i Tomasa Pinčona, rešen da ovaj roman toka svesti konačno pročitam u dahu, ali sam od toga zauvek odustao.
Ove godine, devojka i ja kujemo plan kako da ponesemo i pročitamo sve što smo namerili. U redu, postoji kindl, ali zaista izbegavam da na njemu čitam bilo šta sem stručne literature. Ja sam skromno odlučio da ponesem (za sada) – Rat i Mir, i da ga napokon pročitam sa punom pažnjom, zatim Pekićevo Zlatno runo, jedan ili dva toma, i – ako bude mesta u koferu – da se vratim Prustu i Budenbrukovima Tomasa Mana. Dakle, sve sami klasici. Kad na to dodamo sabrana dela Done Tart, za koju se odlučila moja draga, uz rezerve koje imamo na kindlu, biće to jedan divan odmor.
Iskoristite i vi predah od života i čitajte, čitajte šta god želite i mislite da treba. A onima koji vas ubeđuju da ste manje ili više vredni ako kupite baš njihove knjige – što reče legenda novinarstva Miloš Vasić – mirna srca poručite da jedu govna. Kad smo već kod Miše Vasića, zbirka kolumni Moj muški život je jedno od najduhovitijih stvari ikada napisanih na srpskom jeziku.
*** Mišljenja izrečena u Kolumnama pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju stavove BURO.Srbija redakcije.
Foto: BURO.
