Lidija Kordić: Zahvaljujući glumi, uvek otkrijem neki novi deo sebe

Pre nego što je na prvim AFA nagradama (Adriatic Film Awards) održanim u Tivtu, osvojila nagradu „Zvezde u usponu“, za ulogu Danice u filmu „Radnička klasa ide u pakao“, Lidija Kordić istim priznanjem ovenčana je na ovogodišnjem Venecijanskom filmskom festivalu (European Shooting Stars) za lik Ćićoline u ostvarenju „Diva Futura“. A dokaz da sama glumica može poneti ovo ime – diva futura – govori preko 30 uloga koje je ostvarila što u kratkim, što u dugometražnim filmovima, TV serijama, kao i lista kolega, domaćih i stranih, sa kojima je delila kadar. Lik Ćićoline je impresivan, impresivno je i to što je igrala Bugarku Mati, ženu Kemala Ataturka, ali najuzbudljivije od svega je to što ćemo je uskoro gledati kao ženu još jednog političara i diplomate – Staljina, te što je direktna partnerka još jednoj zvezdi u usponu – Cosmu Jarvisu. O tome kako je izgledalo snimati sa Jarvisom, sve o novim muzičkim, kao i filmskim prjektima, Lidija priča za BURO.

LIDIJA KORDIĆ – INTERVJU:

BURO. Jesi li se pre upisa na akademiju bavila glumom?

Lidija: Glumu sam upisala 2015. na Odseku za glumu Akademije scenskih umetnosti u Sarajevu, a tokom školovanja su usledile i prve uloge. Glumom se pre toga nisam bavila profesionalno, ali zavolela sam je tokom dve godine u amaterskom pozorištu, kad sam bila mlađa – pre toga sam samo muzikom htela da se bavim. Prvo sam probala da upišem glumu na Cetinju, pa me nisu primili, nisu ni sledeće godine, i onda je upisujem Sarajevu, nakon čega je usledio jedan od najboljih perioda u mom životu.

BURO. Na čijoj klasi si studirala?

Lidija: Na klasi Ermina Brava. Bravo. To je jedna ljubav. Ono zbog čega ga posebno cenim jeste to što nas nije učio samo učio, otvarao nam je sve moguće vidike. Zadavao zadatke koji nemaju veze s glumom, što smo ponekad mrzeli, ali smo znali da imaju smisla. Pored gledanja filmova i predstava, trebalo je mnogo da čitamo, da slušamo muziku i to diskografije najrazličitijih bendova, da ih analiziramo zajedno sa njim… Pričali smo o politici, o našim uverenjima i neuverenjima… kako bismo se razvili u sve ono što treba da čini jednu javnu osobu, koja se bavi glumom.

Zahvaljujući njemu, još na akademiji shvatili smo da je biti glumac velika privilegija.

BURO. Tvoja velika ljubav je i muzika, to često ističeš u intervjuima. Jesi li sve vreme tokom studija pevala i u bendu?

Lidija: Nisam, ali sada sam ponovo počela da pevam. Muzika je, pored glume, moja najveća ljubav.

BURO. Imaš li bend sa kojim nastupaš?

Lidija: Nemam bend, trenutno radim autorsku muziku, nadam se da ću uskoro da izbacim nešto. Ne pronalazim onoliko vremena koliko bih želela da se posvetim muzici, ali ne odustajem.

BURO. Postoji li neka sličnost u tome kad izađeš na scenu da pevaš, sa time kad glumiš?

Lidija: Ne. Kad pevam, to sam ja, Lidija Kordić. Pišem tekstove i pravim muziku koja je lična, i upravo mi to daje veliku slobodu kad nastupam i neverovatno je – kao što mi to kad glumim i ulazim u neki lik daje ogromnu vrstu slobode, jer to nisam ja nego neko drugi, u muzici me oslobađa upravo to što govorim u svoje ime. Jedinu tremu imam kad se kao Lidija Kordić pojavljujem na nekim događajima, kad otvaram festivale – kao što se nedavno dogodilo na Sarajevo Film Festivalu, verovatno jer sam introvertna osoba, pa ne volim tu vrstu pažnje… Kad nastupam kao Lidija Kordić u muzici, nema nikakve treme, u tome zaista uživam, verovatno jer se celog života time bavim – nasledila sam talenat od tate, ali sam samouka u muzici poput njega.

BURO. Iako imaš nepunih 30 godina, iza sebe imaš veliki broj uloga. Koja te je najviše izgradila?

