I hvala im na tome!
Zovem svoje prijatelje svaki dan i to više puta dnevno (okej, nekada snimam i glasovne poruke – da, ja sam ta osoba) da im kažem da oko nas u svemiru dnevno proleti 40 tona materijala koji može da nas spuca u bilo kom trenutku, nekada da pitam kako se zove ono šk šk za kosu što lepo miriše na med, kako se zvalo ono mesto gde smo išle kad je bilo onako pakleno vruće ali smo jele najbolji sendvič na svetu, zašto sam pobogu toliko plakala na stepenicama u Lisabonu, gde ćemo da odemo kada sve pošaljemo dođavola. Nekada da pričamo o estetskoj hirurgiji, crnim rupama, Patti Smith… Dakle, dosta često i na različite teme, i praktično, neophodni su mi svakodnevno i ne mogu da zamislim ni jednu manje ili više kriznu situaciju bez razgovora sa njima. Iako me često i iznerviraju pa im kažem da nemaju pojma a oni meni da malo zdravog razuma nije na odmet. Bilo kako bilo, najvažnije osobe koje sam ponosna što sam odabrala (ako sam uopšte ja tu išta birala), su sasvim sigurno moji prijatelji. Da sam sve ostale stvari odradila upola dobro kao ovu, bila bih ozbiljno veliki car. Mada možda to i nije moguće, realno je da neki kosmički balans mora da se održi.
Međutim, ako je verovati filmovima i pop kulturi, nije to baš nešto preterano bitno. Kako se čini filmska industrija nije preoduševljeni fan jakih i stabilnih ženskih prijateljstava. Tek se u poslednje vreme, sa pojavom novih naslova, koji stavljaju žensko prijateljstvo u centar pažnje, radi na promeni imidža i postaje jasno koliko je toga tragično manjkalo na filmskoj sceni. Prvo mesto na listi “najvažnija veza u životu”, prijateljstvo deli sa onom bitnom vezom koju svi moram imati sa samim sobom, i čudno je i upitno zašto se ono toliko ignoriše? Ili ne ignoriše, koliko pre marginalizuje i dobija sporednu ulogu. Prijateljstva su formativna i nastavljaju to da budu tokom celog života. Zajedno sazrevamo, rastemo, menjamo se i to zna svako ko ima barem jednog pravog prijatelja u životu, ali zašto se onda prijateljstva toliko često prikazuju kao usputna stanica dok glavna junakinja ne nađe pravu osobu?
Kao što istoričarka filma Shelley Cobb ističe, bila eksplicitna ili ne, ženska prijateljstva su oduvek viđena kao pretnja patrijarhatu, tako da strukture filmova i insistiranje na heteroseksualnosti rade u prilog tome da se ona marginalizuju i oslabe. Tako dobijamo plotove, gde su “brak” i pronalaženje partnera krajnji cilj, i finalni odgovor na sva pitanja, kao i poražavajuću statistiku da se većina filmova o ženskim prijateljstvima odvija u periodu kada su devojke single ili u tinejdžerskim godinama. Kasnije dolazi vreme da se “smire”, venčaju, postaju majke što nekako po pravilu izgleda otpisuje najbolje prijatelje. U stvarnosti, ne znam da li postoji iko kome to smisleno zvuči i ko je i tu zrelost, i bračnog partnera i decu koja ne žele da spavaju, dočekao i preživeo a da nema najbolje prijatelje uz sebe. Iskreno, ne mislim ni da je moguće.
