Dubravka Rebić: Društvo nameće stroge kriterijume i nije teško osećati se kao uljez

Novi roman Dubravke Rebić, mlade autorke iz Novog Sada, priča je o nasleđu (koje nosimo), o gubljenju identiteta i krhkoj vezi između ljubavi i pamćenja. Roman „Letu je kraj“ (edicija „Reka“, izdavačka kuća „Prometej„) prati život glavne junakinje Željane, od tinejdžerskih dana 1971. godine, kroz hrvatsko proleće i prve naznake raspada Jugoslavije, do njenih poznih godina i kraja života. Zagledana unutra i u borbi sa sobom, Željana „mesečari“ kroz turbulentan istorijski period, postavljajući sebi (uvek) ista pitanja. Uverena da je manjkava i da ne zaslužuje život koji vodi, sve vreme čeka trenutak u kojem će biti razotkrivena i – napuštena.

Zašto se bavila odnosom tuđe i lične percepcije o nama samima, imposter simptomu, nesigurnostima, otuđenošću i ranjivošću, neka su od prvih pitanja koja postavljamo autorki o kojoj bi trebalo da znate da je diplomirana novinarka sa završenim master studijama iz marketing menadžmenta, da se bavila modernim baletom, pisala muzičke i filmske recenzije, da je radila kao kopirajterka i da je, kako kaže, rodila jedno legendarno dete. Do objavljivanja romana „Tonemo“ nije javno pisala, a njen roman „Noć pre pada u reku“, našao se u širem izboru za NIN-ovu nagradu, dok je poslednji, „Letu je kraj“, ušao u širi izbor nacionalnih književnih nagrada i osvaja suptilne čitateljke koje prepoznaju autentičan novi književni glas ove novosadske autorke.

BURO. Roman “Letu je kraj” prati Željanu kroz više decenija – šta vas je privuklo ideji da jedan život sagledate u tako širokom istorijskom i emotivnom rasponu?

Dubravka: Ideja da pratim šta se dešava kada se spolja sve menja, a iznutra gotovo ništa. Željana prolazi kroz istorijski buran period i velike životne promene ali ono što ostaje kao konstanta jeste njena nesigurnost. Objektivno se pomera napred, ali posledice događaja iz ranog detinjstva čine da se oseća zaglavljeno negde gde ne pripada. Često se pita kako je moguće da je ovo njen život. Kao da je i dalje u opasnosti, istoj u kojoj je bila kao dete.

BURO. U kojoj meri je lik Željane nastajao iz ličnog iskustva, a koliko iz posmatranja drugih ljudi i vremena u kojem živimo?

Dubravka: Mislim da društvo nameće stroge kriterijume i da nije teško osećati se kao uljez. Meni spolja svi deluju prilično uređeno i kao da znaju šta rade. Retko ko deli probleme sa kojima se susreće, ili misli koje ih ne predstavljaju u najboljem svetlu.

Mislim da bi nam svima bilo lakše kada bismo bili ranjiviji.

BURO. U romanu je snažno prisutan osećaj unutrašnje nesigurnosti i imposter sindroma – zašto vam je bilo važno da istražite upravo taj psihološki prostor?

Dubravka: Čini mi se da je to celoživotna borba za mnoge ljude i da je teže prolaziti kroz nju sam. Neki od likova iz romana su podelili neprijatne intruzivne misli koje nema šanse da bi izgovorili naglas, pokazali su kako njihov život teče na suvozačkom, a drugi kako sa sličnim mislima i nesigurnostima ipak drugačije plivaju i dali tragove do toga zašto je to tako.

BURO. Na koji način ste pristupili, obradili prikaz istorijskih događaja poput Hrvatskog proleća i raspada Jugoslavije, a da oni ne zasene intimnu priču junakinje?

Dubravka: Moji romani nisu istorijski, ali govore o tome šta je istorija uradila ljudima. Istorijski događaji su tu kao okvir i pozadina, ali me više zanima njihov trag u ličnom iskustvu i način na koji oblikuju odnose, identitet i unutrašnji život junakinje. Trudila sam se da ih ne stavljam u prvi plan, već da ostanu u funkciji intimne priče.

