Nakon što je osvojio Jerevan i Jermeniju, Karmir Film Lab stigao je u Beograd i u svet fotografije našeg glavnog grada doneo nešto potpuno drugačije – sporiju, dublju i svesniju fotografiju. Sa duom koji stoji iza ovog studija, osnivačima i vlasnicima Alekseijem Komozom i Vladimirom Kaprelovim, čija filozofija i radna etika slave svetlost, materiju i ljudski dodir, razgovaramo o tome zašto i kako film i dalje opstaje i zbog čega analogna fotografija, uprkos digitalnoj dominaciji, nikada nije bila življa nego danas.
Aleksei Komoza i Vladimir Kaprelov iz Karmir Lab-a:
BURO. Kako je Karmir Film Lab nastao, gde je osnovan prvi studio i kako se priča razvijala do Beograda?
Aleksei: Studio Karmir Film Laboratory osnovan je 2020. godine u Jerevanu, u Jermeniji, kao mali foto-lab u testnoj fazi unutar BlackDot Film produkcijskog studija (koji se kasnije razvio u Karmir Production), gde smo Levon i ja već radili zajedno. Na početku je laboratorija bila samo za nas i naše prijatelje i funkcionisala je više kao hobi. Godine 2022. Levon i ja odlučujemo da Karmir pretvorimo u javni prostor i centar za novu analognu scenu koja se pojavila u Jerevanu. Obojica dolazimo iz sveta snimanja: radili smo na komercijalnim produkcijama kao i na nezavisnim umetničkim projektima, a naše zajedničko putovanje počelo je još na filmskoj školi. Studirali smo kod direktora fotografije iz zlatnog doba analognog filma, čije su nas priče i iskustvo duboko oblikovali i probudili našu fascinaciju za fotografijom na filmu i skeniranjem filma.
I sama Jermenija je igrala ulogu. To je neverovatno fotogenično mesto.
U roku od nekoliko sati možete preći iz šumovitih planina do doline Ararat sa biblijskim predelima, ili se odvesti prema granici sa Iranom gde se teren menja iz zelenog u pustinjski. Snežni vrhovi, vinogradi, manastiri, mala sela. Sve to postoji u malom radijusu i pod jakim, prelepim svetlom. To je idealno okruženje za fotografiju. Od prvog dana ideja iza Karmira nije bila samo pružanje usluga razvijanja i skeniranja. Cilj je bio stvoriti prostor gde fotografi mogu razumeti zašto njihove slike izgledaju tako kako izgledaju, šta utiče na boju, zrno, gustinu, kontrast i ton. U mnogim laboratorijama film se vraća bez ikakvog stvarnog feedbacka. Karmir je stvoren da to promeni. Posle godinu dana aktivnog rada u Jerevanu, kada nam se pridružio Vladimir, osetili smo koliko se projekat snažno povezao sa lokalnom zajednicom. Jerevan je mali u poređenju sa velikim gradovima – metropolama i projekti koji spajaju kulturu, edukaciju i biznis pojavljuju se retko. Ljudi su bili gladni ovakvog prostora. Tada smo počeli da istražujemo gde bi još naše iskustvo moglo biti relevantno. Bilo je iznenađujuće otkriti da Beograd, prelep grad bogate kulturne pozadine, nema savremenu filmsku laboratoriju. Posle nekoliko poseta osetili smo da bi Karmir mogao funkcionisati i tamo, i – tako je počelo beogradsko poglavlje.
BURO. Karmir znači „crveno“. Zašto baš ta boja? Šta povezuje crvenu i fotografiju za vas lično?
Aleksei: Naše ime ima nekoliko slojeva. Prvo, crvena je boja koja se tradicionalno koristi u mračnim komorama tokom optičkog printanja. Automatski se povezuje sa analognom fotografijom. Drugo, to je jedan od RGB kanala, građevinski element same boje. Pošto naš laboratorij duboko eksperimentiše sa naukom o boji, krivama gustine, custom profilima i skenerskim pipeline-ovima, želeli smo ime koje direktno odjekuje hromatskom prirodom onoga što radimo. Crvena je takođe najnepredvidiviji kanal u skeniranju, nestabilan i emotivan, što ga čini poetičnijim. Tu je i jermenski sloj. Fraza Vordan Karmir odnosi se na drevni pigment napravljen od male bube, korišćen u rukopisima, odevnim predmetima, crkvenim muralima i kraljevskim tkaninama. Njegova boja je preživela još od srednjeg veka i postala kulturni simbol. Svidela nam se ta veza – boja ukorenjena u istoriji, zanatu i materijalnosti. Na kraju, Karmir strancima jednostavno zvuči kao lično ime, nešto ljudsko, toplo i pamtljivo. Želeli smo ime koje deluje kao lik, a ne samo tehnički brend.