Mora se odati priznanje da je “Sex & The City” odigrao veliku ulogu u promeni te paradigme, i populariziaciji ideje da su dok veze dolaze i odlaze, prijateljstva ono što ostaje, iako uprkos tome, stepen njihove fokusiranosti na pronalazak nekoga za jedno veče ili ceo život, ostaje prilično visok. Međutim, u poslednje vreme svedočimo sve učestalijem pomeranju fokusa. Greta Gerwig je počela da radi filmove (i hvala svim nebesima da jeste) baš zato što joj se smučilo sve što je bilo u ponudi. Kao što i sama kaže, užasno je što praktično jedino što glavne junakinje rade je da se ili zaljubljuju ili odljublju, i zaista, kada bi se “ženski” filmovi poređali, uverena sam da 70% ne bi prošlo Bechdale test (film koji bi ga prošao bi bio onaj koji ima bar dve žene, koje razgovaraju, i to o bilo čemu drugom što nisu muškarci.) Dugogodišnja reprezentacija žena u filmovima nas je dosta temeljno uverila da žene zapravo i nemaju drugih interesovanja do tih, iako se naše lično iskustvo prilično razlikuje. Ja se izvinjavam, ali gde su filmovi o prijateljstvu, problemima, nesigurnostima, ambiciji, karijeri, uspehu? Pravim problemima i izazovima pravih žena? Pa… nema ih. To jest, nije ih bilo. Ali promena dolazi. Na mala vrata i polako, ali sasvim sigurno, čak i tamo gde je ne bismo očekivali.
U filmu “Captain Marvel” umesto da je junakinja Carol Danvers dobila tradicionalnu ljubavnu priču uz ovu u kojoj spašava svet, kreatorski tim joj je dao najbolju prijateljicu, Mariu Rambeau, i njihov odnos, i pravu prijateljsku ljubav su pozicionirali kao pokretačku snagu filma. To je ta velika ljubav za kojom se traga. I ne, nije seksualizovana.“Frances Ha” je takođe jedno od vodećih ostvarenja ovog “female friendship” talasa, a Gerwig je imala i svoj režiserski debi sa “Lady Bird”, tinejdžerskim filmom u kom glavna junakinja zaista smislene i prave odnose, ima jedino sa svojim najbližim ženama- mamom i najboljom drugaricom. Uz seriju “Girls” Lene Dunham, filmove “Someone Great” Jennifer Kaytin Robinson, “Booksmart” Olivie Wild, “Wine Country” Amy Poehler, (koji kao i “Book Club” pored toga što ističe žensko prijateljstvo govori o još jednoj marginalizovanoj grupaciji, a to su žene u godinama, koje pored toga što jesu supruge, majke, bake, ostaju i individue koje nisu pojedene svojim društvenim ulogama i stereotipnim pozicijama), led je malo po malo počeo da krcka i dolazi nam pravi novi talas filmova koji se zaista obraćaju ženama danas, kojima su prioriteti nešto drugačiji.
Da, prijatelji jesu oni sa kojima izlazimo, napijamo se, rame za plakanje, dobri wingmanovi, savršeni partneri u svakoj gluposti, ali ta uloga nikako nije sporedna. Naprotiv, glavna je, i savremene scenaristkinje i režiserke, budući da većina ovih filmova ili serija dolazi upravo od autorki, to znaju i svojim ostvarenjima guraju patrijarhatu prst u oko odbacujući brak ili pronalazak the osobe, kao ultimativni “happy ending”. Sve te osobe već imamo i mnogo su više prave nego hiljade wannabe partnera. Umesto, happily ever after, sa belom haljinom, šampanjcem i floralnim dekoracijama ovi filmovi se završavaju činjenicama da su njihove junakinje nezavisne, i iskreno srećne u svojoj nezavisnosti i slobodi, a sopstveni smisao i identitet ne pronalaze u partneru, već poslu kojim se bave, identitetom koji su istražile, prijateljima koje vole.
I niko ne kaže da više ne volimo dobre, tradicionalne romantične komedije. Naprotiv. Lično jedva čekam da se neko prihvati posla i napravi pravu, romantičnu komediju kojoj ću se radovati, ali me još više veseli što se konačno vrednuje ona ljubav u koju znam da sam sigurna. Ima u “Animals” jedan trenutak kada Marty pita Lauru i Tayler: “Šta je primarna životinjska potreba?” I onda odgovoraju redom. Laura kaže da je to hrana, Tayler seks, a Marty poentira rekavši: “sigurnost”. Ili što bi rekla Cristina Yang: “Da ubijem nekoga ona je osoba koju bih zvala da mi pomogne da odvučem telo. Ona je moja osoba.” E o tome se radi. O sigurnosti u neku osobu da će uvek biti tu. A ta osoba zaista ne mora da bude partner.
