Ana Popović intervju: O gitari zbog koje je postala hrabrija (i koja joj je spasila život)
U susret večerašnjem koncertu u BitefArtCafeu.
Ona je svetski poznata muzičarka i vrhunska gitaristkinja iz Srbije. Neumorno rasporodaje turneje po Americi i Evropi, duže od dve decenije. Odrasla je na Zvezdari i u Bloku, a ćerku Leu (13) i sina Luku (17), podigla u bajkovitom naselju nadomak okeana u Los Anđelesu. Nominovana je za ukupno sedam Blues Music Awards prizanja, što jasno govori o njenom ugledu u američkoj bluz zajednici. Takođe, bila je jedina gitaristkinja na velikoj svetskoj turneji posvećenoj Jimiju Hendrixu, a nepuna četiri minuta njenog sviranja i pevanja u pesmi Can’t You See What You’re Doing To Me imaju preko dva i po miliona pregleda na YouTube-u.
Međutim, ljudi se ovde i dalje iznenade kada čuju za njeno ime.
Mislila sam da to ima veze sa žanrom kojim se bavi, bluz od koga je sve počelo, nije naročito popularan žanr na ovim prostorima. Otuda i to vrlo često medijsko predstavljanje, sa neizbežnim navođenjem Springsteenove opaske „đavolski dobra gitaristkinja“ u pokušaju da ljudima približe važnost njenog genija. Uzevši u obzir ono što se dogodi kada Ana izađe na scenu, apsolutno je krajnje nepravdeno što je to „đavolski dobro“ sviranje, rezervisano isključivo za znalce i poštovaoce. Pritom, ja sam je gledala samo na You Tube-u i nemam nikakve veze sa sviranjem gitare.
Kada sam je upoznala, praktično odmah po njenom sletanju u Beograd, neposrednu i raspoloženu na žarećem beogradskom asfaltu, vrlo brzo mi je postalo jasno zašto nema fame oko njenog imena. Zapravo je jednostavno: ona tu vrstu fame nije nikada ni želela i ništa joj ne znači. Ana Popović je apsolutna zvezda u svojoj profesiji i u svetu muzike, ali je sve vreme zapravo jedna sjajna i opuštena žena. Sasvim je nonšalantno – skupa sa mnom, ustanovila da su „Pivo i Kobaja“ logičan izbor za naš razgovor.
Sa kakvom osobom ću da razgovaram, bivalo mi jasnije iz minuta u minut, pre no što sam uspela da joj postavim bilo kakvo smisleno pitanje. Dok je sunce nemilosrdno napadalo prolaznike u Ruzveltovoj, šetale smo ka našem odredištu, a ona mi je pričala da joj vreme ne smeta, jer voli Beograd. Uspela je i da mi udeli i kompliment za elegantan stajling i da se opravda za svoje casual izdanje. Kada smo ušli u pab, na konstataciju konobarice da im klima ne radi i dalje je razmišljala da li da ipak započnemo tamo razgovor. Uputile smo se ka bašti. Na žegi koja nas je opkoljavala sa svih strana, jasno je bilo zašto smo se obe obradovale kada smo ugledale ventilator nadomak stola. Nije radio, ali je Ana bez problema pronašala način kako da ga uključi i zadovoljno naručila biter lemon.
Razgovor je tek počinjao, a ja sam već imala želju da je spontano zagrlim.
Kako sve počinje sa muzikom u tvom životu?
U mojoj kući se slušao bluz i džez, oduvek. Otac je svirao gitaru i jedino što je kod nas moglo da se čuje bili su američki muzičari. Sve je počelo zapravo ovde u Srbiji, u mom porodičnom domu na Zvezdari. Svakodnevno smo gledali video kasete sa nastupima velikih muzičara, poznate koncerte, a umeli smo i da pravimo jam session-e. Potom, kada sam se kao tinejdžerka preselila u Blokove, došle su ubrzo i prve probe i svirke po blokovskim garažama. Nije mi trebalo dugo da osnujem svoj bend, imala sam 18 godina kada sam oformila „Hush“. Iako je ta scena bila mala, tokom kasnih 90-ih u Beogradu bila je vrlo otvorena i ka bluz muzici, ali sam shvatila da želim više. Tako je spontano došlo i Holandije u kojoj sam studirala gitaru na muzičkom konzervatorijumu u Utrehtu. Tamo samo ostala deset godina, a potom sam otišla za Ameriku koja je kolevka džeza i bluza. To je za mene bio logičan izbor.
