Julija Castellucci (Julija Kasteluči) je konceptualna i performans umetnica čiji je rad spoj zvuka, glasa, teksta i prostora. Nekada interveniše tekstom, preformativnim tekstualnim činovima, koji oblikuju i aktiviraju prostor u kojem se nalaze, kao što je to bio slučaj sa radikalnom empatijom na bilbordima širom Beograda prošle godine. Njene reči nisu pesme, ni parole, oni su prostorni pokretači, a njen vokalni izražaj uspostavlja komunikaciju sa publikom u neprestanoj potrazi za situacionim kontekstom. Kroz svoj rad, ona istražuje skulpturalne i emotivne dimenzije zvuka, oblikujući situacije kao entitete sa singularnim kontekstom, kompaktnom strukturom i efemernim postojanjem.
Julija Castelluci za BURO. nije dala klasičan intervju, poželela je da umesto pitanja koja bismo joj mi postavili, proba kroz pitanja koja joj dosad niko nije postavio – da odgovore i napiše svoj svetonazor, manifest svog rada, životnu filozofiju. Svetonazor je nastao u gluvo doba noći, kada Julija obično spava jer ustaje u ranu zoru, tako da ga je, vrlo verovatno, pisala u snu. Baš kao i svoje radove.
JULIJA CASTELLUCCI – ONO ŠTO ME NIKO NIKAD NIJE PITAO:
Baviš se zvukom, ali šta za tebe zapravo zvuk znači?
Zvuk je zvuk, on ne znači, on jeste, nema prenosno značenje, zvuk je osećaj, talasno kretanje. Ne želim da ga opisujem rečima, želim da mu eponimno vratim ono što mu pripada – sonoritet, nematerijalnost, efemernost.
Sa kakvim ciljem koristiš sopstveno telo kao umetnički, sonični objekat?
Cilj je direktan dotok lepote u mozak. Estetsko saznanje na više nivoa. Zvuk je estetska spoznaja. Pošto sam veoma ekonomična umetnica, ne želim da se rasipam resursima koje ne posedujem, zato koristim sve potencijale tela. U konkretnom slučaju, to je potencijal mog vokalnog aparata, koji proizvodi i poseduje određeni sonoritet koji deluje na osećanja i na stanje uma.
Kako je došlo do saradnje sa Benjamin Paulinom i njegovim Sound Like Paulin Studiom u Parizu, s kojim sada premijerno izlažeš svoj novi rad, zvučnu isntalciju naziva „SONIC MILK“, u čuvenom Funkhause u Berlinu?
Vrlo prirodno, upoznali smo se u njihovom show roomu Milanu na Design weeku. To nije ni bilo upoznavanje, bilo je to, jednonstavno, prepoznavanje. Odatle je sve i krenulo.
Odakle ideja za naziv Sonic Milk?
Kod mene se uvek nešto krčka, kuva ili kipi, kao grašak na ringli uključen na trojku. Sve zavisi od trenutka, dana, perioda. Budući da mnogo vremena provodim u kuhinji i da mi je ona važna jer mi pruža neku toplinu, dobar atmos i iz sonornog aspketa su mi atraktivni fundamentalni zvukovi koji se dešavaju u kuhinji, volim njen sonoritet, kuhinje i kuhijnksih elemenata – od klokotanja vode koja vri na ringli, do kašike koja udara o tanjir dok jedeš supu, preko miksera ili blendera, ili čaše koja pada na pod i lomi se, do klokotanja u sudoperi koje signalizira da će uskoro doći do zapušenja… dakle, svi ti mikro ili makro zvučni fragmenti u meni ponekad aktiviraju neku ideju…
Ne želim zvuk da opisujem rečima, želim da mu eponimno vratim ono što mu pripada
Jednog jutra stavila sam na ringlu mleko od indijskih oraha, da ga zagrejem, jer to pijem svaki dan i, zapravo, tako kreće moj dan – sa šoljom toplog mleka i kurkume. Ostavila sam ga da se zagreje i otišla do druge sobe, a za to vreme ono je već kipelo iz džezve, a kad nešto kipi – to ima poseban sonoritet, angažuje te, i taj trenutak, kad mi je mleko od insijkih oraha iskipelo, pokrenuo me je da počnem da razmišljam u drugom smeru, u smeru zvučnog mleka. Ideja je, kao što možete da primetite, došla fundamentalno, spontano – kipi vam mleko i vi to čujete, to gledate i to vas do te mere angažuje da krenete da razmišljate u sasvim novom smeru. Taj novi smer bio je upravo „sonic milk“, što će se kasnije tek ispostaviti… Počela sam da razmišljam o tome kako da promenim svoju zvučnu perpeciju i slušne mehanizme koji se aktiviraju na različite moguće načine, razmišljala sam o tome kako sve i na koji način mogu da doživim zvuk iznova, i iznova, i šta on za mene u mom unutrašnjem svetonazoru znači, došla sam do uvida da samo promenim ugao perepcije slušanja, primanja zvuka, razmišljala sam dosta dugo i jednom samo čula rečenicu u glavi: „such the sound“. Bila je kao neka polu-fatamorgana, probala sam da zamislim da sisam zvuk, kao kad sam sisala majčino mleko kad sam bila beba, te sam tako krenula u reanimaciju, imaginaciju i sve me je odvelo u tom smeru. Zadržala sam se neko vreme na toj ideji,
razmišljajući o pretpostavci da zvuk možda može i da se sisa, ne samo da se sluša, i pitala sam se kako bi to izgledalo, odnosno zvučalo. Upravo tako nastala je ideja o zvučnom mleku, od sonične ringle do soničnog mleka dalek je put, skoro kao hodočašće. Kasnije sam stigla do Dragana Novkovića – profesora akustike, dizajnera produkcije, filozofa civilizacije, ideologa mogućeg i Velikog Štrumpfa srpske elektro – naučne scene, koji mi je otkrio novu tehnologiju pod nazivom bone spekaer. Siasti zvuk doslovno, na fizičkoj razini moguće je uz pomoć te tehnologije, gde se zvuk prenosi preko kostiju zuba, lobanje ili bilo koje kosti našeg skeleta, u manjoj ili većoj meri, i tako aktivira slušni mehanizam.
Dakle, sisajne zvuka je još uvek jedna konkretna apstrakcija, koja naginje ka još uvek konkretnoj apstrakciji, koja otvara novu paradigmu, nova vrata.
U međuvremenu sam tu početnu ideju soničnog mleka razvijala i jedan san je bio ključan u tom procesu. 20. maja ove godine sanjala sam zvučni san – životu sam ih imala vrlo malo, soničan san se uglavnom brzo zaboravlja, jer je priroda zvuka ili melodijske strukture takva da vrlo brzo iščezne iz glave, ako je ne zapišete na papir ili usnimite odmah nakon buđenja, te sam ja tog jutra prepoznala važnost tog sna i još dok sam bila u krevenu usnimila u voice memo na telefonu tu minijaturnu melodijsku strukturu, koja mi je poslužila kao mustra da razvijem celu ideju. Kasnije sam razvila soničnu dramaturgiju sa Tatjanom Milošević koja je uradila glavni kompozicijski postupak, a onda sam to nadogradila kad sam otišla u Pariz i sa Benjaminom Paulinom i njegovim zvučnim timom saradnika, desilo se proširenje celokupne zvučne slike, gde je moj sonični san postao sonična realnost.
Dakle razvojni put ideje od mleka indijskog oraha, preko ringle, do sna i na kraju do Funkhause, Sale 1 u Berlinu, gde će premijero biti izvedena zvučna instalacija već pomenutog naziva na Spatial Festivalu, 12. septembra ove godine.
Trenutno si u Milanu, u rezidenciji Casa Degli Arstiti, koju ideju tamo razvijaš?
Razvijaću novi rad. Radi se o prostornoj intervenciji – site specific instalaciji – to je materijalni oblik izvedbe, u kojem je zvuk kao sonorna forma, ne samo prisutan, već predstavlja gradivni element rada. Zapravo, zvučna instalacija pod nazivom ZID / WALL.
Dakle, taj zid je tek naizgled pasivna arhitektonska površina, polukruznog oblika, koja se transformiše u čulno polje našim čeonim dodirom. Kada ga dodirnemo čelom, središnjom tačkom introspekcije, mišljenja i razuma, aktivira se zvučna kompozicija – mikro pejzaž glasa, kao solo ili kao deo horskog sloga, specifične polifonije i harmonije, koji čuju samo oni koji su na zid naslonjeni. Kompozicija koja se nalazi unutar zida putuje direktno u unutrašnji prostor tela i svesti kroz frontalni korteks. Prenosi se preko bone speaker tehnologije koja je ugrađena u zid tako što visokosofisticirani zvučni izvori DML direktno prenose vibracije u čvrste koštane strukture tela.
