Za ovaj tekst sam prvo napisala naslov, a onda mi je neko iz redakcije (you know who you are!) rekao: “Nisam siguran da tvoji čitaoci znaju ko je Olivia de Havilland.” Iako pretpostavljam da je delom tako, nadam se da to baš nije jako rasprostranjena istina i danas više od svega želim da to ispravim.
Olivia de Havilland je glumica, dvostruka dobitnica Oskara i poslednja zvezda zlatnog doba Holivuda. Umrla je juče u Parizu u svojoj 104. godini. Ovo je već dosta razloga da znate njeno ime, zar ne? Ipak, to nije sve.
Najznačajnija zaostavština koju je Olivia de Havilland ostavila nije na filmskoj traci već na manje glamuroznom pravnom sistemu države Kalifornija. Naime, ona je kao mlada filmska zvezda 1943. godine tužila studio sa kojim je imala potpisan ugovor Warner Bros. Pictures za raskid istog. Bila je prva osoba koja je to uradila i… pobedila. Na taj način postavila je temelje načinu kako glumci u Americi i svetu funkcionišu danas.
Možda vam se ovo ne čini kao bogznašta ali u trenutku kada se dešavalo, takozvani Sistem bio je sve u Holivudu. Svaki studio imao je svoju ergelu glumaca, glumica i starleta koji su imali ugovore koji su uslovljavali šta igraju, gde i sa kim, uglavnom bez ikakvog upliva u donošenje odluka. Glumci, među njima i mnoge zvezde, radili su za nedeljnu platu i išli na onaj set na koji im se kaže. Ovaj sistem bio je toliko jak da su se mnoge zvezde borile sa njim decenijama čak i nakon što je prvu pobedu 1945. godine odnela Olivia. Marilyn Monroe je, na primer, film “Muškarci više vole plavuše” snimila pod ugovorom za honorar od 500 dolara nedeljno, dok je Jane Russell za isti posao dobila 200.000. Film je zaradio preko 5 miliona. Takozvani “De Havillend zakon” postao je temelj odbrane koji su koristili mnogi umetnici u Kaliforniji kako bi se oslobodili stega starih ugovora sklopljenih pre nego što su postigli ikakav uspeh. Jedan od skorijih primera jeste tužba koju je, pozivajući se na De Havilland zakon, podneo 2009. Jared Leto sa svojim bendom protiv izdavačke kuće i… takođe pobedio.
Upravo zato povodom smrti Olivie de Havilland oglasila se legija ljudi za koje ne biste pomislili da su sa njom imali veze, od gorepomenutog Jareda Leta preko Slasha do Banderasa. Ona se borila za sebe ali i za sve ostale onako kako je smatrala da treba i tamo gde je imala uticaja. Ne mogu da se otmem utisku da je upravo to ultimativna verzija aktivizma.
Kad gledam unazad, ne znam da li mi je smešno ili malo neprijatno što je od svih njenih savremenika mačo muškarčina raznih vrsta od Clarka Gablea preko Jamesa Stewarta, Flynna i Bogarta pa sve do vrlo diskutabilnog Johna Waynea, za sebe i druge ustala upravo ona sa svojih metar i šezdeset visine. Pitoma Melanie iz „Prohujalo sa vihorom“. Maid Marian oko ruke Robina Hooda u zelenim helankama. Učinila je više nego svi oni zajedno i to na prirodan miran način bez busanja u grudi. Mirno je tražila ono što joj pripada i za to se nikad nije izvinjavala.
Vidite, Olivia de Havilland bila je hrabra, talentovana i, po svemu sudeći, nije pravila kompromise sama sa sobom. Ovo je žena koju Holivud nije sažvakao i ispljunuo, žena koja je u životu uzimala šta joj se pružalo i postizala ogroman uspeh, a zatim bila u stanju da sve pusti kada je smatrala da je vreme za promenu te da dostojanstveno okrene stvari u svoju korist. Svaki pokušaj da neko ovakav narativ diskredituje prosto pada u vodu. Poslednja demonstracija inegriteta? Tužba protiv tvorca serije „Svađa: Bet i Džoan“, Ryan Murphyja 2017. godine. Da, Olivia je tad već imala 101 ali je to nije sprečilo da oceni da je u seriji (igra je Catherine Zeta-Jones) prikazana kao “vulgarna alapača i licemer”. Kalifornija je odbacila njen zahtev ali je neka vrsta sporazuma postignuta van suda. Niko se ne zeza sa Dame Oliviom.