BURO. Kako biste opisali ideju iza Karmira — da li je to laboratorija, umetnički kolektiv, zajednica ili sve to zajedno?
Aleksei: Naša osnovna ideja je da filmska laboratorija danas treba da bude fizičko mesto gde zajednica može da se sretne, razgovara i uči. Karmir nije radikalan kada je reč o samo filmu. Vidimo sebe kao prostor gde se fotografija može razmatrati bez snobizma, mesto gde analogni i digitalni procesi koegzistiraju i podržavaju jedno drugo.
BURO. Kada ste počeli da se izražavate kroz fotografiju kao umetnički oblik, a ne samo dokumentaciju?
Aleksei: Mislim da se to desilo kada sam prvi put otišao u Japan. Pre toga fotografisao sam uglavnom kao dokumentaciju, ali u Tokiju sam osetio kako oko počinje da hvata linije, ritmove i prizore. To je izuzetno vizuelan grad. Osetio sam fizičku potrebu da ponovo gledam kroz kameru, da je koristim kao alat za istraživanje forme. Fotografija uvek rizikuje da postane čista dokumentacija, posebno danas. Zato pokušavam da kadar učinim uslovnijim, manje realističnim nego što oko vidi. Film mnogo pomaže jer je nesavršen i interpretira stvarnost, umesto da je kopira.
Vova: Kada sam počeo da radim u foto-laboratoriji. Nakon skeniranja i pregledanja hiljada kadrova svaki dan, prestao sam da fotografišem skoro dva ili tri meseca. Nešto se prelomilo u mojoj glavi. Fotografija je prestala da bude način da se „zapamti“ i postala način da se „nešto kaže“.
Šta je fotografija donela u vaš život što niste očekivali?
Aleksei: Osećaj da sve što je značajno zahteva da se ide dalje od čiste dokumentacije. Ljudi trebaju nešto više od onoga što je direktno pred njima. Fotografija me na to stalno podseća. Ako se konačna slika poklapa sa trenutkom jedan na jedan, ona gubi svoj naboj.
Vova: Fotografija mi je donela neočekivanu sposobnost da razumem sebe kroz ono što fotografišem. Ne ljude, ne prostor — već sebe.
BURO. Šta vas najviše uzbuđuje u procesu fotografisanja — trenutak, svetlo, ljudi ili samoća iza objektiva?
Aleksei: Verovatno sve to. Ovi elementi zajedno stvaraju narativ. Nemoguće ih je razdvojiti. Fotografija je mešavina intuicije, tajminga i unutrašnjeg ritma scene.
Vova: Stanje trenutka, koje se ne može ponoviti. I takođe samoća sa kamerom, koja je za mene vrsta čišćenja od buke sveta. Ljudi me zanimaju više kao priče i energija nego kao portretni subjekti.
Šta vas inspiriše — umetnost, muzika, film, svakodnevni život, ljudi, gradovi?
Aleksei: Uglavnom filmovi i ljudi.
Vova: Svakodnevni život, detalji, iskrenost, ljudske priče i proživljena iskustva.
BURO. Šta je fotografija za vas — svedočanstvo, umetnost, dokument ili istina?
Aleksei: Zavisi od kadra i gledaoca. Može biti sve to istovremeno.
Vova: Fotografija je umetnost kao svedok unutrašnjih stanja. Dokumentarni aspekt je takođe tu, ali nije o činjenicama. Reč je o emocionalnoj istini trenutka.
BURO. Da li postoji tako nešto kao istina u fotografiji, ili je svaka slika oblik interpretacije?
Aleksei: Nisam radikalni solipsista, tako da verujem da fotografija može govoriti o istini — retko, ali može.
Vova: Istina je u tome kako ste osetili trenutak, koje ste svetlo izabrali, šta ste ostavili u kadru. Svaka fotografija je interpretacija, a iskrena interpretacija je istina.
BURO. AnalogFootball stranicu. Kako je nastala ta ideja i kako su fudbal i fotografija povezani?
Vova: Od ovog leta sam deo AnalogFootball kolektiva za sezonu 25/26. To je ogromna čast jer sam godinama pratio njihov rad. Ideja da se fudbal fotografiše na filmu nastala je iz želje da povežem svoje dve lične strasti — fudbal i analognu fotografiju. Fudbal je pun detalja, gestova, emocija i trenutaka između trenutaka. Film, sa svojom sporosti, omogućava da se ti momenti uhvate i sačuvaju. Moj cilj je da prikažem fudbal ne samo kao igru već i kao vizuelni jezik.