Kompozicija koju Tatjana Milošević stvara nastaje od širokog spektra audio uzoraka koji predstavljaju biološke procese, a koji se odvijaju u mom telu najčešće na nesvesnom nivou. Kreću se od različitih vrsta disanja, preko endokrinog i kardiovaskularnog sistema, pa sve do gastroentoloških funkcija
tela.
Sonornost mojih bioloških procesa u telu i vokalnog talasnog kretanja, kroz harmonske i melodijska strukture glasa je gradivni element zida. Ovaj rad polazi od razumevanja tela kao medijuma, zvuka kao događaja i prostora kao iskustava. On ispituje psihoakustiku i teoriju percepcije koja se gradi u ovom
slučaju izmedju zvuka i tišine, dodira i udaljenosti, spoljašnjeg i unutrašnjeg kako je egzaktno definisala Una Popovic, koja je i pisala kustoski tekst o ovom radu.
Krećes se kroz različite medije, kakva je i šta je zapravo tvoja umetnička praksa, možeš li da je definišeš?
Moja praksa je odnos prema načinima predstavljanja onoga što želim da izrazim, a načini izražavanja u okviru te prakse nisu fiksni, zapravo – fluidni su. Moglo bi se reći, praksa u praksi, u kojoj je moj odnos prema tradiconalniim trodimenzionalnim izložbenim praksama u konstantnoj redefniciji, a ja u stalnom traganju za situacionim. Traganjem za tim situacionim, izvlačim esenciju, apstrahujem je i pretvaram u neku formu koja se postavlja u određeni kontekst, vreme, prostor, a nekada samo traganje poništava i vreme i prostor i postaje bezkontekstualna situacija, zapravo ona ima svoj singularni kontekst koji nekada možda nije sasvim čitljiv.
Kada ulazim u neki rad, odnosno u svet koji stvaram, dok koračam kroz taj svet, samo koračanje postaje moj rad i to mi daje neku strukturu. Ne fokusiram se na konkretan medijum, već se fokusiram na ideju, na sadržaj, istraživanja i eksperimentisanja. Kroz svoj rad istražujem i to kako vidimo, čujemo, kako naša biologija, naša istorija, naša tela utiču na našu percepciju, naše razumevanje sebe i sveta. Zanima me odnos koji imamo jedni prema drugima, kroz nematerijalne aspekte. Trudim se da kroz rad bude manje naracije, a više emotivnog, čulnog pejzaža. Situacije koje kreiram su zapravo neka vrsta entiteta čiji su vreme i prostor, u kojem se taj entitet pojavljuje, sastavni delovi njegovog ispoljavanja. U tom smislu, ako bi trebalo da dam naziv ili definiciju onoga što radim, za sada bih rekla da sam situaciona umetnica, kreiram situacije, sonične situacije, nekad sonične spekulativne fikcije, neimenovane fragmente, okruženje, iskustvo. krećem se kroz polja, discipline I prakse, u cilju pronalažanja svog jezika preko kog komuniciram. Ponekad mi treba dosta vremena dok pronađem jezik, odnosno dijalekt jezika koji već poznajem, koji mi omogućava da komuniciram sa svedocima. Kada pronađem jezik/dijalekt preko kog mogu da komuniciram, onda ga koristim na način na koji kreiram situaicije, ne toliko objekte (kada kažem objekat, tu nr mislim samo na skulpturu ili sliku, to može biti nešto što ima određenu kompaktnost, efermni oblik postojanja, življenja). Koristim jezik koji ima više dijalekata, ne govorim uvek istim dijalektom, ali mislim da je koren jezika zapravo uvek isti i to je taj koren jezika koji sam pronašla još kad sam imala 7 godina, znala sam da je to moj jezik:
- ARTƏ
- ARTℯ
- ART€
- ARTЭ
- ARTℰ
- ART℥
- ARTה ه ܗ
- samo sa beskonačno mnogo dijalekata.
Pomijnala si broj 7, šta on za tebe znači?
