Povezano
Fenomen nove nostalgije na srpskom muzičkoj sceni.
Kao ranog milenijalca često me je mučila misao kako je vreme moje adolescencije, odnosno formativnih godina, neprepoznatljivo. Dvehiljadite su mi se činile kao neko vreme bez svojstava. Iako je 21. vek u Srbiji počeo dosta turbulentno (svrgavanjem jedne vlasti „revolucijom“, a onda ubrzo i druge atentatom), nakon tog uzbuđujućeg momenta čini se kao da smo zapali u hronični mamurluk izneverenih i nametnutih Euro očekivanja koji sporadične posete svetskih pop zvezda (Rijana, Pussycat dolls, 50 cent…) nisu mogli da izleče.
I dok smo čamili u toj čekaonici za bolji život na našoj muzičkoj sceni su stasavale čitave generacije novih muzičkih zvezda uz logistiku novih hegemona narodne (Grand produkcija) i zabavne muzike(City records). Sada retroaktivno shvatam da, kao što se moja generacija bezbrižno gasirala uz „Dvesta na sat“ i „Olovnu ruku“ nesvesna da je u ratu sa celim svetom; tako je, dok sam ja razmišljao da li je Beograd stvarno svet, jedna druga generacija upijala nove hitove, ringtonove i subliminalne poruke estradnih tekstopisaca.
Dok su bumeri i ikseri sa visine gledali na generacije odrasle u kiču i šundu, milenijalci su se upustili u misaone delikte poput onog da folk pevači nisu krivi za bombardovanje, te da su nas ipak možda dovoljno bombardovali, a zumeri su ono slušam sve (patetičnu doskočicu smišljenu u očaju pred muzičkom policijom koja je razvrstavale šabane od urbanih) afirmisali kao ideal apsolutne otvorenosti ili, ako ćemo cinično, konzumerizma.
Ukratko, elitističke i kultur-rasističke podele i zablude sa kojima su milenijalci morali da se suoče, za zumere nikada praktično nisu ni postojale. Sve ovo ne bi shvatili da odnos zumera prema svojim formativnim godinama nije postao vidljiv, prvo kroz nostalgične 2000s žurke a onda i dosta konkretnije kroz muzički rivajvl koji je predmet našeg teksta.
Čini se da su dve decenije optimalan interval za generisanje generacijske nostalgije i dok se Y2K trend provlačio kroz naše ekrane od spolja, mi smo polako počeli da kupujemo nove cigla Nokije, slušamo Back to 2000’s Show Slavice Ćukteraš i sećamo se nekih bezbrižnijih vremena kada nismo pola dana provodili doom skrolujući dok algoritam hranimo podacima kojima nam on zauzvrat pomaže da impulsivno donesemo važne životne odluke. Uprkos vidnoj čežnji za preddigitalnim dobom niko nije konkretnije artikulisao naša osećanja prema ovim poslednjim trzajima starog sveta.
Sve dok se jednog dana (16. juna 2023. godine) nije pojavio BARBARA BOBAK DVA GALEBA CLUB MIX i jedna kafanska pevačica uz pratnju tezgaroškog benda nije postala zvezda pevajući jednostavno svoje omiljene pesme iz detinjstva. Futoška princeza je tako svojim sjajnim interpretacijama oživela jednu eru a onda je i sama počela da izbacuje muziku u maniru srpskog folka sa početka veka i tako započela novi talas starog zvuka. Ovom trendu se brzo priključila mlađa koleginica Breskvica koja je karijeru i počela podražavanjem Elitnih odreda, još jednom neuralgičnom tačkom zumerske nostalgije.
Kao mnogo pragmatičnija generacija od milenijalaca, zumeri su usavršili ovo podražavanje trendova što je sa poznavanjem digitalnih tehnologija, konkretnije YouTube i streaming analitike dovelo do do tada neviđenih kalkulacija u pravljenju muzike. Zurle, trubači i sintovi su za zumere samo gotivni efekti, a često im je i poetika folka samo neka vrsta štosa ili gasa što često čini njihovu muziku izveštačenom i ložačkom. Problem sa novim albumom Breskvice koja pokušava da se afirmiše kao folk pevačica (pošto se već proslavila koketirajući sa raznim stilovima) je što niko na jednom albumu ne može da bude i Tanja Savić i Stoja i Slađa Đogani i Aleksandra Radović. Njen album Turbo i folk tako, i pored očiglednih hitova, deluje neubedljivo, kao neki karaoke šou.
Dok Barbara Bobak na Barbarizmu zvuči kao prekaljena pevačica koja je potpuno i sa pravom prisvojila ovaj stil, sa njim se saživela i nešto novo mu donela, Breskvica i dalje često uglavnom zvuči kao devojčica koja se igra Cece. Ali, da ne grešim dušu, pesma koja je najavila album „Do gole kože“ je barabar sa Barbarinom „Lažeš me ljubavi“ i u tom smislu klasik ovog muzičkog reakcionarizma.
Posle ovih redova je jasno da se nostalgija (i kod nas) vrlo jasno i ciljano komodifikuje, ali je ovo prvi put da su dvehiljadite godine stavljene u taj kontekst. Tako prisustvujemo jedinstvenom momentu u kom Tanja Savić puni Arenu obeležavajući 20 godina karijere koju njene mlađe koleginice sa manje ili više uspeha podražavaju, dok se čoporativno dosađujemo gledajući kostimiranu dramu „Sablja“. Ostaje nam da nagađamo kako će generacije koje sad uče da čitaju i pišu, ili trpe vršnjačko nasilje i gube nevinost pamtiti i osećati ovo vreme, jer nostalgija nikada ne spava čak i kada nam se čini da živimo svoje najprozaičnije i napaćenije živote.
Mišljenja izrečena u kolumnama i autorskim tekstovima pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju stavove redakcije BURO.Srbija.