Teona Strugar Mitevska: Svi mi posedujemo potencijal da budemo sveci

Sa svakim novim filmom Teona Strugar Mitevska iznova dokazuje da je jedna od najhrabrijih, najdoslednijih i najintuitivnijih autorki savremenog evropskog filma. Ovog puta u središtu njenog interesovanja našla se jedna od najpoznatijih ženskih figura 20. veka – Majka Tereza. Film „Majka“, premijerno prikazan na Venecijanskom filmskom festivalu ove godine, makedonska rediteljka gradi kao radikalno intimni portret žene u trenutku pre nego što će postati mit, svetica, institucija, a mi je posmatramo kroz prizmu žene koja u 44. godini odlučuje da napusti komfor, sigurnost i hijerarhiju Loretskog reda i zakorači u nepoznato – da počne sve iz početka. Upravo se tih sedam dana iz života Majke Tereze našlo u fokusu njenog filma, čime je rediteljka otvarila prostor za priču o ženskoj hrabrosti, identitetu i gotovo buntovničkom pokretaču koji je Terezu vodio ka osnivanju reda Missionaries of Charity.

Film “Majka” do kraja novembra možete pogledati na Festivalu autorskog filma, nakon čega će se naći u redovnoj bioskopskoj distribuciji, a u nastavku, u intervjuu sa rediteljkom, otkrijte kako je izgledala saradnja sa Noomi Rapace, šta je njoj lično najfascinantnije u vezi sa likom Majke Tereze i zašto je trebalo da napuni 50 godina, pa da stekne samopouzdanje jednog 18-ogodišnjeg reditelja. 

BURO. U filmu opisujete samo sedam dana u životu Majke Tereze. Zašto baš tih sedam dana i taj jedan momenat u njenoj 44. godini života?

Teona: Ima tu nekoliko elemenata. Tih sedam dana u njenom životu su važni jer upravo tada napušta komfor svog života i kao žena u srednjim godinama odlučuje da skoči u ledenu reku, ne znajući gde će je put odvesti. Interesantan je taj aspekt godina, ali je još važniji ključni, gotovo šekspirovski “biti ili ne biti” momenat, kada ona skupi hrabrost, ili se poslože sve kockice, da napusti Loreto i stvori svoju instituciju – Missionaries of Charity. Uvek sam htela da napravim film o ženi, istorijskoj figuri, gde ću moći da pokažem njenu ljudsku stranu, a mi ovde govorimo o vremenu pre nego što ona postane Majka Tereza, pre nego što započne svoj put, gde imate mnogo više mogućnosti da pričate o stvarnoj ženi  – ženi koja se krije iza mita. A zašto baš sedam dana? Zato što obožavam Sokurova, njegovu Tetralogiju – Faust, Moloh, Sunce… i uvek sam znala da ću, ako jednom dobijem mogućnost da napravim istorijski film, epohu, na njegov način tretirati vreme, da će ono biti veoma zgusnuto. „Majka“ je inspirisana filmovima Sokurova, načinom na koji on priča o Staljinu, Faustu i tako dalje.  

BURO. Kada se tačno rodila ideja za film „Majka“? I kada ste vi, zapravo, počeli da se zanimate za život Majke Tereze – da li vam je ona bila interesantna kao ličnost i ranije, pre snimanja?

Teona: Ne, nije mi bila interesantna, i možda to ima neke veze sa tim što sam odrastala u Jugoslaviji, što je tata bio egzistencijalista, a mi ateisti, što sam čitala Sartra i Ničea kao tinejdžerka… Ipak, i tada je Tereza kao neka figura stajala u pozadini svega toga… Moje interesovanje za nju počelo je kada je Makedonska televizija tražiila da napravim dokumentarac o njoj, što sam odbila na prvu – jer šta da pričam o ženi o kojoj je sve već ispričano? Ipak, tražila sam malo vremena kako bih pronašla neku početnu tačku, nešto što bi me zaintrigiralo. Nakon istraživanja, shvatila sam da je zapravo veoma uzbudljivo pričati o njoj kao o ženi koja obitava u jednoj patrijarhalnoj instituciji kao što je (katolička) crkva. Upravo to sam i predložila televiziji, oni su pristali, te sam napravila „Tereza i ja“, dokumentarnu seriju od pet delova. Ono što je zanimljivo jeste to što sam se za vreme pravljenja te serije zaljubila u karakter Majke Tereze. Ona je za mene postala poput neke balkanske žene – kao moja majka Crnogorka, kao moja baba partizanka, žena koja je preuzimala stvari u svoje ruke, donosila odluke, bila neuzaustavljiva… Dopao mi se njen karakter, o kojem se vrlo malo govori – ona je bila buntovnica, Robin Hud, imala je neverovatnu pokretačku energiju, bila je vodič, general armije žena. Upravo ti aspekti nje bili su mi veoma interesantni, možda i zbog toga što sam se totalno identifikovala sa njom. Pomislila sam, vidi, mi je znamo kao nekog ko se daje i pomaže, da je protiv abortusa, al’ ne znamo ništa više o tome. Odjednom se ispred mene stvorila osoba koja je feministkinja, baš to, feministkinja. Što sam je više istraživala više sam ulazila u njenu psihu i detalje o tome ko je ta osoba, kakva je bila, i kako je moguće da žena u veoma patrijarhalnoj instituciji dobije dozvolu da kreira sopstveni red, što je bilo fascinantno za to vreme, ali kad pogledate film i upoznate tu ženu na ekranu, shvatićete da je ta neka njena unutrašnja sila, to što je nju vozilo, bilo nezaustavljivo.

