Povezano
U svetu filma, crni humor je poput hodanja po žici iznad ambisa. On balansira između tragedije i komedije, osmeha i gađenja, šoka i razumevanja.
Dobri filmovi crnog humora nisu samo smešni – oni su subverzivni, uznemirujući, pronicljivi. Oni nas teraju da se smejemo sopstvenim predrasudama, kolektivnim traumama i stvarima za koje društvo često ne ostavlja prostor za smeh.
Crna komedija se ne boji mraka. On nas, poput stare dvorske lude, tera da se nasmejemo kralju u lice. Filmovi crnog humora osvetljavaju najmračnije ćoškove društva, ali ne da bi nas uplašili, već da bi nas probudili. Humor im nije beg, već alat. Smeh je oružje, a svaka od ovih priča precizno je ispaljena istina. Humor koristimo kao reflektor. Zato, tokom ovih kišnih, tmurnijih dana, dosetili smo najboljih filmova crnog humora u istoriji kinematografije, onih koji su nas naučili da je smeh ponekad najmoćniji oblik istine.
Ako niste gledali ove filmove, vreme je da testirate granice svog ukusa. Ako jeste, setite se da crni humor nikada ne dosadi. On je večna posledica sveta koji je suviše ozbiljan da bismo ga uzimali ozbiljno.
Dr. Strangelove or: How I Learned to Stop Worrying and Love the Bomb (1964)
Režija: Stanley Kubrick
Ne postoji ozbiljniji film o nuklearnoj apokalipsi koji je ujedno toliko smešan. Kubrick je u ovom remek-delu ukrstio apsurd vojne logike, seksualne frustracije generala i birokratske gluposti, stvarajući možda najprecizniju satiru Hladnog rata. Peter Sellers briljira u tri uloge, a svet se smeje na ivici samouništenja.
Fargo (1996)
Režija: Joel i Ethan Coen
U belom paklu Minesote, s telima u mašinama za mlevenje drveta i zločinima izvedenim s idiotskom posvećenošću, „Fargo“ je crna komedija o banalnosti zla. Humor braće Coen nikada nije čist – on je prljav, neočekivan, iskošen. Frances McDormand kao trudna šefica policije je oličenje bistrine u svetu gluposti.
American Psycho (2000)
Režija: Mary Harron
Patrick Bateman je čovek korporativnog uspeha i serijski ubica s preciznošću estetike osamdesetih. Film, baziran na romanu Breta Eastona Ellisa, koristi crni humor da razotkrije duboko bolesnu opsesiju statusom, izgledom i površinom. Scena u kojoj Bateman objašnjava pop pesme pre nego što posegne za sekirom – postala je kultna upravo zbog tog jezivog humora.
In Bruges (2008)
Režija: Martin McDonagh
Dva plaćenika, skrivena u belgijskom gradiću posle neuspešnog zadatka, vode egzistencijalne razgovore koji se stapaju s nasiljem i ironijom. McDonagh majstorski kombinuje britanski humor s tragedijom, stvarajući likove koji su istovremeno ubice i duboko ranjivi ljudi. Koliko god bilo nasilno – „In Bruges“ je urnebesno.
The Death of Stalin (2017)
Režija: Armando Iannucci
Zamislite unutrašnje dvorište sovjetskog vrha posle Staljinove smrti – paranoja, borba za vlast, ubistva. Sad dodajte britanski humor, perfektnu dozu apsurda i dijaloge koji ubijaju preciznije od pištolja. Iannucci je ovde napravio političku satiru koja pokazuje kako je režim sam po sebi bio farsa, i to smrtonosna.
Heathers (1989)
Režija: Michael Lehmann
Pre nego što su tinejdžerski filmovi postali formula, došla je „Heathers“ – priča o popularnosti, samoubistvu i društvenim normama u srednjoj školi. Winona Ryder i Christian Slater vode nas kroz masakr pod maskom društvene osvete. Film je istovremeno oštar, duhovit i beskrajno mračan.
Parasite (2019)
Režija: Bong Joon-ho
Iako se često ne navodi kao klasična crna komedija, „Parazit“ briljira u tom žanru. Socijalna nejednakost, parazitizam klasne strukture, laž, očaj – sve to Bong pretvara u smeh, koji vas na kraju satera u ćošak. Film menja ton iz scene u scenu, ali humor u njemu – taman koliko i u životu – nikada ne nestaje.
Burn After Reading (2008)
Režija: Joel i Ethan Coen
Još jedna Coenovska perverzija logike. Priglupi treneri u teretani dolaze do vladine “tajne” i pokušavaju da ucene CIA-u. Ono što sledi je lanac apsurda, nesporazuma i smrti. A John Malkovich? Neponovljiv. Film pokazuje koliko je sistem ranjiv – ne zbog genijalnih zločinaca, već zbog običnih idiota.
Foto: IMDb