To koliko mu je falilo da uradi salto unazad činilo se znatno manjim u odnosu na to koliko mu je za istu stvar trebalo poslednji put kada je pokušao.
Pitanje je minuta, ako ne i sekundi, kada će na drveni sto za kojim sedim stići espreso. Zajedno sa njim treba da dođe i sveže ceđeni sok, tečnost koja je iscurela iz pomorandže, šargarepe i đumbira, pomešala sa se ledom i dobila ime kees. To će biti moje društvo za dobro jutro.
Između stola za kojim sedim i plaže kojom se pruža moj nerasanjeni pogled, postoji tek nekoliko metara prostora. Popunjavaju ga trkači. Čini mi se da ću se rasaniti ako im budem analizirao patike. Hoka, Brooks, Asics, On Cloud… Gledajući ih, neprijatno mi je što sedim.
Konobarica je levom rukom spustila piće na drveni sto. Na desnoj, kojom je držala ajncer, ima tetovaže i tek nešto malo kože preko koje nije prešla mašinica za tetoviranje. Prvo pijem sok, koji je kiseo i hladan, pa onda espreso, koji je topao i gorak. Rasanio sam se.
Jutro je oblačno i umesto da se, kako vreme odmiče, razvedrava, dešava se suprotno, sve je tamnije.
U plićaku male plaže koju moj rasanjeni pogled počinje da drži pod kontrolom, stoji tamnoputi momak u crvenom šortsu. Čini mi se da ima blizu 30 godina. Možda ih je dodirnuo. Oko njega, na plaži, nema nikog, kao ni u kafiću oko mene.
Između nas trče trkači. Adidas, Nike, Mizuno, Salomon…
Momak povija kolena i pruža ruke blago iza sebe. Skače u mestu. Tabanima prvi zvuk šljapkanja u bari. Zvuk ne dopire do mene ali mogu da ga saundizujem. Nakon 30-ak sekundi, ponavlja istu radnju. Povije kolena, pruža ruke malo iza sebe, eksplozivno ih gura uvis, odvaja se od peska, ispravlja kolena, zadržava se u vazduhu koliko god ima snage i vraća se na isto mesto odakle je počeo da izvodi skok.
Imam još jedan gutljaj espresa i nešto malo više gutljaja sveže ceđenog soka. Nebo jedva odoleva kiši i sam Bog zna zašto je to tako.
Foto: Pinterest
Nakon nekoliko serija skokova u mestu, u plićaku, tamnoputi momak u crvenom šortsu pomerio se na suvi deo peska i legao na leđa.
Naručio sam negaziranu vodu. Kada je stigla, sipao sam je u čašu, u čijoj se petini zapremine kees borio za preostali deo svog života. Razblažio sam ga i nastavio da gledam trening-program momka na maloj plaži.
Nedaleko od njega, pojavio se suvonjavi tip u sivom šortsu, seo na pesak i zapalio cigaretu. Vetar ga je razotkrio. Razotkrio je da nije upalio cigaretu nego marokanski hašiš. Kako je Petar Božović u jednoj od svojih uloga zametio: toliko ukusan – mrtva usta da ga puše. Popio sam i poslednji gutljaj espresa.
Iz ležećeg položaja, tamnoputi momak u crvenom šortsu zabacio je noge iza glave i uradio kolut unazad. Ustao je. Pa još jedared legao i ponovio radnju. Pa još…
Pesak sa tabana, pod brzinom pokreta, odvajao se od njegove kože kao prašina sa tepiha koju staramajka tuče praherom ispred kuće, iznad pruge kojom putuje stari voz. Izgleda da će kiša, ipak.
Momak u sivom šortsu završio je svoj džoint i ušao u vodu. Salinitet će mu ući u oči i istrebiti neosetne konce koje mu je marokanska glina isplela u beonjačama.
Nakon nekoliko serija kolutova unazad na pesku, tamnoputi momak u crvenom šortsu vratio se u plićak i zauzeo položaj koji je zauzimao onda kada je skakao uvis u mestu.
Nisam siguran da je suvonjavi naduvani lik u sivom šortsu, koji je u vodu ušao do kukova i tu stao, mogao da poveže šta se događa, ali meni se činilo da počinjem da povezujem o čemu se radi. Počela je kiša i razblaženi kees bio je ukusniji nego što je to bio pre nego što sam ga razblažio.
