Dok društvene mreže gore od isečaka i reel-ova iz predsedniče debate između Donalda Trumpa i Kamale Harris (u kojoj je ona izašla kao favorit) mene još uvek ne prolazi zabrinutost povodom Kamalinog govora prilikom najave predsedničke nominacije koji je dala po ostavci stranačkog kolege Joea Bidena.
Naime, u svom govoru tokom prihvatanja predsedničke nominacije na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji (DNC), Kamala Harris izabrala da ne koristi popularne fraze poput „rodna ravnopravnost“ ili „kreiranje nove političke istorije“. I to poštujem. Lepo je za promenu ne plivati u ispranim frazama koje bi istakle njenu nominaciju i značaj koji je svima očigledan.
Umesto toga, Kamala se fokusirala na ključne političke teme poput ekonomije, zdravstvene zaštite, imigracije i spoljne politike, uz akcenat na temu abortusa u američkim državama. No, kao neko ko je slušao pažljivo njeno obraćanje povodom kadidature, primetila sam da Kamala baš ni jednom nije otvoreno istakla da bi ona mogla postati – prva žena predsednica Sjedinjenih Američkih Država. Što je, priznaćete, veoma važan istorijski kontekst i momenat za sve žene širom sveta. Uzročno posledično, nalaže se pitanje, zbog čega je Kamala odlučila da preskoči isticanje ove činjenice do te mere? Da li se plaši da je to „jeftin način za prikupljanje političkih poena“?
Još slikovitije rečeno, Harris je u pomenutom govoru koji je održala na nacionalnoj konvenciji samo jednom upotrebila reč – žena; i to u uvodnom trenutku kada je govorila o svojoj majci, opisujući je kao „snažnu ženu sa naglaskom“.
Kako je reč „žena“ spomenuta je samo jednom u čitavom govoru od sat vremena, i to od strane žene koja možda postane prva žena predsednica SAD-a, lično ne mogu da umirim taj upitnik koji se neminovno pojavio iznad moje glave.
U trenutku kada je mogla da se osloni i na simboliku postignuća koju ima kao žena, odlučila je da svoju kandidaturu predstavi kao univerzalni simbol mogućnosti dostupan svima, bez obzira na pol, rasu ili veru.
Koliko god kasnije u medijima pokušala da se opravda, koristeći se navodima da je njena kandidatura „normalna pojava u političkom svetu“, statistike a i obično ljudsko oko pokazatelji su da to nije tako i da rasna i polna ravnopravnost i dalje ne postoje, te da je ženama karijerni put dosta teži i predstavlja veći izazov.
Ovaj pristup naglašava činjenicu da Harris definitivno želi da se njena kandidatura doživi kao poseban zbog njenog pola i porekla, već kao nešto što je potpuno normalizovano. Dakle, njena poruka je jasna: kandidatura obojene žene za predsednika ne bi trebalo da bude iznenađenje ili novost.
Kako je to radila Hillary Clinton
Kamalin pristup oštro se razlikuje od prethodne velike ženske kandidatkinje za predsednicu, Hillary Clinton, koja je tokom svoje kampanje 2016. godine jasno izjasnila kao kandidat koji želi da se fokusira i na rešavanje problema rodne ravnopravnosti.
Clintonova je često isticala zahvalnost, ali i važnost odluke svoje političke partije da podrži njenu kandidaturu za predsednicu. Postoje i informacije o tome da je Cintonova uoči izborne noći planirala da, ukoliko pobedi, razbije stakleni prafon kao simbol probijanja društvenih barijera i probijanja puta ka rodnoj ravnopravnosti.
Clintonova je takođe u svom govoru, nakon što je izgubila od Donalda Trampa, emotivno rekla: „Znam da još nismo razbili taj najviši i najtvrđi stakleni plafon, ali jednog dana neko hoće.“
Njen govor je bio snažan podsetnik na to koliko daleko su žene stigle i koliko prepreka još treba savladati. Naravno, njena kandidatura je bila obojena kontraverzama, kao i Trumpova, a rod definitivno nije bio presudna stvar koja je dovela do gubitka izbora za demokrate.
Kamala sada ima istog protivnika, dolazi iz iste stranke, ali, ni reči o događajima kroz koje je prolazila Clintonova.
Harris nastupa poučena tuđim iskustvom
Kamala je, kako odmiče kampanja, izabrala drugačiji politički nastup i put. Dok je Clintonova nosila često nežne nijanse i pojavljivala se u ženstvenim odelima, Harris je najpre odevena u tamnoplava odela, i boje koje se tradicionalno povezuju sa muškim političarima, uz naravno par izuzetaka. Iako će mnogi reći da boje bira u skladu sa „demokratskim bojama“, mi imamo da poručimo da tamnoplava nije jedina boja koja se vezuje za demokrate.
Umesto da se oslanja na simboliku, Haris je svojom stilskom i retoričkom suzdržanošću poslala jaku poruku: biti žena u politici više nije izuzetak, već norma. Prvenstveno, ovo nije tačno, a o tome može da vam posvedoči bilo koji podatak koji se tiče brojčanog statusa žena na političkoj sceni.
Ovo naravno nije znak da Kamala Harris ne prepoznaje potencijalnu istorijsku težinu svoje kandidature, već da svesno i jasno odbija da to stavi u prvi plan i upotrebi u užem kontekstu.
Možemo slobodno da kažemo i da ne želi da bude viđena (samo) kao „prva žena predsednica“ iako je to neminovno čeka ukoliko pobedi na izborima. Da nije možda poučena iskustvom svoje prethodnice odlučila da zauzme potpuno drugačiji pristup u javnosti? Mnogi bi se mogli složiti.
Dok Clintonova možda nekima deluje napadno u iskazivanju i isticanju feminističkih poruka i simbolike, Kamala stavlja te ideje po strani kada priča iz ličnog ugla. Pol više nije centralna tema; on je samo deo šire priče o društvenoj jednakosti – njen je zaključak.
Na kraju, Harris možda i razbije predrasude i stakleni plafon koji je Clintonova pripremila 2016. godine, ali na način koji rodna ravnopravnost više ne mora da bude deo konstantne retorike.
Njena svesna odluka da se kandidatura žene ne tretira kao ekskluzivitet, već kao logičan, sledeći korak u napredovanju društva na ovim izborima može pokazati kako ova praksa deluje na društvo, s obzirom na to da se u ostalim političkim pitanjima ne razlikuje puno od generalnog stava koji zauzimaju demokrate u ovoj zemlji kada je reč o pitanjima koji se tiču rodne i rasne ravnopravnosti.
Mada, priznaćete, nije toliko loše istaći pred širokim auditorijumom da imate šansu da postanete prva žena predsednica Sjedinjenih Američkih Država u momentu kada najavljujete kandidaturu.
Foto: Pinterest