Ako ste mislili da je ovo sve upakovano u jedan povučeni život, grdno ste se prevarili. Neodoljiva mešavina glamura, nakita, kostima, slavnih režisera (navodno je imala afere sa nekoliko njih, uključujući i Howarda Hughesa i Johna Hustona) i još slavnijih glumaca, od kojih je najslavnija ona platonska ljubav sa Errolom Flynnom sa kojim je igrala u osam filmova. Ne znam sa kim bih njega mogla uporediti danas, možda sa Chrisom Hemsworthom kada bi bio nepopravljivi autodestruktivni švaler (Errol je, naime, inspirisao izreku “In like Flynn”). Tu je i dugogodišnje rivalstvo sa mlađom sestrom, takođe dobitnicom Oskara Joan Fontain, sa kojom navodno nije reč prozborila decenijama. Drame i skandala, dakle, nije falilo.
Prvi put sam je videla na ekranu još pre nego što sam krenula u školu i to u ulozi Maid Marian upravo uz Errolla Flynna u legendarnoj ekranizaciji Robina Hooda iz 1938. godine (da, onoj sa zelenim helankama). Film sam gledala sa tatom – ovo je bio jedan od retkih kostimiranih filmova koje je namerno seo da gleda (a Robin Hood Howarda Pylea je možda jedina knjiga koju smo kasnije jedno drugom čitali kad smo bolesni). To je bila ljubav na prvi pogled sa moje strane. Posle koju godinu sam gledala “Prohujalo sa vihorom”, a kakvo remek delo je Olivia napravila u okviru tog većeg remek dela shvatila sam tek kasnije, kad sam se navikla na sve ono zalepljujuće što vam zarobi srce u prvih nekoliko gledanja. Njena Melanie je svojevrsna duša filma, ona je materijalizacije rečenice da dobrotu ne treba brkati sa slabošću. Njena kičma se ne savija, a njena nežnost je ta koja čini da i sami osećamo nežnost prema Scarlett. Da, naša ljubav i želja da bezrezervno oprostimo Scarlett bez pitanja umesto da je gledamo kao fascinantnu ženu koja gazi po svima dolazi upravo od Melanie. Olivia i Viviane su obe glavna uloga u filmu, jedna bez druge gotovo da nemaju smisla.
Svoja dva Oskara Olivia je dobila za filmove “Svakom svoje” (1946) i “Naslednica” (1949). Nije se libila da igra u filmovima koji su imali i neglamurozne teme poput “Zmijskog legla” (1948) u kom igra mentalno obolelu devojku i skreće pažnju na užasne uslove u kojima pacijenti žive po duševnim bolnicama. U toku priprema za tu ulogu posetila je psihijatrijske bolnice i svedočila veoma ekstremnim terapijama koje je kasnije i odglumila poput elektrošokova i grube hidroterapije.
Sredinom 50-ih, Olivia se (drugi put) udala za urednika francuskog magazina Paris Match i preselila u Pariz. Od tada je postepeneo proredila rad na filmovima ali nikada nije izašla iz arene. Njen dugotrajan uticaj u industriji možda najbolje opisuje činjenica da je 1965. godine bila prva žena predsednik žirija Kanskog festivala ikada.
Puno “prvih ikada” za jedan tekst.
Zvanično se povukla iz glume 1989. godine ali je ostala aktivna u filmskom svetu. Nikada se više nije „doselila“ nazad u Ameriku iako je često posećivala. Volela je svoj porodični život u Parizu sa povremenim izletima u posao: „Volim da budem pored pravih zgrada, pravih zamkova, pravih crkava – ne onih napravljenih od platna.“ izjavila je jednom prilikom za magazin Vanity Fair. Olivia de Havilland može da nas nauči mnogo ako joj dopustimo. Ali prvo moramo da joj upamtimo ime.
