Film sam odgledala čim je izašao. Sačekala sam koji dan da bolje razmislim i posložim šta o njemu mislim i osećam.
Ispalo je da, na sopstvenu nevericu, ne osećam ama baš ništa.
Mislim, doduše, svašta.
Ta činjenica je i mene samu iznenadila. Kao die-hard Marilyn fan, očekivala sam da ću osetiti štošta, uglavnom ne baš lepo. Ali nije tako. Pretpostavljam da razlog leži u tome što je Netflixov “Blonde”, za razliku od romana, jednostavno loš.
Osim što ga prate jeftin publicitet i još jeftiniji tajming (60 godina od kada je Marilyn umrla), ovaj rediteljski poduhvat Andrewa Dominika suštinski je samo senzacionalistički i dvodimenzionalan prikaz kompleksnog fenomena pod imenom Marilyn Monroe.
Namerno biram reč “fenomen”, a ne “osoba” zato što je Marilyn u kolektivnoj svesti – hteli mi to ili ne – davno prestala da postoji kao osoba, praktično još za života. Tužno ili ne, istina je. Ne mogu da se priklonim ni silnim obožavaocima iza nebrojenih naloga na društvenim mrežama koji imaju potrebu da, kao reakciju na film, brane ikonu tako što pričaju “kakva je stvarno bila”. Ideja da iko danas živ zaista to zna, logično proistekla iz besomučne idolatrije, takođe mi se čini u najbolju ruku nerealno, u najgoru nadobudno.
Roman “Blonde” dobila sam na poklon kada je izašao, pre više od dvadeset godina. Od tada sam ga pročitala, što celog što u delovima, više puta nego što mogu da prebrojim. Joyce Carol Oates je maestralna spisateljica. Što je najvažnije, nije bila prepotentni licemer. Ova pametna i talentovana žena odmah je istakla kako se ne radi o biografiji i time se ogradila od plantarne agresije prema Marilyn, a svojim mislima dala legitimitet.
Andrew Dominik je sve suprotno. Čitajući intervjue sa njim ne može se pobeći predatorstvu koje probija iz svake rečenice. Čini mi se da mesari na Kaliniću više poštuju i vole komade mesa koji im vise u izlogu, nego što on ima poštovanja prema subjektu svog filma. Ljubavi tu nema ni u tragovima. Nažalost ceo film sada, u svetlu aktuelnih događaja u Beogradu, lako može da se svede na još jedan intervju sa silovateljem – ali na Netflixu, a ne u lokalnom tabloidu.
Marilyn je, nasuprot izjavama režisera i glumačke ekipe, svedena na nivo dvodimenzionalnog reklamnog isečka od kartona. A na tom isečku piše samo “žrtva”. Jedan od najkompleksnijih – a verovatno i najkompleksniji po tome na koji način utiče i manipuliše našom svešću (ili mi manipulišemo i njom i sobom) – likova popularne kulture od kad popularna kultura postoji, sveden je na ravnu ploču. Bez emocionalne ili intelektualne dubine, bez kredibilnog uzročno-posledičnog sleda, bez ijedne emocije u koju se može poverovati, bez ijedne emocije sa kojom se može identifikovati.
