"Smrt joj lepo stoji": Legendarni film napunio je 30 godina i aktuelniji je no ikad
“Smrt joj lepo stoji” je jedan od filmova mog detinjstva i, oprostićete mi što se ne krijem iza (lažne) skromnosti, dokaz da sam uvek umela da prepoznam prave stvari - čak i kad nisam umela da ih objasnim ili definišem. Kad kažem “prave” mislim prvenstveno autentične i majstorski izvedene, odabir teme je takođe važan ali jedna tema ne mora svima da znači jednako. U ovom slučaju, tema je na prvi pogled proročanska, ali ako zanemarite manir i konkretne motive kojima je priča ispričana, jednostavno ljudska i praktično arhetipska.
Film je popriličan dokaz i tome koliko mi prijaju crni humor i teatralnost, kao i "uvrnutost". Možda to nisu epiteti koje na prvi pogled očekujete od nekog deteta ali eto, u mom slučaju su istiniti i iskreno, malo me baca u bedak činjenica da je od trenutka kada sam ga prvi put pogledala na piratskoj VHS kopiji prošlo 30 godina.
Ukoliko kojim čudom niste gledali “Smrt joj lepo stoji” predlažem vam da prekinete čitanje, odložite ostale planove i to uradite koliko večeras. Ne mogu da obećam da ćete ga obožavati u istoj meri kao ja ali mogu da obećam da sigurno nećete žaliti za izgubljenim vremenom, a malo vam i zavidim što ćete ga gledati prvi put.
Režiser Robert Zemeckis u ovoj priči prati (ne)prijateljstvo dve žene koje traje decenijama. Ako mene pitate, i pored crnog humora i camp momenata i činjenice da je režiser muškarac, ova priča jednako je iskrena koliko i “Moja genijalna prijateljica”. Uostalom radi se o čoveku koji je napravio i "Forest Gamp" i "Ko je smestio Zeki Rodžeru", mislim da ova činjenica govori sasvim dovoljno o tome kakva mu je žurka u glavi (i to mislim kao najveću moguću pohvalu).
Dve žene, tašta zvezda Madeline Ashton (Meryl Streep) i metiljava spisateljica Helen Sharp (Goldie Hawn), jedna drugu prate kroz život i jedna drugoj isti oblikuju čak i kada se ne vide godinama. Njihov odnos doživljava najveću krizu i (naizgled) puca nakon što Madeline preotme i uda se za Heleninog verenika - briljantnog plastičara Dr. Ernesta Menville (Bruce Willis). Godinama nakon toga, Madeline je van sebe zbog toga što stari, a plastične operacije i to što spava sa mladićima joj više nisu dovoljan fiks. Igrom slučaja (?) upoznaje Lisle (Isabella Rossellini) koja joj za neotkrivenu sumu (koja je za svakog različita, btw) proda misteriozan napitak koji joj vraća mladost. Tek nakon što ga popije, opet igrom slučaja koja uključuje lopatu i sačmaru, Madeline saznaje da napitak ima i nekih nus-pojava za koje nije čula od svog “lekara ili farmaceuta” a to je da svakog ko ga popije čini besmrtnim. Zvuči super, zar ne? Think again.
Iako je inicijalno hvaljen zbog specijalnih efekata (za koje je i osvojio Oskara), film je generalno na početku primljen sa mixed reviews ali vreme je ipak pokazalo koliko vredi i to ne samo zbog vizuelnog doživljaja i genijalnih glumaca.
Briljantna satira o starenju i našem strahu od istog, ženskom (ne)prijateljstvu koje oblikuje živote, camp remek-delo - “Smrt joj lepo stoji” danas ima kultni status i legije obožavalaca od kojih mnogi pripadaju LGBTQ+ zajednici.
Na sličan način kao i “Rocky Horror Picture Show”, i on je inspirisao bezbroj specijalnih projekcija, drag nastupa pa čak i jedan od izazova na RuPaul’s Drag Race.
Ne znam zašto je toliko popularne kulture, ali i one “akademske” ma šta to značilo, koja me je oblikovala i na koju sam reagovala kultna upravo u LGBTQ+ zajednici ali je tako. Bukvalno od Marilyn pa do Tchaikovskog za kog se danas zna da je bio gej (i preko kog mi je baka kada sam imala 4 godine u pozorištu, a neko ga u foajeu SNP-a nazvao “pederčinom” u pauzi “Labudovog jezera", objasnila da se neki ljudi zaljube u osobe istog pola i da je to isto kao što su se zaljubili moji mama i tata).
Tek, “Smrt joj lepo stoji” je film u kom sam, čak i osnovnoj školi prepoznala delove sebe, delove svih nas, iako možda o njima još uvek nisam ništa znala.
Iako mi 1992. starenje nije bilo ni na kraj pameti - da se razumemo tek sam počela da se malo svesnije bavim idejom odrastanja - moja srž se instinktivno povezala sa Madeline i Helen i sirotim Ernestom koji nije ništa drugo do materijalizacija njihove međusobne opsesije jedna drugom kao ventilom sopstvenih nesigurnosti.
Njihova privlačnost nije bila zov sirene Marilyn Monroe, ništa na njima dvema nije mi bilo “lepo” (ako je neko za mene bio sirena u ovoj priči, onda je to Lisl sa svojim kratkim crvenim noktima, zlatnom minđušom i dobermanima) ali decenijama pre nego što su se izrazi poput toxic friendship i frenemy odomaćili (i razvodnili) u našim rečnicima, Madelin i Helen odigrale su pred našim očima surovu realnost u kojoj su žene od malih nogu pujdane jedna protiv druge, u kojoj je “žena ženi vuk”, realnost obojenu surovim bespotrebnim nesigurnostima. Sa druge strane, njih dve obe žude za obožavanjem, slavom i seksom - i za to se ne izvinjavaju - iako su za svoje želje na prvi pogled poslovično kažnjene. Njih dve su arhetipske ženske negativke ali sve vreme nekako navijate za njih i te dve činjenice, ta dva osećaja, sve vreme koegzistiraju u savršenoj harmoniji.
Svaka sličnost sa životom je potpuno (ne)slučajna.
Povezani članci
Buro 24/7 Izbor