Lidija: Uloga koja je najviše uticala na mene, do sada, a da sam snimala u Srbiji, jeste lik Danice u filmu „Radnička klasa ide u pakao“, koja je specifična po tome što moj lik ne govori – u filmu ne progovaram nijednu jedinu reč. I to je za glumca predobar zadatak jer bismo stalno nešto da pričamo da dokazujemo… ovog puta sam sve što želim da kažem držala u sebi i govorila samo mimikom. Dobar, izazovan i jako težak zadatak.

BURO. Ko ti je direktan partner u filmu, Leon Lučev?

Lidija: Ne, sretali smo se na setu, naravno, ali sa njim nemam zajedničkih scena. Najviše ih imam s Tamarom Krcunović.

BURO. Jesi li ranije gledala filmove reditelja Mladena Đorđevića i šta te je privuklo njegovom scenariju sada?

Lidija: Jesam i automatski sam se zaljubila u scenario Radničke klase. Tema je toliko važna, bitna da se ispriča, čuje, da dopre do što više ljudi. Drugo, Mladen je poznat po tome što ide prstom u oko, to je jedna od stvari koje najviše volim kod umetnika, to, i kad zna tačno šta radi. Mladen je vrlo detaljan, promišlja, sve analizira do detalja, mnogo mi je drago što sam imala priliku da radim u njegovom filmu.

BURO. Koje su to teme koje te kao mladu glumicu, i mladu ženu, zanimaju? Šta te dira? Uzbuđuje? Vozi?

Lidija: Ako nešto treba da znate o meni to je da sam veliki emotivac i evo, već vidim, po tome sam svake godine sve više kao moja mama. Sve me dira, a posebno lične priče. Neko sam ko obožava dokumetarce, još sa akademije, to mi je omiljeni žanr. I možda nisam bila deo nekog dokumentaraca, ali sam imala tu sreću da glumim tri ličnosti koje su stvarno postojale.

BURO. Igrati osobu koja je stvarno postojala ili postoji, nosi posebnu vrstu odgvornosti prema njoj. Ko si bila sve?

Lidija: Igrala sam Ćićolinu, pa Miti, Bugarku, prvu Ataturkovu ljubav i nedavno Staljinovu ženu u filmu „Mladi Staljin“. Bila sam žena jednog umetnika i žena dva diktatra, samo je pitanje dana kada će još neki diktator da se pojavi.

BURO. Šta je bilo najzanimljivije u vezi sa tim filmovima?

Lidija: Pričanje na stranim jezicima. Učila sam italijanski, malo francuskog, bugarski, sad konačno govorim na engleskom, u poslednjem filmu „Mladi Staljin“.

BURO. Reci nam nešto više o tom ostvarenju?

Lidija: Film je gruzijsko-britanske koprodukcija, snimali smo ga u Gruziji. Staljina, glavnu mušku ulogu igra Cosmo Jarvis, trenutno baš tražen glumac u svetu, a ja igram njegovu ženu.

BURO. Kako je bilo deliti kadar sa Cosmom Jarvisom?

Lidija: Kakav je to samo partner! Svima pričam da želim sa njim da igram u svakom projektu. Tako je lepo kad u potpunosti možete da se oslonite na nekog, kad vas sluša, gleda, želi da pomogne. Vrhunski je profesionalac u svom poslu i glumi sa takvom lakoćom, da mi je bilo uživanje gledati ga i raditi direktno s njim.

BURO. Kad gledamo film?

Lidija: Trebalo bi još nešto malo da se dosnimi sledeće godine, tako da film verovatno gledamo tek za dve godine.

BURO. Reci nam za kraj – šta ti gluma daje, a šta oduzima?

Lidija: Uh, to je pitanje koje se u mojim mislima proteže još od akademije, pitanje o kojem razmišljam godinama. I odgovor se stalno menja. Trenutno mislim da ljubav i lepota glume leže u tome što zahvaljujući njoj uvek otkrijem neki novi deo sebe, za koji nisam znala da postoji, ili što može da me vrati nekom delu sebe. Primera radi, u jednoj seriji igram sedamnaestogodišnjakinju i morala sam da se prisećam sebe u tim godinama, dobila sam mogućnost da se ponovo vratim u taj period. Ili mogućnost da budem neko ko nikad ne bih bila u životu. Probala sam da kao Ćićolina razumem njen svet, pa sam zahvaljujući toj ulozi putovala u druge države, učila druge jezike, videla druge kulture… Gluma mi otvara mnoga vrata, a šta oduzima? Možda privatnost i to neko baš moje, privatno vreme, ali zasad sam okej s tim i verujem da ću biti sve bolje.

Fotografije: Katarina Stefanović, Profimedia, AFA