Ljudi me pitaju često da li ti je dosta? Da li ću sada konačno stati da odmorim? Ne. Ovo je ono iz čega crpiš svu snagu.
Koliko je bilo teško da budeš među retkim ženama u svojoj profesiji?
Kada sam ja počinjala ljudi koji su bilu u bendovima, nisu me shvatali ozbiljno. Na nastupima takođe, pri susretima sa novim ljudima u poslu. Uvek se sećam scene kada sam zatvarala jedan festival, muzičar koji je nastupao te večeri stajalo je u blizini i komentarisao na moj račun, ne znajući da razumem italijanski „I ja da imam suknju, sada bih zatvarao festival“, klasičan šovinizam koji me nažalost nije iznenadio. I ne samo to, već i činjenica da kao žena, gitaristkinja dolazim iz Srbije, sviram u Holandiji, onda na sceni u Americi, to se tamo nikome nije svidelo. Bluz scena je mala, izboriti se za to mesto nije bilo lako ni lokalnim muzičarima, te je podozrivost koju sam zaticala, trajala dugo. U meni su ovakve situacije izazivale „push back“ energiju. Entuzijazam da se izborim za svoje mesto pod suncem, bio je samo još jači.
A kako je izgledao taj „push back“ kada si tek počinjala?
Tata me je baš danas podsetio kako sam umela da se vratim sa probe „Husha“ plačući, jer je dolazilo do klasičnih sukoba između gitarista u bendu, u kojima sam se ja osećala obespravljeno. Želela sam svoje deonice da budu odsvirane kako sam ja zamislila i da se ispoštuje moja vizija. Na posletku sam to i dobila. Da, došla bih kući i isplakala se, ali bih sutradan glasno zauzela stav i borila se za svoju ideju. “Hush“ – moj prvi bend, bio je moja prva ozbiljna škola. Još tu, tada sa 18,19 godina, naučila sam da se izborim za sebe.
Kao neko ko je razbio barijeru u svetu gitaristkinja koje su majke, kako si postizala obe stvari?
Meni su to dva potpuno različita života. Kada sam kod kuće, u potpunosti sam posvećena porodici. Nema svirki, biznis sastanaka, rada u studiju. Tada sam majka i to je prioritet. Kada sam na turneji, onda se oganizujem tako da se prioriteti promene u skladu sa dešavanjima. Moje deca su od kada su se rodila išla sa mnom na turneje i bez podrške mog partnera, svakako ništa od toga ne bi bilo izvodivo. Pogotovo ne u Americi, gde nismo imali nikoga kada smo došli i dobili prvo dete. Iako mi je muzika suštinski važna, a često govorim da me je i spasla nedavno tokom borbe sa rakom, nikada nisam, niti bih, zanemarila porodicu zbog moje pasije. Želela sam obe stvari u životu, biti majka i muzičarka, ali porodicu koju smo podigli ipak smatram svojim najvećim ostvarenjem.
Veliki je svet, svako može da nađe nešto za sebe u svetu muzike, ali ja ću da sviram svoju muziku na svoj način, jer je za mene upravo to jedini način
Šta ti je najviše pomoglo da prebrodiš borbu sa rakom?
U toj borbi naravno da je jako važna porodica, njihova podrška i ta bezrezervna ljubav. Međutim, smatram da ono što najviše pomaže strast koju nosiš u sebi – ka onome što te inspiriše i pokreće kao biće od kada znaš za sebe. Za mene je to bila moja muzika. U jednom momentu shvatiš da ne znaš šta sutra donosi i u dva noću se budiš u anksioznosti. Ja sam odlučila da tu anksioznst pretvorim u nešto drugo. Čitavu ploču sam uradila za vreme trajanja tih 14 hemioterapija koje su mi bile prepisane. Kada krenu da mi nadolaze misli koje me vuku dole i kada počnem da razmišljam o tome šta će biti rezultat na sledećm pregledu, potisnem te misli i preusmerim ih na stvaralaštvo: ko bi mogao da svira bubnjeve na toj pesmi, kako bismo mogli to da uradimo? I to je imalo zaista najveći mogući efekat. Lekar me je upozorio da ću biti iscrpljena i savetovao potpuni odmor. Ja sam ipak poslušala sebe. Nakon terapije u Holandiji, sela bih u avion i dalje pod uticajem lekova, spavala do L.A.-a, potom bih stavila periku na glavu i otišla do studija da radim na novoj ploči. Ako mogu da dam bilo kakav savet iz mog iksutva, to je onda važnost izmeštanja fokusa ka onoj ličnoj suštinska pasiji. Zato mislim kako je neophodno da u životu svakog pojedinca postoji nešto što ga vadi iz kreveta u tmurnim danima.
