Ksenija Zelenović: Iza kulisa digitalne restauracije

Da smo ovaj intervju radile pre petnaestak godina sa Ksenijom Zelenović razgovarala bih o njenim ulogama na filmu i na televiziji. Da smo se videle pre desetak, nezaobilazna tačka sigurno bi bio FEST, gde je godinama radila kao zamenica umetničkog direktora programa. No, slučaj je hteo da razgovaramo danas, kada je ona jedna od ključnih ljudi u procesu digitalne restauracije filmova u okviru projekta A1 Kinoteka, i kao takva, apsolutno zalužna za to što sada sve generacije mogu da uživaju u klasicima domaže kinematografije – na velikom platnu. Lično, ova njena uloga mi se najviše dopada, pa krećemo od toga.

Ksenija, jedan ste od vođa projekta restauracije filmova u okviru Kinoteke. Kako je nastala ideja za ovaj projekat i kako opisujete to višegodišnje iskustvo – vraćanja u život starih filmova? Zbog čega je to važno?

– Za Jugoslovensku kinoteku ovo jeste kapitalni projekat koji se tiče očuvanja kulturne odnosno filmske baštine i potpuno ispunjava naš osnovni zadak kao ustanove koja treba da čuva i da se brine o fondu koji se nalazi u našim depoima, što se pre svega odnosi na domaću filmsku baštinu. Ovaj proces, proces digitalne restauracije filmova u okviru projekta A1 Kinoteka, u tom smislu ispunjava sve kriterijume kojima se podiže svest o tome da filmske trake imaju svoj rok trajanja i da je neophodno restaurisati ih i digitalno sačuvati. 

Ovo jeste jedan od najznačajnijih projekata očuvanja filmske baštine ne samo kod nas već i u regionu, ali svakako primer odlične saradnje državnog i privatnog sektora. Kako se ovaj projekat razvijao tako je rasla i svest o važnosti očuvanja kulturnog nasleđa, što je dovelo do toga da danas svi znaju za ovaj projekat i da su neki filmovi zahvaljujući ovom projektu ponovo došli u fokus, pogotovo kod mlađe publike koja je kroz ove projekcije imala priliku da se prvi put upozna sa nekim značajnim domačim filmskim ostavrenjima.

Koji su osnovni kriterijumi prema kojima birate filmove za digitalnu restauraciju – da li je presudna umetnička vrednost, istorijski značaj ili stanje filmske trake?

– Filmovi koji će biti restaurisani biraju se po više kriterijuma. Godinu dana pre nego što je ovaj projekat zaživeo, krajem 2016. godine, Jugoslovenska kinoteka je proglasila 100 domaćih filmova od izuzetnog značaja, snimljenih do 1999. godine za kulturno dobro od velikog značaja, s ciljem da pospeši njihovu restauraciju kako bi bili sačuvani, ali i prikazivani na kvalitetnim kopijama. Držimo se negde tog okvira, a jedan od kriterijuma je da se restaurišu filmovi naših eminentnih autora i filmovi koji su ostavili trag u našoj kinematografiji,  ali naravno da priorite imaju i filmovi koji su u lošijem stanju, filmovi koje publika traži i filmovi za čiju restauraciju je moguće obezbediti producentska prava.

Možete li da objasnite kako izgleda proces digitalne restauracije jednog filma – od pronalaženja i pripreme materijala do finalne verzije koju publika vidi?

– Od samog početka pregovora i odabira filmova, dogovora sa vlasnicima producentskih prava, preko tehničke obrade trake pa sve do finalizacije i projekcije digitalno restaurisanog filma dug je put. Proces započinje pranjem negativa filmske trake koje se pripremaju za skeniranje, a nakon toga sledi rad na samom procesu restauracije. U odeljenju za digitalnu restauraciju Jugoslovenske kinoteke, na tom procesu radi se veoma detaljno i studiozno – popravljaju se sve vrste oštećenja koja su tokom vremena nastala na filmskoj traci, frejm po frejm i to je dugotrajan proces.

Paralelno se rade i obrada i restauracija zvuka, a na kraju kolor grejding, odnosno kolor korekcija koja filmu daje onu završnu notu.

Sa kakvim se tehničkim i arhivskim izazovima najčešće susrećete prilikom restauracije starih domaćih filmova?

– Izazova tokom samog procesa digiitalne restauracije filmova ima mnogo. Dešava se da su neke kopije u baš lošem stanju, naravno u zavisnosti od starosti trake, mada to nije uvek slučaj. Često može da zavisi i od kvaliteta trake i načina čuvanja – kada traka nije bila adekvatno čuvana, pre nego što je dostavljena u naše depoe u Kinotekci. Postoje i ostali faktori sa kojima se susreću naši restauratori. Od toga da na pojedinim rolnama nedostaju neki manji delovi negativa slike ili tona koje je onda neophodno rekonstruisati sa pozitiva ili drugih materijala koji su nam dostupni. Trudimo se da kada je direktor fotografije odnosno reditelj dostupan, da ih konsultujemo i da i oni na neki način svojim savetima utiču na krajnji ishod restauracije.

