Seo sam u baštu restorana Dorian Grej u Kralja Petra ulici, čekao da mi na sto stignu jaja na oko sa slaninom i razmišljao o ciljnim grupama. Bilo je oko deset ujutro i već tada je bio vedar i sunčan dan. Mislim da mi je ovo prvi put da sam seo u restoran pored kog sam bezbroj puta prošao. Utisak mi je da su ambijent, inventar i gosti zamrznuti u prvoj deceniji dvehiljaditih i osećam se dobro zbog toga. Volim kada neko i nešto sačuva svoj prepoznatljivi fazon, kakav god on bio, poštujem odolevanje. Prosek godina 40, ristreto, štampane novine, kvalitetni satovi – to je slika.
Razmišljam o tome koji proizvod bi bio interesantan ovoj ciljnoj grupi, šta im potencijalno fali, kako, kada i uz pomoć kog kanala bi taj proizvod trebalo komunicirati. Da li „donosioci odluka“, kakvim su mi se činili ljudi u bašti Dorian Greja, mogu da „padnu“ na marketing ili sve „završavaju“ od usta do usta. Partnere, odeću, automehaničara, arhitektu, mobilni telefon i sve ostalo što im je potrebno – nalaze i pronalaze na preporuku. I to je (neki) marketing.
Stigla su jaja, hleb je bio dosta dobar, nazvao bih ga manastirski, a slanik je pravio „ukusan zvuk“ kada kroz njegovo rende prođe krupna so, padne i zalepi se na rovitno žumance. Jutro koristim da prijatelje pitam za zdravlje i odgovorim na propuštene mejlove. To radim „preko zalogaja“ i niko se ne buni.
Naišla je Savka, znate Savku sigurno. Ona suštinski uvek pita za nešto sitno, ali pošto je svi znaju, onda se sa njom popriča o zdravlju i životu, pa na kraju dođe do novca. Savka ima rumene obraze i svetlucave oči kao žilave bake koje čupaju travu oko manastira. Nasmejana je i nije mračna. Čista je, ne kuka i ume da bude duhovita. „Pa, što me niste probudili, ništa nisam zaradila večeras“, rekla je jednom nakon što se pridigla sa klupice ispred kluba Mladost u ranim jutarnjim časovima. „Gde je Ljuba“, uvek me pita za psa.
Neko joj je očigledno poklonio udobne HOKA patike, baš joj dobro stoje. Ona je stalno na nogama i sigurno joj znači da malo hoda i po oblacima, ne samo po kaldrmi. U novčaniku sam imao samo platnu karticu, nisam je ništa častio, ali mi je bilo baš drago što smo se sreli.
Sećam se svog intervjua sa glumicom Svetlanom Cecom Bojković, u bifeu Ateljea 212. Razgovor je bio zakazan za vikend, ne mogu da se setim da li je bila subota ili nedelja, ali neki od ta dva dana jeste. Ona je u to vreme živela u Helsinkiju sa svojim suprugom, dugo smo se dogovarali za intervju, javila se kada je došla u Beograd i jedini termin kada je bila slobodna za fotografa i mene je bio tokom vikenda.
Nisam baš najsrećnije otišao na taj intervju, jer sam veče i jutro pre njega proveo u Depo magacinu, u Savamali, gde je nastupao Loran Garnije. Njega nisam mogao da propustm, mada u karijeri nisam imao hrabrosti, kapaciteta i snage da na intervjue odlazim direktno iz provoda, stavljao sam posao na prvo mesto. Moji drugari bi vam rekli da sam ih zbog toga jako nervirao. Ne zbog posla, nego zbog discipline. Ume to da opterećuje i mene i druge. Ali sada smo porasli pa nam je disciplina obrni-okreni neophodna. U prednosti je onaj koji ju je stekao što ranije.
Na intervju sam otišao kao jedna velika limenka Red Bulla, ali krila mi nije davalo piće, nego to što sam se dan ranije, znatno pre žurke, dobro spremio za intervju. Dobro znači da sam bio spreman na tri moguća scenarija. Prvi da je Ceca sjajno raspoložena, pa da opušteno pričamo o Helsinkiju; drugi da nije baš toliko dobro raspoložena pa da pričamo o pozorištu; treći da je neraspoložena i da samo prođemo kroz opšta mesta.
Ispostavilo se da je Ceca bila super raspoložena. Najpre smo je fotkali na stepenicama, potom je fotograf otišao i nije prestajao da mi se smeje što mirišem na Red Bull. Intervju smo nastavili u bifeu. Nisam bio za više od jedne čaše vode, koja je ispred mene delovala jako usamljeno. Počeli smo o Helsinkiju…
Jedna od najlepših stvari u mom poslu su različiti ljudi sa kojima sam razgovarao. Japanci kažu da je svaki čovek učitelj. Neki za to kako stvari treba, a neki za to kako stvari ne treba raditi. Intervju sa Cecom nije važan zbog toga što sam ga radio na krilima, posle neprospavane noći. On zbog toga jeste specifičan i zabavan. Ali je važan zbog onoga što sam u tom razgovoru naučio. „Jako je bitno da se ne družite samo sa ljudima iz posla. Kada se glumci druže samo sa glumcima, to nije dobro. To nisam htela sebi da dozvolim“, sećam se da je bila prva koja mi je nešto slično rekla. Često mi to prođe kroz glavu. Evo i sada kada napuštam Dorian Grej i radujem zbog Savkinih patika.