Povezano
Put Branka Mitrovića – od prvih plesnih koraka u tinejdžerskim godinama, preko prestižnih stipendija i rada sa vrhunskim koreografima, do velikih uloga u mjuziklima, dokaz je u kojoj meri se karijera u plesu može razviti kroz posvećenost i ljubav prema sceni. Dobitnik prestižne Jacobs Pillow stipendije, član Bitef Dance kompanije i stalni član baleta Pozorišta na Terazijama, gde će uskoro, u njegovoj koreografiji, biti izvedena predstava A čime se ti baviš?, za BURO. otkriva kako sa kakvim se izazovima suočavaju profesionalni igrači i šta možda publika treba da zna o baletu, a ne vidi se od sjaja pozornice.
INTERVJU BRANKO MITROVIĆ:
A čime se ti baviš?
Ja sam Branko i bavim se najlepšim mogućim pozivom – plesač sam i umetnik.
Kada i kako si se zainteresovao za ples – kada si počeo da ideš na časove, da li te je odmah zainteresovao balet ili si želeo da se baviš savremenim plesom?
Plesom sam počeo da se bavim prilično kasno – imao sam 14 godina. Sećam se svog prvog odlaska na časove latinoameričkih i standardnih plesova u osnovnoj školi, zajedno sa sestrom. Nakon borilačkih veština (karatea), ovo je za mene bilo pravo osveženje – muzika, koraci i sjajna atmosfera… Ubrzo sam se potpuno posvetio treniranju street i urbanih plesnih stilova. Opčinjen igrom, vežbao sam i rastao gledajući filmove i serijale poput Step Up, Korak napred, Honey… Želeo sam takav život – audicije, koncerti, putovanja, plesna akademija.
Sa baletom sam se susreo tek u 23. godini, što se u ovom svetu smatra kasnim početkom. Bio je to potpuno novi izazov za telo – sada su postojala stroga pravila i tehnika koja se mora poštovati. Telo je moralo da razvije snagu i izdržljivost kako bi ispunilo zahteve klasične baletske forme. Danas, posle toliko godina, mogu da kažem da balet zaista jeste temelj svakog igrača. Na Institutu za umetničku igru upisao sam odsek za savremeni ples i od tog trenutka počeo da živim svoj san. Ubrzo sam dobio svoj prvi veliki angažman i započeo rad na pozorišnom projektu. Tako je počela i moja saradnja sa Bitef Teatrom, Pozorištem na Terazijama, Balkan Dance Projectom, Madlenianumom…
Dobitnik si prestižne Jacobs Pillow stipendije – zašto je ovo važna crtica u tvojoj karijeri?
Jacobs Pillow bio je još jedan vetar u leđa. Neverovatan je osećaj biti na tako „svetom“ mestu – selu koje tokom leta živi samo da bi ugostilo umetnike raznih profila iz celog sveta. To je zajednica posvećena igri, sa prostorijama u kojima su boravili i stvarali velikani plesnog, pozorišnog i filmskog sveta. Imao sam čast da učim od legendi Brodveja, kao što su Chet Walker, Bill Hastings i Lucie Arnaz. Mesec dana intenzivnog rada i razmene iskustava sa umetnicima iz različitih krajeva sveta proširili su moje umetničke vidike. Vežbali smo od jutra do kasnih večernjih sati, a svake nedelje imali smo priliku da gledamo predstave različitih plesnih kompanija.
Program Jazz-Musical Theatre, koji sam pohađao, uključivao je i vokalnu pripremu, rad na svesti o telu i različitim plesnim stilovima. Radili smo klasični džez, step i vežbe za osvešćivanje delova tela koje često zanemarujemo. Plesali smo uz muziku komponovanu uživo, sa orkestrom. Ono što i danas posebno cenim jeste mreža prijatelja koju sam tamo stekao – mnogi od njih danas su cenjeni igrači, glumci, direktori plesnih kompanija i vrhunski pedagozi. Plesati na otvorenoj sceni, među stogodišnjim hrastovima, s pogledom na nepregledne šumske predele – to ostavlja neizbrisiv trag.
I rad sa Bitef Dance kompanijom doneo ti je saradnju sa vrhunskim koreografima. Koje saradnje su na tebe ostavile najjači utisak i na koji način su oblikovale tvoj umetnički izraz?
Da, naša čuvena Bitef dance kompanija! Bitef dance je kuća sa kojom uživam u svakom procesu. Tokom godina, upravo u ovoj kompaniji najviše sam rastao i razvijao se. Plesati u predstavi i igrati u mjuziklu zahteva potpuno različite pristupe. Od svih projekata, izdvojio bih rad sa Constanzom Makras na predstavi Gradovi kojih više nema, gde smo, pored igre, morali da vladamo tekstom i glumačkim zadacima. Takođe, rad sa Dunjom Jocić na predstavi Izgubljeni pejzaži, koja nosi upečatljiv koreografski rukopis, ostavio je poseban trag u mom razvoju.
Ne mogu da ne spomenem domaće koreografe – Isidoru Stanišić i Miloša Isailovića, čije su koreografije bile izuzetno inspirativne. Bitef Dance kompanija mi je pomogla da se oslobodim formi i razvijem svoj autentični plesni izraz. Takođe mi je približila različite tehnike i pristupe u kreiranju plesnog materijala. Međutim, jedan od problema s kojim se danas suočavamo jeste neizvesnost – kompanija zavisi od konkursa Ministarstva kulture, što nije dugoročno održivo. Srbija je jedina zemlja u regionu bez stalne plesne kompanije sa sistemskim finansiranjem, i to je nešto što se mora promeniti.