Koliko je važno da restaurisani filmovi ponovo dođu do publike kroz festivalske projekcije (recimo, „Varljivo leto ’68“ prikazano je na Dunav film festu) ili da se nađe na bioskopskom repertoaru Letnje kinoteke?

– Veliki broj filmova koje smo restaurisali prikazani su na raznim festivalima. Na primer, drugi film koji smo restaurisali u okviru projekta A1 Kinoteka, restaurisana kopija filma „Kad budem mrtav i beo“ Živojina Pavlovića, odmah nakon projekcije u Beogradu, bila je prikazana na filmskom festivalu u Berlinu 2018. godine; film „Ko to tamo peva“ prikazan je u okviru programa Kan klasik na filmskom festivalu u Kanu 2020. godine; restaurisana kopija filma „Virdžina“, prošle godine na festivalu u Puli; film „Suton“ bio je na programu prošlogodišnjeg festivala klasičnog restaurisanog filma u Budimpešti, i tako dalje. Pored same umetničke vrednosti, restaurisane kopije jesu jedan od osnovnih kriterijuma da se ti filmovi nađu na programima raznih festivala, koji danas u sve većoj meri pored savremene produkcije prikazuju i filmske klasike.

Koliko je filmova do sada restaurirano zahvaljujući projektu A1 Kinoteka? Kakav je odziv mlađe publike na te filmove i da li primećujete novo interesovanje za domaću filmsku baštinu?

– Do sada smo rastaurisali 42 filma. Mlada publika je mnogobrojna. Zanimljivo je da u velikoj meri neke manje poznate filmove mlađa publika, kroz ove projekcije tek otkrivaju i prvi put se upoznaju sa njima. I to je veoma inspirativno kada pričate sa njima posle projekcije, kako ti filmovi koji su nastajali pre 40, 50 godina i više i dalje komuniciraju i sa ovim vremenom danas i koliko ih oni podjednako razumeju.

Skoro je završen A1 Kinoteka marataon u našoj malo sali u Uzun Mirkovoj, koji je trajao mesec i po dana, u okviru koga su bili prikazani svi festaurisani filmovi iz projekta A1 Kinoteka i sve projekcije su bile veoma posećene. Ista je situacija i tokom leta kada se određeni broj tih filmova prikazuje i u okviru našeg A1 Kinoteka letnjeg bioskopa. Interesovanje je podjednako što se starosnih godina tiče.

U filmovima podjednako uživaju i oni koji ove filmove gledaju prvi put, ali oni koji napamet znaju skoro sve replike iz tih filmova.

Kao rukovoditeljka projekta restauracije i letnjeg bioskopa Kinoteke, kako povezujete očuvanje filmske prošlosti sa savremenim načinima prikazivanja i distribucije filmova?

– Trudimo se da svi filmovi koje smo restaurisali što više dođu do publike, što kroz naše projekcije u Kinoteci ili u okviru A1 Kinoteka letnjeg bioskopa, specijalizovanih programa poput filmskog maratona ili kroz preporuke za festivale ili manifestacije koje organizuju Kinoteke. Što se klasične distribucije tiče, svi ti filmovi imaju svoje „vlasnike“ odnosno nosioce producentskih prava, pa se oni samim tim direktno bave daljim plasmanom na platforme, TV kanale, i ostale vidove prezentacije.

Koji su naredni planovi kada je reč o restauraciji – da li postoje filmovi koje smatrate prioritetom i koje biste posebno voleli da ponovo vidite na velikom platnu?

– Plan je da se na ovaj način sačuva što veći broj domaćih filmova. Veliki je broj onih koji imaju prioritet, ali kao što sam napomenula, veliki je i broj izazova koji taj proces otežavaju. Postoji konkurencija i neki filmovi, na žalost, prosto nisu u mogućnosti da se nađu u ovom projektu. A opet, s druge strane, filmovi koji su prošli test vremena nekako sami nađu put da se nađu u planu za restauraciju.

Recite nam nešto malo više o sebi – otkud u svetu filma, kada i kako ste počeli da radite u Kinoteci?

– Film, knjige i muzika – oduvek su bili moji osnovne sfere interesovanja, pa je moja želja od malih nogu bila da spojim nešto što me raduje i ispunjava sa poslom kojim ću se baviti. Pošto se posao ispred kamere nije pokazao kao nešto što me preterano nadahnjuje, onda sam se okrenula filmu iz neke druge perspektive, pa sam tako negde još za vreme magistarskih studija na FDU shvatila da ću se filmom baviti na više različitih načina. Od autorskih projekata do organizacije raznih kulturnih manifestacija, produkcije, preko filmskih kritika, pisanja o filmu i uređivanja programa do menadžerskog posla koji je u tesnoj vezi sa institucija i festivalima koji se oslanjaju na film.

Možete li da izdvojite neke svoje omiljene domaće filmove i filmske reditelje? A strane?

