U svetu prebrzih dana, ovo je tekst o malom činu otpora koji zovemo čitanje – i o tome zašto je danas važnije nego ikad.
Postoji nešto gotovo prkosno u čitanju. U trenutku kada otvorimo knjigu, mi izmičemo. Svet ostaje gde jeste sa svim notifikacijama, obavezama i „još samo pet minuta“ a mi odlazimo. U neki drugi grad, drugo vreme, u tuđe misli, tuđe oči. Ili, ako je pisac dovoljno dobar pravo u sebe.
Nekada davno, čitanje je bilo obaveza: lektira, podvučene rečenice, prepričavanja, datumi rođenja pisaca. Kasnije, s godinama, ono se, baš kao i sve važno u životu, povuklo u stranu. Čekalo je. A onda, jednog dana, knjiga nas opet pronađe. I setimo se da čitanje nikada nije bilo obaveza. Bilo je beg. Spas. Otpor. Zadovoljstvo.
KNJIGE TRAŽE TIŠINU, A VRAĆAJU SMISAO
Svetski dan knjige nije samo dan kada se prisećamo da bismo „mogli da pročitamo nešto“. To je podsetnik. Da još uvek imamo luksuz papira pod prstima. Da nam je jezik bogatstvo, a misao privilegija. Da su reči, baš te koje svakodnevno gomilamo u porukama i mejlovima, nekada imale svetost. I težinu.
Knjige nisu prevaziđene. Prevaziđeni su izgovori. Vreme u kojem živimo traži brzinu, ali nikada nije bila važnija potreba za dubinom. Knjige su jedini prostor gde možemo da zastanemo, presaberemo se, sagledamo svet očima drugog i pronađemo sopstveni glas.
Ako danas nemate vremena da pročitate celu knjigu, pročitajte jednu stranicu. Ako nemate tišinu, stvorite je. Ako vam je teško da se koncentrišete, neka vas to ne obeshrabri. Čitanje je vežba. Navika. Ali i čin otpora prema plitkosti, površnosti i zaboravu.
ČITAJ NA SVOJ NAČIN, JER TO JE JEDINI PRAVI
Zato mi se ovogodišnji slogan UNESCO-a povodom Svetskog dana knjige posebno dopada: „Čitaj na svoj način.“ Ne zato što je simpatičan, nego zato što je istinit. Jer čitanje je lično. Intimno. Različito. Nema univerzalne formule. Nema „pravog“ načina. Neko čita pet knjiga mesečno, neko jednu godišnje. Neko samo fikciju, neko samo poeziju. Neko u vozu, neko pred spavanje, neko dok čeka dete ispred škole.
U vremenu kada algoritmi biraju za nas, a pažnja traje koliko jedan reels, knjiga traži vreme. Strpljenje. Tišinu. I baš zato je čitanje čin pobune. Knjige nisu maratoni. Ne moraš da završiš sve što počneš. Niti da voliš ono što svi vole. Važno je samo da čitaš. I da čitaš za sebe.
Ovogodišnja svetska prestonica knjige, Rio de Žaneiro, možda deluje kao neobičan izbor. Grad muzike, ritma i karnevala. Ali i grad koji razume moć reči. Jer gde god postoji borba za pažnju, za pravo na glas tu knjige postaju i oružje i utočište. A u vremenu koje slavi brzinu, one nas podsećaju na smisao sporosti. Uče nas strpljenju. Utišaju svet. I pozovu nas da se vratimo sebi.
DETE KOJE ČITA POSTAJE ČOVEK KOJI MISLI
Čitanje je danas čin otpora. Prostor tišine u buci. Prostor smisla u gomili sadržaja. I ako to prenesemo na decu, ne kao obavezu, već kao poziv na putovanje, možda imamo šansu da oblikujemo buduće misleće ljude. A to je važnije od svih testova znanja koje im možemo dati.
Ako imate dete, čitajte mu. Ako imate partnera, podelite omiljeni pasus. Ako imate staru knjigu, poklonite je nekome ko je nikad ne bi kupio. Ne zato što ne želi, nego zato što nikada nije imao priliku da je zavoli.
Učimo decu da knjige nisu obaveza, već putovanja. Dajmo im slobodu da biraju, ali i orijentir. I ne zaboravimo: dete koje čita, postaje čovek koji misli.
Podržimo domaće autore. Posetite knjižaru umesto tržnog centra. Poklonite knjigu. Preporučite knjigu. Pročitajte je naglas. Jer dokle god budemo čitali, svet ima šansu da se menja na bolje. Kupujte knjige u malim knjižarama, ne zato što nemate gde drugde, već zato što tamo knjige imaju miris, a prodavci znaju da preporuče bolje od bilo kog algoritma.
NE JURI KORICE, PRONAĐI MIR
Zato ovog aprila ne moramo da jurimo top-liste i najlepše korice. Dovoljno je da otvorimo knjigu. Onu koju volimo. Ili onu koju smo zaboravili da volimo. Da u njoj pronađemo sebe. Ili bar mir.
Zato čitaj. Na svoj način. Nije važno koliko, ni brzo, ni šta. Važno je da otvoriš knjigu. I ostaviš svet da sačeka.
Jer svet koji čita ne zaboravlja da misli. A dokle god mislimo, ima nade.
Srećan Svetski dan knjige.