BURO. U odlomku vidimo jaz između lične percepcije i tuđe slike o nama – da li je taj motiv ključan za razumevanje celog romana?

Dubravka: Jeste, to je nešto s čime mislim da se većina ljudi bori, bar u nekoj meri. Kroz priču glavne junakinje vidi se šta se dešava kada se taj unutrašnji raskorak ne osvesti, kada sindrom uljeza ostane neprepoznat, počne da upravlja našim odlukama i oblikuje način na koji vidimo sebe.

BURO. Tema identiteta i njegovog gubitka provlači se kroz knjigu – smatrate li da je identitet nešto stabilno ili nešto što je, zapravo, podložno promeni?

Dubravka: Podložan je promeni. Mislim da ne postoji trenutak u kojem neko može da sa sigurnošću da kaže: „E, ovo sam ja, zauvek.” Kako se menjaju okolnosti, odnosi i iskustva, menjamo se i mi, ali važno mi je da napravim razliku između vrednosti i identiteta, vrednosti mogu biti stabilnije, dok je identitet nešto što se stalno preoblikuje kroz ono što živimo.

BURO. U kojoj meri su sećanja pouzdan oslonac za oblikovanje sopstvene ličnosti, a koliko mogu biti varljiva i selektivna?

Dubravka: Mislim da su varljiva, jer ih mozak stalno rekonstruiše. Mada, čini mi se da ličnost često krene da se gradi u ranom detinjstvu kao odgovor na naša iskustva, bez obzira na to da li ih se svesno sećamo. Neki obrasci, pa i odbrambeni mehanizmi, mogu nastati kao posledica tih ranih doživljaja, čak i kada nemamo jasno sećanje na njih.

BURO. Ovo je vaš treći roman – po čemu se Letu je kraj razlikuje od prethodnih knjiga u pogledu stila i tematskog fokusa?

Dubravka: Uži je, intimniji. I prethodne knjige se bave mehanizmima traume i kako ona može da nas oblikuje, naš izbor partnera, prijatelja, navike… Ali „Leto” sužava fokus na jedan aspekt, a to je sindrom uljeza.

BURO. U kojoj meri savremeni književni svet (društvene mreže, marketing, nagrade) utiče na način na koji se piše i objavljuje?

Dubravka: Vodi me potreba da pišem o temama o kojima najviše razmišljam. Svesna sam i savremenog književnog konteksta, šta prolazi na mrežama, šta ulazi u uži izbor nagrada i to mi jeste važno ali ne mogu da mislim o tome dok pišem. Ako bih pisala s tom namerom, izgubila bih ono zbog čega sam tu.



Vodi me potreba da pišem o temama o kojima najviše razmišljam

BURO. Jeste li osvestili zašto pišete – šta je to što vas iznova vraća pisanju?

Dubravka: Želja da se na dubljem nivou povežem sa ljudima radeći najzabavniju i najtežu stvar za koju znam.

BURO. Da li pisanje doživljavate više kao način razumevanja sebe ili sveta oko sebe?

Dubravka: Samoj sebi sam jasna. Pišem da bi se drugi, koji sebe razumeju na sličan način, osećali prepoznato, viđeno i budno.

BURO. Šta najradije čitate u poslednje vreme i kako se vaš čitalački ukus menjao kroz godine?

Dubravka: Trenutno čitam „Ubod pčele” Pola Marija. Uzela sam ga jer tragam za romanima u nešto dužoj formi, drugačijoj od one u kojoj inače pišem, ali ispostavilo se da je u pitanju porodična priča iz četiri perpektive. Drago mi je, svakako, preporučujem. Mislim da sam, kad sam bila mlađa, bila performativna kad je u pitanju čitanje. Nalazila sam vrednost u određenoj literaturi, ali sam je čitala i da bih izazvala određenu reakciju kod drugih.

Jedino pravilo kojem se trenutno vodim je da tekstu jedva čekam da se vratim.

BURO. Koje su to knjige kojima se vraćate kao čitalac? 


Dubravka: Porodične priče pisane iz ugla deteta, tokom Drugog svetskog rata. Najviše puta sam se vraćala i rado čitala “Semper idem” Đorđa Lebovića.

Fotografije: Marija Mandić