– To je veoma teško, moja interesovanja su veoma široka, imam neke omiljene filmove i reditelje koje cenim. Pored onih klišea: Kjubrik, Kješlovski, Bili Vajlder, Ken Rasel, Visconti, fon Trir, pojavljuju se i neki mlađi veoma interesantni reditelji čije filmove pratim na festivalima i radujem se svakim njihovim novim uspesima. Dok sam pisala knjigu o noir i neonoir filmu („Neo noir film“) bila sam opsednuta tim periodom američkog filma, odnosno takvom vrstom filmova koji su se uklapali u kodekse koje je taj prvac nametnuo, ali volim i ostale žanrovske filmove. Veoma cenim i evropske kinematografije: poljsku, nemačku, italijansku, francusku…

Što se domaće kinematografije tiče, ona je danas u specifičnim problemima i pošto je svaki domaći film danas veliki poduhvat, ne bih isticala nikoga posebno jer ima zaista odličnih reditelja, koji se bore sa vetrenjačama da dođu do mogućnosti da snimaju filmove. Velika je šteta što domaći talentovani reditelji nisu u mogućnosti danas da snimaju filmove kao što je to nekada bilo. Nekako imam utisak da se ranije lakše dolazilo do novca, bilo je više razumevanja za filmsku umetnost. Samim tim nezahvalno je isticati bilo koga, zato što znam koliko je domaćim rediteljima danas teško da dođu u priliku da iskažu svoju kreativnost.

Omiljeni domaći festival?

– Nekada je to bio Fest. Kao neko ko je direktno bio uključen u sama dešavanja oko festivala (kao zamenik umetničkog direktora nekih desetak godina), bila sam svedok koliko je ta pola veka duga tradicija nekada predstavljala prvorazredni kulturni događaj. Taj festival iznedrio je veliki broj značajnih autora čije filmove smo sa nestrpljenjem čekali da vidimo na Festu, koji su čak uspevali da steknu kultni status pre nego ih je i svetska publika otkrila. To je festival koji je imao ogroman potencijal, kada je prerastao u takmičarski, i kada je ponovo, posle krize u koju je upao osamdesetih i naročito devedesteih godina, mogao da se uzdigne do najznačajnijeg festivala u regionu i da nastavi onu tradiciju na kojoj je nastao. Iskreno se nadam da će se stvari promeniti i da će Srbija i Beograd jednog dana ponovo biti mesto susreta mnogih svetskih značajnih filmskih autora.

Kakav je osećaj kad ujutru dođete na posao i uđete u Muzej kinoteke?

– Mnoge lepe stvari su urađene u prethodnom periodu od kad sam došla u Kinoteku. Pored pokretanja projekta A1 koji se tiču restauracije domaćih filmova, organizovali smo veliki broj događaja koji su privlačili publiku, otvorili veliki broj izložbi, legata, spomenik Karlu Maldenu, dodelili nagrade mnogim značajnim domaćim i svetskim filmskim glumcima i rediteljima, učestvovali u raznim evropskim projektima koji su takođe podrazumevale restauracije filmova, organizovali veliki broj festivala i filmskih programa koji su privlačili publiku i učinili da Kinoteka ponovo postane mesto okupljanja mladih, mesto aktuelnih dešavanja. I ova zrada stara 180 godina, koja jeste svedok jednog prošlog vremena, u koju svaki dan dolazim me podseća na te lepe trenutke. Stalna postavka „Naš muzej filma“, koji smo otvorili 2020. godine, u tom smislu najbolje ilustruje spoj starih vremena, istorije i savremene tehnologije.

Sećate li se svojih prvih odlazaka u Kinoteku?

– To je bilo početkom devedesetih, kada je odlazak u Kinoteku predstavljao pravo bekstvo iz sveta u kom smo tada živeli, ratovi oko nas, sankcije, inflacija, turbo folk muzika, porast kriminala, srozavanje svih vrednosti na kojima smo odrastali pre toga. Kinoteka – tada stara Kinoteka u Kosovskoj, bila je sigurno, ušuškano mesto gde si mogao uz neki dobar film da bar na dva sata pobegneš od realnosti, ali i da spoznaš neke nove svetove, otkriješ neke nove autore i maštaš, a posle toga dugo diskutuješ o filmovima koji su nama, tada mladima, pomagali da razvijamo kritičko mišljenje i stavove koji su nas formirali.

Kojim rečima biste nekoga, ko nikada nije bio u Kinoteci, privoleli da u nju dođe prvi put?

– Kinoteka je danas jedno vrlo dinamično mesto gde svako može da nađe nešto što ga zanima. S obzirom na to da se i dalje vrtimo u krug i da su stvari sada i na globalnom planu otišle dođavola, možda je Kinoteka i dalje mesto gde dođete da napunite baterije i odlutate u neka druga bolja vremena ili druge bolje svetove. Kakav god kvalitetan film da pogledate, bilo da vas rastuži ili razveseli, u svakom slučaju tera na razmišljanje i promišljane, a bez toga ne možemo da živimo.

Filmovi su alternativa za knjige, kroz njih se obrazujete, upoznajete neke nove svetove i proširujete svoje vidike, što nam je danas svima više nego potrebno.

Fotografije: Katarina Stefanović