Blonde: Zašto je novi film o Marilyn Monroe stilska vežba mizoginije i površnosti

Namerno biram reč “fenomen”, a ne “osoba” zato što je Marilyn u kolektivnoj svesti - hteli mi to ili ne - davno prestala da postoji kao osoba, praktično još za života. Tužno ili ne, istina je. Ne mogu da se priklonim ni silnim obožavaocima iza nebrojenih naloga na društvenim mrežama koji imaju potrebu da, kao reakciju na film, brane ikonu tako što pričaju “kakva je stvarno bila”. Ideja da iko danas živ zaista to zna, logično proistekla iz besomučne idolatrije, takođe mi se čini u najbolju ruku nerealno, u najgoru nadobudno.

Roman “Blonde” dobila sam na poklon kada je izašao, pre više od dvadeset godina. Od tada sam ga pročitala, što celog što u delovima, više puta nego što mogu da prebrojim. Joyce Carol Oates je maestralna spisateljica. Što je najvažnije, nije bila prepotentni licemer. Ova pametna i talentovana žena odmah je istakla kako se ne radi o biografiji i time se ogradila od plantarne agresije prema Marilyn, a svojim mislima dala legitimitet.

Andrew Dominik je sve suprotno. Čitajući intervjue sa njim ne može se pobeći predatorstvu koje probija iz svake rečenice. Čini mi se da mesari na Kaliniću više poštuju i vole komade mesa koji im vise u izlogu, nego što on ima poštovanja prema subjektu svog filma. Ljubavi tu nema ni u tragovima. Nažalost ceo film sada, u svetlu aktuelnih događaja u Beogradu, lako može da se svede na još jedan intervju sa silovateljem - ali na Netflixu, a ne u lokalnom tabloidu.

Marilyn je, nasuprot izjavama režisera i glumačke ekipe, svedena na nivo dvodimenzionalnog reklamnog isečka od kartona. A na tom isečku piše samo “žrtva”. Jedan od najkompleksnijih - a verovatno i najkompleksniji po tome na koji način utiče i manipuliše našom svešću (ili mi manipulišemo i njom i sobom) - likova popularne kulture od kad popularna kultura postoji, sveden je na ravnu ploču. Bez emocionalne ili intelektualne dubine, bez kredibilnog uzročno-posledičnog sleda, bez ijedne emocije u koju se može poverovati, bez ijedne emocije sa kojom se može identifikovati.

Njegova izjava “Hteli ste Marilyn, dao sam vam Marilyn” samo je još jedno vraćanje na mesaru sa Kalinića i “koje parče hoćete, gospođo”.

Ponoviću još jednom, Dominik prema Marilyn Monroe ne pokazuje ni zrnce ljubavi. Verovatno je ta činjenica, kao i apsolutni nedostatak saosećanja, bila presudna za to što je film ovoliko loš. Gde nema želje da se razume, nema ni pravih stvari.

Ovo se ne ogleda samo u tome kako je priča romana “Blonde” iskasapljena na tabloidne fragmente života Marilyn i lišen svih odsanjanih psiholoških bravura kojima je Oates nafilovala svoj roman, već i na vrlo jeftin vizuelni identitet filma. Kao neko ko godinama nije video “nepoznatu” fotografiju MM, nije mi bilo teško da identifikujem svaki deo seta i kostima. Apsolutno svaki kadar, osim kada je Marilyn devojčica, preslikan je sa njenih fotografija u jadnom i podlom pokušaju da se priča učini verodostojnom tako što će se gledaocu-idiotu poklopiti sa najguglovanijim slikama iz njenog života. Sama činjenica da se film potura kao biografski jasan je znak ove zlobe, ne umem drugačije da je nazovem.

Pored toga, film nosi oznaku 18+ zbog scena silovanja i seksa (valjda). U principu, ne verujem da nečemu nije mesto na filmu samo zato što je neprijatno za gledati. Pod uslovom da je smisleno. Jedan od najjačih filmova koje sam u životu videla jeste “Irréversible” ali ne želim nikad više da ga pogledam pošto i dan-danas od njega imam noćne more. To ne znači da ne treba da postoji. Maestralan je. Film “Blonde”, razume se, to nije.

Trud koji je bez sumnje uložila Ana de Armas, koliko god uprepodobljena i dahtava bila, pao je u vodu. Glumica jednostavno nije imala šanse pored ovakvog režisera. Nikad zapravo nećemo znati da li je mogla bolje ili više u ovakvoj kompoziciji. Ipak, nakon izjava o tome kako je osećala duh Marilyn Monroe na snimanju i njenu podršku i odobravanje, nešto me puno ni ne zanima da li je mogla ovoj ulozi da udahne život umesto da je ostavi na nivou ravni. Uplakane, naravno. Pomalo je tužno da je i žena koja igra Marilyn jedva dočekala da uskoči na voz koji od nje besomučno zarađuje na ružan način. It is what it is, nije ni prva ni poslednja.

Realno, ovo je u celosti najlošiji film o Marilyn koji sam do sada videla. Na svu sreću ni on, baš kao Ana-profiterka, nije ni prvi ni poslednji. Eto jedne stvari u kojoj se slažem sa režiserom ovog debakla. Marilyn je sveprisutna i po svemu sudeći tako će i ostati, uz sve dobro i loše što sa tim ide (uključujući i vibratore sa njenim imenom).

A da vam dokažem da je tako, ispričaću vam nešto što sam videla prošle nedelje. Išla sam Dorćolom i slučajno čula malog dečaka koji se, u moru drugih reklama po ulici, zaustavio ispred reklame za solarijum. Na toj reklami se, iz nepoznatih razloga i ničim izazvana, nalazi slika Marilyn.

“Mama, ko je ova teta?”

Mama, kul obučena devojka sa paž-frizurom i kožnim kačketom ostala je pomalo zbunjena i odgovorila sinu.

“A kakve ona ima veze sa solarijumom?” bilo je sledeće pitanje iz dečakovih usta.

“Nemam pojma, nikakve.” Iskren i verovatno najispravniji odgovor koji bi se mogao primeniti na puno pitanja o Marilyn i (zlo)upotrebe Marilyn.

Samo još kada bismo, kao vrsta, malo zazuzdali pohlepu i aroganciju, pogotovo nad onima koji nisu tu da se brane.