To mu dođe neki život…
Video sam devojku koja pretura po svojoj torbi. Prolazio sam pored pijace, ona je iz nje izlazila. Rekli su da će tog dana biti veoma visoka temperatura vazduha, ali se u tom trenutku to još uvek nije manifestovalo i asfalt je tek trebalo da se ugreje.
Devojka je šakom držala ručku torbe, drugu je brzim pokretima zavlačila unutra. Onda bi malo usporila, delujući da je tokom tih sporijih pokreta razmišljala gde bi to što traži moglo da se nalazi a da nije u torbi. Onda bi opet ubrzala, ipak sigurna da je to što traži baš tu. Toliko sam uspeo da vidim prolazeći pored pijace i nje.
Nisam zastao da saznam da li je našla to što je tražila. Ali video sam dovoljno. Devojka poznata u krugovima kulture i pozorišta, koja mnogo toga zna i to što zna ume da ispriča i predstavi na interesantan način, viđena je u sekundi u kojoj nije bilo vremena za nešto drugo osim te sekunde. Bez pripreme, uvoda, razrade i zaključka. Sekunda iskrenog nemira, snažnija od svesnosti o postojanju okruženja. To mu dođe neki život.
Kod taksi stanice čuo sam način na koji je momak, izlazeći iz novog belog taksi vozila, zalupio vrata. Čini mi se da se to desilo glasnije nego što je uobičajeno.
Taksista je držao naočare na pola nosa i gledao da li će štampani račun izaći potpuno čitav iz bežičnog terminala za primanje kartica. Izgleda da mu se dešavalo da ne izađe.
Kada je čuo vrata i njihovo zatvaranje, skinuo je naočare s nosa i naglo se okrenuo preko levog ramena. Srknuo je kap pljuvačke koja mu je zamalo ispala na bradu. Toliko sam uspeo da vidim prolazeći pored taksi stanice. Asfalt je bivao sve vreliji. To mu dođe neki život.
Walking; Foto: Pinterest
Razgovarao sam telefonom sa drugarom koji se vraćao s odmora. Vozio je iz Grčke ka Srbiji i pozvao me kada je kod Motela Predajane stao na puš pauzu. Verovatno je i ručao, ali nismo o tome pričali.
„Vraćam se u realnost“. Rečenica koja znači kraj odmora i početak povratka na posao. Od mnogih je čujem. Ležanje na plaži mu isto dođe neki život. Zašto je ovo realnost a plaža nije?
Nismo dugo razgovarali. Šetao sam se. Završili smo priču, otvorio sam instagram i video jednog surfera koji pre podne „lovi talase“, a popodne restaurira motocikle. Živi u Kaliforniji. To mu dođe neki život. Idem po kafu…
Rus šeta psa na dugačkom platnenom povocu. Obmotan mu je preko ramena, prolazi ispod pazuha i savijen u dva koluta kod šake. Pas je rođen u okollini Niške banje, „govori“ srpski, došao je u Beograd, pokušava da razume ruski, ali mu ništa nije jasno. Rus poručuje kafu, cold brew i vrti se oko svoje ose. Zajedno sa psom i dugačkim platnenim povocem. Ima nešto kauobosjko u tom povocu, ali Rus nije kauboj. To je sve što sam video.
Moja kafa za poneti je bila spremna i mogao sam da krenem. Sekunda bez pripreme, uvoda, razrade i zaključka. Sekunda kada nemamo vremena da bude bitno nešto drugo osim te sekunde. I to mu dođe neki život. Pio sam dupli espreso i postalo je veoma toplo.
***Mišljenja izrečena u Kolumnama pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju stavove BURO.Srbija redakcije!