Tajanstvena privlačnost slike „L’enigma dell’oracolo“
Jedna od epizoda iz mitologije nadrealista kaže da je francuski pesnik Andre Breton spazivši sliku “Il cervello del bambino” italijanskog umetnika de Chiricoa u izlogu pariške galerije Paul Guillaume, toliko bio fasciniran njenom revolucionarnom vizijom modernog sveta i čoveka da je iskočio iz autobusa. Nisam ni približno bio u sličnoj situaciji, ali je, recimo, jedna od čuvenih „enigmi“ („L’enigma dell’oracolo“) pomenutog umetnika verovatno bila prvo umetničko delo nad kojim sam se u nehajnom tinejdžerskom prelistavanju knjiga duže zadržao i zamislio, intrigirajući me da mu se neretko i vraćam. Sećam se da je svako moje ponovno posvećeno proučavanje reprodukcije iste uvek podrazumevalo i mali magijski ritual prelaska dlanom preko štampane slike u nadi da će me upravo taj gest nekako inicirati u mističnost slikanog prizora. Naivno sam čak pokušavao da začudne asocijativnosti scene zamišljenih antičkih statua, crnih zastora i nazirućeg grada koje zamrzava vanvremenska tišina, “prenesem” u svoje mladalačke umetničke eksperimente.
Elem, de Chiricove “enigme” će biti “glavni krivci” za moja dalja otkrivanja i zanimanja za mitsko i fantastično u umetnosti simbolizma, nadrealistička istraživanja sfere nesvenog, groteskne vizije društvene stvarnosti kod umetnika Nove objektivnosti… Slike snolikih urbanih eksterijera uvodile su me i u imaginarujume latinoameričkih pisaca, književnost magičnog realizma, zauvek me opredelivši za filmske poetike koje pomeraju granice u percepcijskim iskustvima prostora, vremena i realnog. Trenutno ne mogu da se otmem utisku da živimo u nekom od de Chiricovih metafizičkih gradova – kulisa utihnutih ulica, pustih trgova, melanholičnih popodneva i dugih senki za koje je sam umetnik govorio da u njima ima više enigme nego u svim religijama prošlosti, sadašnjosti i budućnosti…
Miroslav Karić
je istoričar umetnosti i kustos. Kao kustos je radio u nezavisnoj umetničkoj asocijaciji Remont od 2001. do 2020. godine, a od januara 2020. u MSUB.
