„Smrt joj lepo stoji“: Legendarni film napunio je 30 godina i aktuelniji je no ikad
“Smrt joj lepo stoji” je jedan od filmova mog detinjstva i, oprostićete mi što se ne krijem iza (lažne) skromnosti, dokaz da sam uvek umela da prepoznam prave stvari – čak i kad nisam umela da ih objasnim ili definišem. Kad kažem “prave” mislim prvenstveno autentične i majstorski izvedene, odabir teme je takođe važan ali jedna tema ne mora svima da znači jednako. U ovom slučaju, tema je na prvi pogled proročanska, ali ako zanemarite manir i konkretne motive kojima je priča ispričana, jednostavno ljudska i praktično arhetipska.
Film je popriličan dokaz i tome koliko mi prijaju crni humor i teatralnost, kao i „uvrnutost“. Možda to nisu epiteti koje na prvi pogled očekujete od nekog deteta ali eto, u mom slučaju su istiniti i iskreno, malo me baca u bedak činjenica da je od trenutka kada sam ga prvi put pogledala na piratskoj VHS kopiji prošlo 30 godina.
Ukoliko kojim čudom niste gledali “Smrt joj lepo stoji” predlažem vam da prekinete čitanje, odložite ostale planove i to uradite koliko večeras. Ne mogu da obećam da ćete ga obožavati u istoj meri kao ja ali mogu da obećam da sigurno nećete žaliti za izgubljenim vremenom, a malo vam i zavidim što ćete ga gledati prvi put.
Režiser Robert Zemeckis u ovoj priči prati (ne)prijateljstvo dve žene koje traje decenijama. Ako mene pitate, i pored crnog humora i camp momenata i činjenice da je režiser muškarac, ova priča jednako je iskrena koliko i “Moja genijalna prijateljica”. Uostalom radi se o čoveku koji je napravio i „Forest Gamp“ i „Ko je smestio Zeki Rodžeru“, mislim da ova činjenica govori sasvim dovoljno o tome kakva mu je žurka u glavi (i to mislim kao najveću moguću pohvalu).
Dve žene, tašta zvezda Madeline Ashton (Meryl Streep) i metiljava spisateljica Helen Sharp (Goldie Hawn), jedna drugu prate kroz život i jedna drugoj isti oblikuju čak i kada se ne vide godinama. Njihov odnos doživljava najveću krizu i (naizgled) puca nakon što Madeline preotme i uda se za Heleninog verenika – briljantnog plastičara Dr. Ernesta Menville (Bruce Willis). Godinama nakon toga, Madeline je van sebe zbog toga što stari, a plastične operacije i to što spava sa mladićima joj više nisu dovoljan fiks. Igrom slučaja (?) upoznaje Lisle (Isabella Rossellini) koja joj za neotkrivenu sumu (koja je za svakog različita, btw) proda misteriozan napitak koji joj vraća mladost. Tek nakon što ga popije, opet igrom slučaja koja uključuje lopatu i sačmaru, Madeline saznaje da napitak ima i nekih nus-pojava za koje nije čula od svog “lekara ili farmaceuta” a to je da svakog ko ga popije čini besmrtnim. Zvuči super, zar ne? Think again.
Iako je inicijalno hvaljen zbog specijalnih efekata (za koje je i osvojio Oskara), film je generalno na početku primljen sa mixed reviews ali vreme je ipak pokazalo koliko vredi i to ne samo zbog vizuelnog doživljaja i genijalnih glumaca.
Iako mi 1992. starenje nije bilo ni na kraj pameti – da se razumemo tek sam počela da se malo svesnije bavim idejom odrastanja – moja srž se instinktivno povezala sa Madeline i Helen i sirotim Ernestom koji nije ništa drugo do materijalizacija njihove međusobne opsesije jedna drugom kao ventilom sopstvenih nesigurnosti.
