Christo: Vizionar koji je ostvario nemoguće

Kada neko kaže “think big” dobre su šanse da mnogima padne na pamet baš neki od Christovih radova. Možda i grešimo, ali čitava zgrada zapakova u plastiku baš deluje kao nešto što može da se uradi samo ako razmišljaš na (mnogo mnogo) veliko, daleko i unapred i ne govoriš sebi “to nije moguće”. Sve je moguće, samo kada imaš dobar plan i dosta predanosti, a Christo i Jeanne-Claude su baš bili jedan od onih legendarnih parova koji su ovo dokazivali više od pola veka. Proveli su pedeset godina zajedno, bili i emotivni i poslovni partneri i tokom tih pedeset godina neprestano inspirisali jedno drugo da idu napred i razmišljaju još kolosalnije. Iako su gotovo od samih umetničkih početaka radili zajedno, kada je Jeanne-Claude umrla 2009. godine, Christo je samostalno nastavio tamo gde su zajednički stali, u istom tempu realizujući sve što su planirali, a kada se ima na umu da navodno nikada nisu putovali istim avionom da bi u slučaju nesreće jednog, drugo preživelo i nastavilo da realizuje njihove projekte, ovo je nekako sasvim i očekivano.

Godinama su zapakivali, umotavali, sakrivali, sve od obala Sidneja preko Reichstaga u Berlinu od Pont-Neufa u Parizu. Njihovi radovi su bili disruptivni i transformativni za pejzaž i predeo u kom su se nalazili, a Christo je neretko govorio da su oni “nežno ometanje”. „Nežno“ je veoma upitan deo sintagme, „ometanje“ sasvim sigurno, ali čini se da je tom rečenicom Christo možda čak i manje govorio o samim radovima, a više o tome šta oni čine sistemu. Neće ga promeniti ali ga malo uzdrmavaju, jer ma koliko neverovatno zvučalo kada su ovako gigantski projekti u pitanju, Christo i Jeanne-Claude su sve svoje projekte finansirali sami, u cilju potpune slobode i samostalnosti u odnosu na svako političko ili finansijsko uslovljavanja, ograničavanje i nametanje. Njih dvoje su bili toliko uspešni u očuvanju svojih stavova, samoodrživosti i samo-finansiranju svojih projekata (koji su otplaćivali tako što su prodavali skice, crteže i modele minijature realizovanih projekata) da je čak Harvard Business Review objavio knjigu o njima, The Art of the Entrepreneur.

Pronalazili su lepotu u ostvarivanju nemogućeg i za neke od njihovih projekata bilo je potrebno i po dve decenije da dobiju dozvolu. U konačnom zbiru 22 jeste dobilo dozvolu, ali 37, nije. Međutim, to ih nikada nije obeshrabrilo, naprotiv. Ako je nešto bilo vizionarsko u njihovom radu, to je umetnost pregovaranja, ubeđivanja, i iskrena tvrdoglava odlučnost. Pravo iskustvo života, ne umetnost u ateljeu koja postoji u svom paralelnom sistemu izolovana od stvarnih pitanja i kamena spoticanja, nego sve što jeste život, a to su problemi. Inženjerski i graditeljski problemi, odnos sa radnicima koji grade, dozvole od grada, države, vlasti uopšte, nacrti i predlozi, i može se reći da su najviše i uživali u preprekama na svom putu, koje su bile vitalni element za potvrđivanje značaja onoga u čemu će kasnije uspeti. Umetnički dvojac koji je pre svega uživao u realizovanju nemogućeg.

Teoretičari i istoričari umetnosti su njihov rad svrstavali u konceptualnu umetnost, u land art, u environmental art, i činjenica jeste da se mogu naći u svakoj od ovih „fioka“ ali i da istovremeno ne pripadaju ni jednoj. NJih same baš i nije zanimalo da pripadaju, niti da olakašavjau bilo kakva tumačenja. Chirsto je jednom prilikom čak izjavio i da je svako čitanje njegovog, njihovog rada sasvim legitimno ali ne pokazujući pritom ni najmanje interesovanja da nešto potvrdi i argumentuje, ili obori. Uporno su odbijali sve teorije o tome da njihovi radovi sadrže neko dublje značenje osim onog koje je tu na prvi pogled. Estetski utisak. Jeanne-Claude je veoma eksplicitno naglasila da je svrha samo lepota, i pokazala na cvet koji je posadila u sred povrća. Dok je sve oko njega korisno, on je samo lep.

Iako osamdesetčetvorogodišnjak, Christo se spremao za zapakivanje Tijumfalne kapije, koje je trebalo da se desi ove godine, ali je nažalost projekat dva puta odložen. Jednom zbog pandemije koronavirusa, a drugi put zato što se veoma specifična autohtona vrsta sokolova koji prave gnezdo ovde tokom proleća, pa je trebalo sačekati da ono prođe. Nažalost, Chirsto nije dočekao da treća bude sreća i da projekat bude realizovan, i zato se podsećamo onih najboljih i najpoznatijih iz njihovog opusa koji jesu.

„Wrapped Coast, One Million Square Feet, Little Bay, Sydney, Australia“ (1968-69)

Australijsko parče obale u dužini od otprilike 2.5 kilometara, 46 do 244 metara široko i 26 metara visoko, prekriveno je sa 90 000 kvadratnih metara tkanine za kontrolu erozije, koja se inače proizvodi i koristi za poljoprivredne delatnosti. Ukupan zbir radnih sati svih uključenih je bio 17 000, radilo se četiri nedelje, a obala je ostala prekrivena deset nedelja, nakon čega je krajem oktobra 1969. materijal uklonjen i recikliran, a lokacija vraćena u prvobitno stanje. Iako su neki drugi “wrapping” i još kolosalniji projekti poznatiji, poput umotavanja parlamenta u Berlinu, od ove obale je sve počelo i urađena je gotovo dvadeset godina pre Berlina.

„Valley Curtain“ (1970-72)

Devet tona drečavo narandžastog sintetičkog materijala razvučeno je između dve planine u Koloradu. Jedan je od prvih radova sa „tkaninom“ i jedan od zahtevnijih, prvenstveno zbog lokacije i neočekivanih udara vetra. Celokupan projekat od ideje do realizacije je trajao 28 meseci, a stajao je malo više od jednog dana, tačnije, ironično, 28 sati, kada je zbog jakog vetra morao biti uklonjen. Ovaj rad je postao toliko popularan da je dokumentarac „Christo’s Valley Curtain“ koji prati nastanak rada, nominovan za Oskara za najbolji dokumentarac te godine, a možete ga pogledati ovde. 

„Surrounded Islands“ (1980-83)

Christo i Jeanne-Claude su 1983. “obavili” 11 ostrva u zalivu Biskejn na Floridi i to kilometrima i kilometrima ružičaste tkanine. Ovaj projekat ne samo što je naišao na otpor vlasti nego je prvobitno izazvao pobune i brigu od strane aktivista koji se bave zaštitom životne sredine. Ipak, tokom višemesečnog pripremanja, tokom instalacije, i kasnije i uklanjanja njih dvoje su radili sa velikim brojem stručnjaka, aktivista, inženjera, biologa i ostalih, ne bi li osigurali zaštitu eko sistema.