U to ime ostavljaš nam album „Power“?
Upravo tako. „Power“ je nastajao tokom moje borbe sa rakom, koja se povrh svega dešavala u jeku kovida. Svega tri godine kasnije nakon što mi je majka preminula od iste bolesti. Ovaj album nije nastao „samo“ kao lična potreba, on je zaveštanje mog celokupnog tadašnjeg rada, od kada sam odvsirala prvi rif. Od kada znam za sebe želela sam da oformim veliki bend, maštala sam o 12 ljudi na bini, ceo život pišem pesme za to, ali uvek me je nešto sprečavalo u ovoj realizaciji. Kada sam se susrela sa situacijom „sad ili nikad“, bilo je jasno da je to postao moj cilj. Oformila sam bend, organizovala snimanje u Rimu sa šest kamera i snimila 11 vrlo ličnih pesama. Postigla sam ono o čemu sam sanjala u trenucima kada je moj život pretio da postane noćna mora.
Šta je bio tvoj recept za samouverenost i uspeh u stvaralaštvu?
Možda najpre znanje, a onda i doslednost. Slušala sam bluz i sve njegove podvrste od svoje druge godine života. Muzika koja mi je dosta rano postala i profesija, a oduvek je pasija, bila je tema mog interesovanja oduvek. Sigurna sam apsolutno u svoje muzičko znanje, a vremenom sam postala i u umeće. Takođe, moja muzika je moja kreacija, osećaj koji imam za nju je vrlo ličan i nikada me nije prevario. Veliki je svet, svako može da nađe nešto za sebe u svetu muzike, ali ja ću da sviram svoju muziku na svoj način, jer je za mene upravo to jedini način – kome se svidi, biće mi drago to da podelim sa njim.
Kako izgleda ženska scena danas i koji bi savet dala mladim umetnicima?
U odnosu na to kada sam ja počinjala, ali i tokom dobrog dela moje karijere nije bilo uopšte zamislivo ovo što je prisutno danas, da festivali recimo traže baš i isključivo žene muzičarke. Tako da bi zaista trebalo i nadam se da su stvari po tom pitanju konačno olakšane. Kada si mlad i pokušavaš da se probiješ teško je i ženama i muškarcima. Moj sin sada prolazi kroz to. Svako ima nešto da prokomentariše u vezi onoga što radiš: kako treba da zvučiš, kako bi trebalo da izgledaš. Međutim, ja sam kao vrlo mlada izgradila stav koji je u vezi moje umetnosti bio apsolutno beskompromisan „ovako ili nikako“. Ako izgubiš esenciju onoga što si ti i dopustiš drugima da se mešaju, gubi se ono najvažnije što donosiš u umetnosti: tvoja autentičnost.
Zar ti nikada nije bilo ‘dosta’ svega toga – 30 godina pisanja, sviranja, pevanja i nastupa?
Kada radiš ono što voliš, a posebno naglašavam kada to radiš za sebe – kao što to činim ja, jer je u pitanju nešto što mene lično inspiriše i imam potrebu da se izrazim, onda nikako. Ja to od svojih tinejdž dana, pišem stvari za sebe, za svoj bend, putujem po svetu, nastupam, mnogo volim svoj posao. Nije mi dosta. Ljudi me pitaju često da li ti je dosta? Da li ću sada konačno stati da odmorim? Ne. Ovo je ono iz čega crpiš svu snagu.
Autor: Maja Bunčić
Fotografije: Martin Sarovski, Danica Trajković
Ana Popović večeras nastupa u Bitef Art Cafeu, a ovo je lista koncerata na koje možete ići ovog juna.