BURO. Da li je AnalogFootball više dokumentacija, umetnost ili emocija?
Vova: To je kombinacija svega. Dokumentacija, jer beležim stvarne ljude i događaje. Umetnost, jer se svaki kadar stvara svesno, sa kompozicijom i svetlom. Emocija, jer se sve vrti oko ljudskih osećanja, tenzije i lepote igre.
BURO. Koje su vaše ambicije za studio?
Aleksei: Želimo da se analogna fotografija posmatra kao nešto više od privremene subkulture. U eri u kojoj generisane slike dominiraju vizuelnom kulturom, fizičnost filma — činjenica da reflektovana svetlost dodiruje materijal i ostavlja trag – deluje smislenije nego ikada. Naša ambicija je učiniti film ponovo dostupnim, prijateljskim i rasprostranjenim, bez elitizma.
BURO. Koji su planovi Karmir Film Laba za 2026, posebno u kontekstu beogradske scene?
Aleksei: Ova godina je bila teška jer smo se fokusirali na stabilizaciju operacija: nabavka filma, hemije, logistika. U 2026. fokus se pomera ka zajednici, izložbama, zinovima, edukativnim događajima, konkursima. Svemu što volimo i svemu što gradi kulturu oko filma.
Zašto mislite da se toliko ljudi vraća analognoj fotografiji u doba digitalne dominacije?
Aleksei: Postoji mnogo razloga. Prvo, samo iskustvo. Fotografisanje filmom uključuje spore odluke — kupovina rolni, izbor kamere, razmišljanje o svakom kadru. To stvara lanac akcija i razgovora.
Drugo, film definiše boju, dok digital zahteva da fotograf sve oblikuje ručno. Treće, film ostaje moćan alat za komercijalnu i modnu fotografiju. Veliki format nudi razmeru i dubinu koju digitalni senzori još uvek teško postižu. Omogućava široke kadrove bez distorzija ultra-širokih digitalnih objektiva. Na kraju, film je fizički zapis. Šta god da je snimljeno na filmu zaista je postojalo. Materijal je dokaz.
BURO. Kako vidite budućnost filmske fotografije?
Aleksei: Nastaviće da raste. Kodak objavljuje nove vrste filmova. Sve više igranih filmova snima se na 35 mm i 16 mm. Polovina današnjih muzičkih spotova koristi 16 mm. Kanski izbor uključuje sve više analognih radova. Ovo više ne izgleda kao hipsterski talas. To je deo šireg kulturnog pokreta ka fizičkim i taktilnim metodama, nečemu dubljem od mode.
Aleksei: Tehnički, film reaguje na svetlo veoma drugačije. Digitalni senzori seku trenutak kada signal piksela pređe svoj limit. Film, sa svojom logaritamskom krivom gustine, zadržava informacije u svetlim delovima mnogo gracioznije. Takođe prikazuje gradijente mekše i zaobljenije. Možete pokušati da to imitirate vintage objektivima ili filterima na digitalnim kamerama, ali to i dalje nije isto.
Film ne kopira stvarnost, a ta nesavršenost je ono što ljudi vole.
BURO. Šta po vama čini analognu fotografiju zaista drugačijom od digitalne?
Aleksei: Tehnički, film reaguje na svetlo veoma drugačije. Digitalni senzori seku trenutak kada signal piksela pređe svoj limit. Film, sa svojom logaritamskom krivom gustine, zadržava informacije u svetlim delovima mnogo gracioznije. Takođe prikazuje gradijente mekše i zaobljenije. Možete pokušati da to imitirate vintage objektivima ili filterima na digitalnim kamerama, ali to i dalje nije isto. Film ne kopira stvarnost, a ta nesavršenost je ono što ljudi vole.
BURO. Kada biste mogli da fotografišete bilo koga u istoriji, ko bi to bio i zašto?
Aleksei: Fotografisao bih članove svoje porodice dok su bili mladi, u njihovom vremenu. Videti ih kroz moje odrasle oči bilo bi mnogo značajnije nego fotografisati poznate ličnosti. Ako bih sreo Prusta ili Nikolu Teslu, ne bih znao šta da radim sa kamerom.
Vova: Verovatno istorijsku ličnost koja je živela pre izuma fotografije. Nekoga koga niko nikada nije uspeo da fotografiše.
BURO. A ako biste mogli snimiti samo jednu poslednju rolnu filma — gde biste je snimili?
Aleksei: Negde gde nikada nisam bio.
Vova: Na tihoj ulici u gradu koji volim, sat vremena pre izlaska sunca, ili u sobi sa nekim dragim, kada ne pozira već jednostavno postoji u trenutku.
Fotografije: Karmir Film Laboratory Belgrade