To je ciklus, a naučno potvrđeno da funkcioniše, da se čovek na 7 godina menja, obnjavlja, da nije isti, te sam tako, prateći te životne cikluse, uzela to kao mustru za svoj rad, i na svakih 7 godina menjam prezime, kao promenu identiteta – ionako se sve, kao što to nauka potvrđuje, menja na ćelijskom nivou, te na emotivnom, duhovnom, mentalnom, na svim nivoima naseg bića nismo isti i što bi onda moje prezime ostajalo isto svakih 7 godina, nema razloga, ionako je na sociološkom nivou tako izgrađen sistem da se žensko prezime uglavnom menja kad se ona, na primer, uda, pa se tako i ja udajem svakih sedam godina za muževe koji ne postoje. Mada, Romeo Castellucci stvarno postoji, upoznali smo se na premijeri njegove predstave „Treci rajh“ u Cividale del Friuli 2019. godine, nakon čega sam ja maznula njegovo prezime bez pitanja i izmislila priču da smo bili 7 minuta u braku, jer mi to moja umetnička sloboda dozvoljava, a, očigledno, i društveno uređenje u kojem je dozvoljeno da menjaš prezime po svojoj volji, čak i ime (školski primer demokratije, ha ha).
Dakle, ideja je da se ne zadržavam na jednom mestu i ne verujem jednoj slici koju sam stvorila, ja ili moje okruženje, ne želim da se lepim za i jašem sentiment bilo koje vrste, to mi je važno, a takav postupak življenja pruža mi prostranstvo, daje mi težiste, kompas i, donekle, strukturu. Prateći taj ciklus od 7 godina, osmilila sam i to da se bavim samo jednom idejom koja ima svoje potcikluse i podideje, ali da se držim te jedne glavne velike ideje koja, kad se završi ciklus od 7 godina, završava svoju svrhu. Nakon nje sledi neka nova ideja, velika ili mala nije važno, ali je važna ta istrajnost od 7 godina i da se u tom periodu ne smorim, ne izgubim kompas, težište. I nije mi samo broj 7 važan, važan mi je i dupli 09.09 broj, to je to datum mog rođenja, i važan mi je 11 jer toliko minuta traju moje jutarnje qi gong vežbe, važan mi je i 20, jer toliko minunta traje TM tehnika koja je deo moje svakodnevne jutarnje i večernje rutine, koja mi I pomaže da dobijam uvide kakve dobijam. I važan mi je broj 108. Brojevi su važni.
Ko je na tebe imao najveži uticaj u životu – na tebe kao tebe, i na tebe kao umetnicu?
Majka. Japaska poezija 13. veka. Sunčevi zraci, vazduh, voda. V-etar. Bitlsi u kombinaciji sa makedonskim folklorom i ajvarom na vrućem pečenom hlebu, danas bezglutenskom, ali najveći uticaj od svih na mene je izvršio Sergej Bubka.
Gde vidiš sebe za 7 godina?
U avionu, na pijaci, krevetu, kuhinji, studiju, na plaži, u poslasticarnici, u kolima, na biciklu, na brodu, u kupatilu, na Pacifiku, u pozorištu, u slep sluzbi, u autobusu, u galeriji, van galerije, na krovu, u berlinu, u restoranu, na ulici, u prasumi, u Milanu, u prodavnici obuća, u Tokiju, kod zubara, u marketu, u laboratoriji, u hramu, u Parizu na planini, u kolima, u parku, u kadi, za stolom, na severu, zapadu, jugu i istoku, možda čak i na Marsu, ali ne Bezzosovom raketom u društvu Katty Parry, već u društvu Patti Smith, Laurie Anderson, Pierre Huyga, Gordonna Douglasa, Shilpe Gupte, Tashilamo, Matthew Herberta, Romea Castellucija, Mataji, Jana Jelineka, Silvie Coste, Ornele Milivojevic, Marie Rossi, Maurizia Cattelana, Milo Raua, Roberta Bruna, Izabelle Huppert, Caroline Guiela Nguyen, Monire al Qadiri, Kim Sooje, Stine Fors i u društvu moje uže porodice i svih prijatelja koje volim, a za koje nema mesta ovde u ovom intervjuu da ih nabrajam, jer je lista zaista poduža.
Tvoj ultimativni cilj?
Moj ultimativni cilj, dakle ne samo u narednih 7 godina nego do isteka roka mog ljudskog dizajna, jeste velika ideja – da se ne vidim, nego da se samo čujem, što će biti moguće tek kada napustim svoje ljudsko telo, a ostavim neko drugo telo kao substituciju, kao što je Wall, kao što Sonic Milk… gde bi moj glas i sonoritet mog bića i dalje živeli, sve dok i ta druga pozajmljena tela ne isčeznu, jer zvuk ne može da postoji ako nema telo, moramo mu dati neko telo da bi postojao, rezonirao i ispunio svoju svrhu. Moj najveći doprinos i velika ideja bili bi ti da moj rad nastaje upravo u svom nestajanju.
Fotografije: Katarina Stefanović
Mesto slikanja: Muzej Iluzija Beograd