Pozorište na Terazijama, u kojem redovno igraš kao solista baleta, poznato je po spoju baleta, mjuzikla i dramskih umetnosti. U kojoj meri je balet u mjuzklima drugačiji od klasičnih baletskih formi? Da li ti se to dopada?
Pozorište na Terazijama – moja matična kuća. Specifično i jedinstveno, ono neguje kulturu i formu mjuzikla. Igrati u mjuziklu znači ovladati svim plesnim stilovima – od džeza u Producentima, do stepa u Zoni Zamfirovoj. Osim toga, nismo samo plesači – često dobijamo glumačke zadatke i epizodne uloge, što naš rad čini dinamičnim i nikad dosadnim. Za razliku od plesača na Brodveju i West Endu, koji po nekoliko sezona igraju isti naslov, kod nas je svaka izvedba predstave i svaki projekat nova prilika za umetničko istraživanje.
Publika, zadivljena onim što igrači mogu da urade sa svojim telom na sceni (da telom prikažu razni spektar emocija) često nije svesna u kojoj meri je naporan život profesionalnih plesača. Koji su to najveći fizički zahtevi profesije, najveće prepreke i izazovi sa kojima se suočavate u poslu?
Biti profesionalni igrač nije lako. Bitno je vreme i način školovanja, kao i odnos prema sopstvenom telu. Telo se s godinama menja – dok si mlad, lako se vraćaš u formu, ali kasnije to postaje sve teže. Ključno je negovati telo, odmarati ga kad je potrebno i izbeći povrede koje mogu prekinuti karijeru.
Međutim, ples nije samo fizički napor – on zahteva i mentalnu snagu. Svaka prepreka je izazov koji nas oblikuje. Ali ukoliko je želja dovoljno jako, preprka je savladiva, samo su putevi stasavanja u našoj profesiji različiti. Uslovi rada u Srbiji nisu idealni, manjak otvorenih audicija i pozicija, gde bi se ljudi mogli zaposliti dodatno otežavaju život igrača. Ipak verujem da svuda postoje izazovi. Svet umetnosti je dinamičan i zahteva stalnu posvećenost.
Postoji li nešto što bi voleo da publika zna o baletu, a što često ostane neprimećeno?
Apsolutno! Na sceni i iza kulisa uvek se dešavaju neplanirane, smešne situacije – mi ih u ansamblu nazivamo „solo“. Igrač zaboravi deo koreografije, pogreši korak ili čak samo pogled. Publika to možda ne primeti, ali mi svakako primetimo! Koreografija je uvežbavana da ima svoj puni sjaj na sceni, pa kad se desi takva situacija, ona se kasnije rado prepričava.
Ponekad se te sitne greške usvoje, jer donose poseban šarm i improvizaciju u izvođenje. Umetnost je živa – a publika često zaboravlja da smo mi samo deo šire umetničke kreacije.
Najbolji profesionalni savet koji ste dobili od nekog profesora ili starijeg kolege – u vezi sa igranjem, telom, baletom?
Definitivno bi to bile rečenice: Sve dođe na svoje! i Telo pamti! Zaista jeste tako. Postoje neke koreografije koje pamtim čak i nekoliko godina posle poslednje izvedbe.
Da li si nekad imao uzore i ako ne uzore, ko je baletan/plesač kojem se iskreno diviš?
Naravno, svi smo bar u nekom trenutku imali nekoga ko nam je bio uzor. Za mene su to na početku karijere bili igrači iz TV formata So You Think You Can Dance, a kasnije spoznajom baletske umetnosti igrači klasičnog baleta Ivan Vasiljev, Natalia Osipova… Danas mogu reći da uživam u koreografijama Ane Terese De Keersmaeker, Sidija Larbi Čerkauaija, Ohada Naharina… Ali ništa ne može zameniti moćan igrački kolektiv na sceni.
Šta bi poručio mladim plesačima ili onima koji sanjaju o plesačkoj karijeri?
Verujte u svoje snove! Vaša igra može nekoga dotaknuti, ispričati priču, probuditi emocije. To je moć plesa.
Zašto publika treba da dođe i pogleda predstavu A čime se ti baviš 18. marta u Pozorišu na Terazijama?
Predstava A čime se ti baviš? je delimičan prikaz raznih situacija i izazova sa kojima se igrači susreću. Jedan kolaž scena, stilova, likova i karatktera koji se prepliću i prožimaju. Videćete moje sjajne kolege iz baletskog ansambla Pozorišta na Terazijama u jednom novom i savremnom izdanju. Ova predstava nije samo priča i kreacija koja se tiče mene kao autora, nego i svakog pojedinca unutar komada. Ekstaza, uživanje i energija je ono što bi najbolje opisalo atomosferu predstave. Poezija za oči i lek za dušu.
Projekat-projekti na kojima trenutno radiš ili neki u najavi?
Projekat na kojem trenutno radim je premijera domaćeg mjuzikla Balkan ekspres, kao i nova produkcija Bitef dance kompanije krajem godine. U toku ove godine očekuje me početak projekta sa Sarajevskim ratnim teatrom koji će se nastaviti i u sledećoj kalendarskoj godini.
Fotografije: Jasna Prolić, Slavko Dulović, Slavica Dolašević, Ksenija Mikor, Privatna arhiva