Pesak sa tabana, pod brzinom pokreta, odvajao se od njegove kože kao prašina sa tepiha koju staramajka tuče praherom ispred kuće, iznad pruge kojom putuje stari voz
Skokovi uvis u mestu, zajedno sa kolutovima unazad na pesku, u poveznici koju proizvode rasanjeni pogled i oštrina đumbira, po prijatnoj letnjoj kiši, tek što su kafići na plaži otvorili svoja vrata za goste koji su se tog jutra uspavali, vodili su me do zaključka da tamnoputi momak u crvenom šortsu pokušava da utrenira salto unazad.
Zbog toga je u plićaku. Da ako ga ne izvede kako treba i ne dočeka se na noge, da tad padne u vodu, što je mnogo manje ubitačno nego li da to isto učini na bilo kojoj drugoj podlozi koja nije gimnastičarska trambolina.
Savio je kolena, ruke ispružio blago iza kukova, eksplozivno ih gurnuo uvis, zabacio glavu unazad, odvojio se od peska, kolenima pokušao da sustigne vilicu i celim svoji telom napravi krug od 360 stepeni, u vazduhu.
Pao je na kolena u vodu. Ustao; i nakon tridesetak sekundi pokušao ponovo.
Nizao je bezuspešne pokušaje, ali je svakim novim bio sve bliže tome da uspešno napravi pun krug i dočeka se na noge. U jednom pokušaju u kom je bio baš blizu, suvonjavi naduvani lik u sivom šortsu koji mu se nije video jer do kukova bio u vodi, počeo je da povezuje o čemu se radi. Kao dečak koji gleda omiljenu epizodu svog crtanog filma, pokretima duše iskazivao je primetnu empatiju. Navijao je za salto unazad.
Posle jednog koji je bio tik da se može nazvati dobro izvedenim, svaki naredni pokušaj tamnoputog lika u crvenom šortsku bio je sve gori. Izgledalo je kao da se umorio, ali se ne bi moglo reći da ga je to bacalo u daun. Kada je trebalo da se digne iz plićaka – smejao se.
Izgleda da je suvonjavi lik u sivom šortsu celu stvar doživeo mnogo emotivnije.
Kiša je padala ali nije menjala tempo. Nije bivala snažnija, ali ni slabija. Popio sam razblaženi kees, kao i ostatak vode koji nije služio u svrhu razblaživanja keesa. Pozvao sam konobaricu s išaranom desnom rukom da mi donese račun.
Da pitamo Generaciju Z, tamnoputi momak u crvenom šortsu bi jednostavno samo trebalo da dođe na plažu i uradi salto unazad. Uradi, kao da niko nikada pre njega to nije uradio. Bez zagrevanja, bez skakanja uvis, bez ležanja, bez koluta unazad na pesku, bez procesa, bez toga da zadatak razloži na nekoliko manjih zadataka. Dođe i uradi, tako bi to trebalo.
A trkači koju su trčali između kafića i plaže, devojke i momci u patikama koje trče same, da se pita Generacija Z, trebalo bi da zastanu, stanu u vrstu, kamerom mobilnog telefona snime salto unazad i aplaudiraju mu, ukoliko im za to ostane vremena.
Govorom svog tela, tamnoputi momak u crvenom šortsu govorio je da je zadovoljan. To koliko mu je falilo da uradi salto unazad činilo se znatno manjim u odnosu na to koliko mu je za istu stvar trebalo poslednji put kada je pokušao.
Da pitamo Generaciju Z, tamnoputi momak u crvenom šortsu bi jednostavno samo trebalo da dođe na plažu i uradi salto unazad. Uradi, kao da niko nikada pre njega to nije uradio
Uzeo je svoj peškir i zabacio ga preko desnog ramena. Obuo je prvo levu japanku, pa nešto malo sporije desnu. Podigao je ruku uvis i mahnuo naduvanom liku koji je i dalje bio u vodi. Ovaj se obradovao kao da je video uspešno izveden salto. Zaronio je. Izronio je i nastavio da pliva.
Platio sam račun, ustao i krenuo da trčim po svoju malu dnevnu pobedu.
***Mišljenja izrečena u Kolumnama pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju stavove BURO.Srbija redakcije!
