Pretraga

Kako su umetnice iskoristile nadrealizam za slobodu govora? I ne, ne pričamo o Fridi Khalo

Kako su umetnice iskoristile nadrealizam za slobodu govora? I ne, ne pričamo o Fridi Khalo

Kada se izgovori reč nadrealizam pomisli se verovatno na dve figure: Dalija i Fridu. I jedno i drugo su postali simboli , popularne ikone ovog pokreta, međutim dok pored Dalija svako zna da nabroji barem još jednog umetnika nadrealizma, situacija sa umetnicama stoji malo drugačije.

Tekst: Teodora Jeremić


Iako istorija umetnosti prilično isključivo slavi umetnike nadrealizma, nadrealizam je u velikoj meri bio jedan od pokreta koji su umetnice u velikoj meri obogatile, implementiranjem svojih perspektiva i ličnih unutrašnjih svetova, toliko da su mu dale i sasvim novo čitanje i unele nov život.
Breton u svom manifestu iz 1934. godine navodi da je nadrealizam
"čist psihički automatizam kojim želi da izrazi, bilo usmeno, bilo pismeno, ili na ma koji drugi način, pravo delovanje misli...u odsustvu sve kontrole razuma, lišen estetskih ili moralnih preokupacija" i takva definicija je sjajno poslužila umetnicima.

Međutim, u trenutku nastajanja nadrealizma, muškarci već jesu bili prilično slobodni da misle, govore, ponašaju se i izražavaju svoje unutrašnje svetove, kako žele, te su nadrealizmom više dobili na vrednosti i legitimnosti svojih radova i stavova, nego na samom pravu da nešto prikazuju. S druge strane, pomenute kontrole, i estetske i moralne preokupacije, su svoju punu snagu dosegle u odnosu na žene, koje su zaista mogle da oseti stege, predrasude, sputanost, budući da su početkom veka, dakle samo tridesetak godina pre nadrealističkog manifesta, žene dijagnostikovane kao histerične ukoliko bi izražavale bilo kakvo neobično mentalno ponašanje i krivudanje, a kamoli želele da predstave isto. Od Frojdove definicije histerije, olako etiketiranje žene histeričnom je učinilo da definicija nadrealizma dobije svoje kritičko značenje i postane metod i oruđe za žene da se suoče sa svetom oko sebe, i izraze svoja unutrašnja stanja, psihu, na način na koji to nikada pre nije urađeno. 

To i jeste ono što je od Fride Khalo napravilo ikonu nadrealizma, jer je u svaku njenu sliku utkana bol, anksioznost, razočaranje, ljubav i sve ono što te emocije čine od nje, i autorke jesu pristupile nadrealizmu sa novom vrstom samosvesnosti, i samo-otkrivanja, pražnjenja duše i izvrtanja kože kakvu njihove kolege nikada nisu dosegle. Njihovo intuitivno istraživanje i izražavanje je obrnulo nadrealizam, i pretvorilo ga, od nečeg što je u potpunosti odvojeno od realnosti, u duboko intimno i lično istraživanje ljudske emocije, trauma, podsvesnog, ženskog identiteta i seksualnosti, sve kroz prizmu fantazije…u oruđe kojim mogu da deluju protiv kontrole. Žene su imale priliku da pod okriljem nadrealnog, stvaralaštvom utiču na diktat opresivnog muškog pogleda u kome su samo muze, i rekonstruišu  svoju poziciju stvaraoca otkrivajući nesmetano svoju podsvest. Uprkos tome što su izuzetno doprinele samom pravcu, unosivši potpuno novo značenje u nadrealizam, njihov rad je primetno i teško izostavljen iz istorije, do pre nekoliko godina unazad kada je reflektor počeo da se okreće pa su sve češće retrospektivne izložbe nadrealističkih umetnica, kao što je i trenutno aktuelna izložba Dorothee Tanning u Tate Modern (traje do 9.juna) 


Dorothea Tanning

Tanning se priključila nadrealističkom pokretu 1936. godine nakon izložbe Fantastic Art, Dada, Surrealism u muzeju MoMA koja je po prvi put na jednom mestu okupila tada već poznata imena kao što su Max Ernst, Marcel Duchamp, René Magritte, i drugi. Tanning je na prvom mestu bila oduševljena slobodom, fizičkom slobodom, koja je bila i te kako osetna u prostoru muzeja toliko da se i u svojoj autobiografiji osvrće na momenat odlaska u muzej u kom se kako kaže dogodila “prava eksplozija koja me je oborila s nogu. Ovde leži beskrajno fasetirani svet koji mora da sam oduvek čekala.” Slikom “Rođendan” iz 1942. je i dokazala da mora i da jeste, jer je ta slika njen prvi odlazak u nadrealizam iz kog se više, na sreću nije ni vraćala. Ispunjen seksualnom energijom i napetošću, ovaj auto-portret je sirov prikaz ženske seksualnosti, gde Tanning stoji, raščupane kose, razgolićenih grudi i široko raširene suknje. Ova slika je epicentar onoga što će kasnije postati njen sveukupni izraz, simbol tema kojima će se baviti: ponovno rođenje, seksualnost, reference na Alisu u zemlji čuda, koja je jedna od njenih omiljenih heroina. Sredinom pedesetih potpuno se fokusirala na predstavljanje ljudskih formi čime je bila potpuno fascinirana. “Ceo život živimo u ovom predivnom pakovanju. Zašto ga ne prihvatiti i reći nešto o njemu? Ono o čemu ja želim da govorim je transformacija.” Tokom šezdesetih je prešla sa slikarstva na skulpturu i izrađivanje tela od materijala. Doživela je 102 godine, stvarajući skoro do poslednjega dana. Njeno poslednje delo je bila zbirka poezije “Coming to That” koju je objavila u 101. godini.

