Strahinja Mitrović je već veliko ime klasične muzike – ali pred njim su tek ogromni uspesi. Mladi srpski virtuoz na kontrabasu otvara ovogodišnji BEMUS, a nastupiće sa Beogradskom filharmonijom, pod palicom dirigenta Karla Pontija.
Strahinja je trenutno na postdiplomskim studijama na Gildhol akademiji za muziku i pozorište u Londonu, a u međuvremenu osvaja koncertne dvorane širom sveta, nastupajući uz istaknute orkestre i umetnike, nižući nagrade.
O Strahinji mediji širom sveta uveliko pišu, a prepoznat je kao zvezda u usponu klasične muzike – uvršten je na Classic FM listu najperspektivnijih muzičara mlađih od 30.
Osvojio je Prinčevu nagradu 2025. godine, koji dodeljuje londonsko Društvo muzičara, kao i priznanje koje mu je dodelila Fondacija Konkordija za izuzetno umeće, muzički integritet i posvećenost svrsishodnom izvođenju na međunarodnoj sceni. Takođe, Strahinja je prvi kontrabasista u istoriji koji je osvojio prestižnu Zlatnu medalju Akademije za muziku i pozorište Gildhol.
Uz sva ta dostignuća, Strahinja je i modna ikona u nastajanju, a svojim stilom, kako sviranja tako i odevanja, donosi novu energiju na scenu i u fokus stavlja instrument koji je često „u senci“.
Baš pred otvaranje BEMUS-a, imali smo priliku da razgovaramo sa Strahinjom o svemu što ga pokreće, dosadašnjim uspesima, ali i budućnosti klasične muzike.
Uživajte!
Imate čast da otvorite BEMUS. Šta za vas predstavlja nastup pred beogradskom publikom na ovoj manifestaciji?
Otvoriti BEMUS je privilegija i velika odgovornost. Beograd je moj grad i pred domaćom publikom uvek osećam posebnu vrstu treme, ali i najdublju inspiraciju. Ta publika je pratila moj razvoj i zbog toga je svaka emocija na sceni iskrenija i intenzivnija. BEMUS ima dugu tradiciju i deo je identiteta naše kulture, pa je to za mene i trenutak ličnog i profesionalnog ponosa.
Imenovani ste za Classic FM Rising Star of 2025. Koliko je za vašu karijeru to značajno i kako ste se osećali kada ste dobili tu prestižnu titulu?
Vest da sam izabran među rising stars od strane jednog od najuticajnijih svetskih muzičkih medija bila je ogromno iznenađenje i radost. Takva priznanja nisu samo profesionalna potvrda, već i mogućnost da se moj rad i instrument kojim se bavim predstave široj publici. Posebno mi znači što to doprinosi vidljivosti kontrabasa, instrumenta koji često ostaje u senci, a zapravo nosi ogromne izražajne potencijale.
Do vašeg “otkrića” kontrabasa stigli ste prvo odustajanjem od fudbala, a zatim i od čela. Kako vas je instrument osvojio i kako ste počeli da uživate u njemu?
Kontrabas je došao u moj život gotovo slučajno, ali je odmah ostavio snažan utisak. Njegov zvuk je istovremeno dubok, topao i moćan – i mislim da sam upravo u toj složenosti pronašao sebe. Na početku je bilo teško, jer instrument traži ogromnu posvećenost, ali s vremenom je postao moj prirodni način izražavanja, nešto kroz šta komuniciram najiskrenije. Ja sam zapravo čelo počeo da učim za sebe nakon upisivanja kontrabasa. Tako da je kontrabas moj prvi instrument I taj koji me je uveo svet klasične muzike.
A kada ste shvatili da želite da se bavite muzikom čitavog života – možete li se setiti tog trenutka?
To nije bio jedan trenutak, već proces sazrevanja. Ali se sećam prvog nastupa na kojem sam prvi put, kao vrlo mlad, osetio da publika reaguje na ono što radim – da postoji neka posebna energija u tom trenutku zajedničkog iskustva. Tada sam shvatio da muzika može biti više od profesije: ona može biti poziv. I odmah sam prepoznao da je to moj put I životni poziv.