 


Dora Maar

Istorija umetnosti ju je napravedno zapakovala u jednu kategoriju iz koje joj teško daje da se pomeri, pa je Dora Maar prvenstveno ostala upamćena kao jedna od Picassovih muza u čudnoj podeli gde je on stvaralački genije a ona samo puka inspiracija. Međutim realnost je bila daleko drugačija, i iako jeste bila inspiracija za mnoge od njegovih radova, i njegova ljubavnica gotovo deset godina, Maar je bila i daleko daleko više od toga. I sama umetnica, bila je jedna od najuticajnijih fotografkinja nadrealizma. Maar se koristila simbolikom u svojim fotografijama koristeći najčešće školjke, spirale, kosu, senke i stvarajući maglovit, sanjiv i pomalo zazoran svet ljudske podsvesti. 

Njena fotografija “Pere Ubu” je u toj meri ispunjena nadrealnim da je nakon velike internacionalne nadrealističke izložbe u Londonu, 1936. godine, postala amblematska za čitav nadrealizam. Maar je bila i mastermind fotomontaže i neretko je eksperimentisala time, stavljajući svakodnevne predmete u neobičan seting, čime je kreirala krajnje nesvakidašnju atmosferu u svojim radovima.


Lee Miler

Pre nego što je postala jedno od legendarnih imena nadrealističke fotografije, Miller je započela karijeru kao model za Vogue u Njujorku nakon čega je početkom dvadesetih XX veka prešla u Pariz gde je nastavila da se bavi modom ali i umetnošću, i taj spoj je nešto što će je pratiti do kraja života. U Parizu upoznaje Man Raya, i postaje njegov fotografski pomoćnik, velika ljubav i prava inspiracija a posle nekog vremena otvara sopstveni fotografski studio. Miller je bila u toj meri kreativna i talentovana, da je veoma često pomagala Rayu, i radila i više od onoga što bi bilo zaduženje pomoćnika, da postoji polemika o tome da li su neke fotografije koje su pripisane Manu, zapravo njeno delo.

Psihološka dubina i emocionalna sloboda kojom Millerini radovi zrače, su u direktnoj vezi sa njenim boemskim načinom života, u kom se potpuno oslobodila svih očekivanja od žene, i onog “što bi trebala da bude” i radila je isključivo šta voli. Putovala slobodno, radila i zarađivala, imala sopstveni studio, čak jedno vreme bila i ratni fotograf za britanski Vogue. Sa neverovatnom preciznošću je uspevala da projektuje svoju nadrealističku viziju i estetiku u sve čime se bavila, u čemu se posebno ističe modna fotografija, gde je bilo krajnje neobično videti ovakve elemente. Suprotstavljala je tradicionalnu modnu fotografiju sa neočekivanom scenografijom, i uživala ugled jedne od najtraženijih fotografkinja tog vremena. Emotivna i kreativna spona između nje i Man Raya je vidljiva u radovima oboje, dele istu ljubav ka minimalizmu i svedenosti, ali dok Man teži da erotizuje žensku figuru, i podredi je muškom pogledu, Lee Miller žensko telo u potpunosti oslobađa.


Leonora Carrington 

Engleskinja Leonora Carrington je sinonim za svet sanjarenja, bajkovit, nestvaran u kom inkorporira sećanja iz detinjstva sa referencama i simbolima Jungove psihoanalize, renesansnih slika i srednjevekovne alhemije.

Za razliku od pasivnih žena koje su nadrealisti predstavljali na svojim slikama, i koje su više objekat nego proaktivni faktor, žene na njenim slikama su hrabre, snažne i obavijene aurom mitskog. Ona je inspiraciju za svoje radove gotovo uvek pronalazila u stvarnim prijateljstvima i odnosima sa ženama, i zato ma koliko nestvarno izgledali njeni radovi vibriraju stvarnom energijom. Njen “Autoportret” iz 1938. godine na kojoj je prikazana ona okružena mitskim predstavama konja, u pantalonama i položaju koji je sve samo ne “ženstven” i koji izaziva norme, i je postao simbol pobune protiv ustaljenih muško ženskih uloga i podela.

Tokom boravka u Parizu, Carrington se sprijateljila sa umetnicom Remedios Varo i njihovo prijateljstvo je od tada pa na dalje postalo moćan simbol ženskog zajedništva, i snage, prst u oko, nadrealističkoj mizoginiji. Nakon izbijanja II Svetskog rata, preselile su se u Meksiko gde su pravile legendarne žurke, sa sjajnim kostimima, isprobavale alhemijske recepte, puno pisale i još više slikale, a njihova dualna snaga je postala ključ preživljavanja u novoj sredini i novi oblik kreativnog stvaralaštva.