Na postdiplomskim studijama ste u Guildhall School of Music and Drama i prvi ste kontrabasista koji je osvojio Gold Medal Competition u istoriji institucije. Možete li nam reći nešto više o vašim utiscima sa takmičenja, ali i iz studiranja u Londonu?
Studiranje u Londonu mi je otvorilo nove horizonte – ne samo u pogledu muzike, već i života u umetničkoj metropoli gde su kultura i razmena ideja deo svakodnevnice. Gold Medal Competition je bio jedan od najintenzivnijih trenutaka mog dosadašnjeg puta: iziskivao je potpunu koncentraciju, ali mi je dao i slobodu da pokažem kontrabas u punom svetlu. Pobeđivanje u konkurenciji svih instrumenata za mene je pre svega dokaz da kontrabas ima mesto na najvišem solističkom nivou.
Koji nastup vam je do sada bio emotivno najvažniji?
Rekao bih da mi je svaki nastup jednako važan, svaki nastup je veoma emotivan I ranjiv. Kroz nastup vi se eksponirate u potpunosti publici bila ona veća ili manja nema velike razlike. U budućnosti bih voleo da sarađujem sa velikim orkestrima i dirigentima, ali i da gradim projekte sa umetnicima iz drugih oblasti – verujem da upravo u tim susretima nastaje nešto novo i neponovljivo.
Rekli ste da je klasična muzika sada “na čudnom mestu – između progresa i tradicije”. Zašto to mislite i kakav je pogled na scenu iz ugla “insajdera”?
Klasična muzika danas balansira između poštovanja tradicije i potrebe da pronađe nove puteve do publike. Tradicija nam daje dubinu i autentičnost, ali ako želimo da dopremo do novih generacija, moramo da tražimo nove formate, nove načine predstavljanja. Iz mog ugla, rešenje nije u kompromisu, već u hrabrosti da budemo iskreni i da muziku predstavimo kao nešto živo, a ne kao muzejsku relikviju.
Autentičnost vam je važna, bilo da se radi o sviranju, uticajima ili odevanju za scenu. Na koji način je “čuvate” i gradite?
Autentičnost za mene znači biti u skladu sa sobom. Trudim se da svaki koncert bude iskren izraz mog trenutnog stanja – da ne igram uloge, nego da budem prisutan u muzici. To se odnosi i na odabir repertoara, saradnika, pa čak i vizuelni identitet. Verujem da publika prepoznaje kada nešto dolazi iz autentičnog mesta i zato mi je važno da to negujem.
Moda vam je bliska (nastupali ste na reviji Patricka McDowella). Koliko se druge grane umetnosti “prelivaju” na vaš pristup muzici? Šta vas pokreće?
Moda je, kao i muzika, način izražavanja. Kada sam nastupao na reviji Patricka McDowella, shvatio sam da se energija umetničkog stvaranja ne razlikuje mnogo – bilo da je reč o muzici ili modi. Inspiraciju često nalazim u vizuelnim umetnostima, književnosti, filmu. Sve te grane umetnosti utiču na to kako osećam i interpretiram muziku. Pokreće me želja da pronađem povezanost između tih svetova i da muziku postavim u dijalog sa njima.
Šta je vaš sledeći veliki izazov – o čemu sanjate i postoji li još “tajni” kontrabasa koje čekaju da ih razotkrijete?
Moj sledeći izazov je da nastavim da razvijam solistički repertoar kontrabasa i da ga predstavim publici kao instrument beskrajnih mogućnosti. San mi je da izgradim karijeru u kojoj ću kombinovati solo nastupe, kamernu muziku i orkestarsko iskustvo, ali i da inspirišem mlade muzičare da otkriju čari kontrabasa kao I profesor. Verujem da tajne ovog instrumenta nikada nisu u potpunosti otkrivene – i to je ono što me svakog dana vraća muzici sa istim uzbuđenjem.
Fotografije: Làszló Emmer; Aleksandar Crnogorčević; Joshua Tarn