Tereza je za mene bila poput neke balkanske žene – kao moja majka Crnogorka, moja baba partizanka, žena koja preuzima stvari u svoje ruke, donosi odluke, biva neuzaustavljiva…

BURO. Zašto ste film nazvali Majka, a ne Tereza?

Teona: Kada je bila u Redu loretskih sestara zvali su je Mother Superior, a kada napušta taj red i osniva svoj, postaje samo Majka, odnosno Metressa na indijskom. No, kada vidite film shvatićete da sve ima veze sa onim što nas čini ženom, sa time šta znači biti majka ne određenom detetu, nego svetu. Film je i priča o prijateljstvu, o ljubavi, odnosu žene sa svojim telom. On postavlja mnogo pitanja, između ostalog i ono čuveno – da li je neophodno biti majka da bi bila žena.

BURO. Šta je vama lično bilo najfascinantnije u vezi sa njom?

Teona: Važno je demistifikovati stvari. Poličtar je samo političar, on je tu zbog nas, mi ga plaćamo, političar nije bog. Svetac je tu gde jeste jer je urado nešto za čovečanstvo, nije to neka ideja došla s neba, od Boga, nego je neki čovek uradio nešto veliko… Najvažniji mi je taj ljudski faktor, a pod tim mislim da svi mi posedujemo potencijal da budemo sveci, da kreiramo nešto veće od nas samih i da postanemo bolji nego što jesmo. Kao žene često imao poteškoća na svom putu jer sumnjamo u sebe, iz ličnog iskustva govorim, zato što ne odgovaramo nužno nekim ulogama koje su nam namenjene. Fascinantno u vezi sa Majkom mi je to što je ona, i to pre skoro sto godina, apslutno prihvatila i prigrlila to ko je. I to je veoma važna poruka za mlađe generacije, posebno mlađe generacije žena – oslobodite se svih stega i klišea.

Trebalo je da napunim 50 godina kako bih stekla smelost, samouverenost i hrabrost osamnaestogodišnjeg Xaviera Dolana. A to nije fer. 

BURO. Upravo svojim filmovima želite da menjate stvari, poimanje žena u današnjem svetu?

Teona: Definitivno. Buñuel – jadan Buñuel, napravi film, pa ga proteraju iz Španije, on se vrati 30 godina kasnije, napravi Viridijanu, pa ga isteraju ponovo. Ali baš kako je govorio – koja je poenta svega, ako ne kršite pravila, ako ne dajete drugačiji pogled na stvari i ako ne menjate perspektivu? Ne mogu da postojim drugačije. 

BURO. Kako je izbor za naslovnu odnosno glavnu žensku ulogu pao na Noomi – jeste li imali kasting? I kako izgleda taj trenutak kad shvatate da bi to trebalo da igra ona?

Teona: Nismo imali kasting. Dok smo kreirali lik Majke Tereze, njena buntovna priroda odmah je bila evidenta – shvatili smo da je to žena koja je bojila prostor svojim prisustvom i menjala energiju mesta u kojem boravi, da je znala dobro ko je i šta je, i da je kao takva, vrlo samosvesna, išla kroz život. Taj aspekt njene ličnosti bio mi je veoma interesantan, zapravo esencijalan i za osobu koja bi je igrala na filmu. Noomi je bila prvi izbor. Možda to iz ove perspektive zvuči čudno, kao, kakve veze imaju Noomi i Majka Tereza, ali meni je njena uloga u filmu “Muškarci koji mrze žene”, u samoj svojoj suštini, sličan liku Majke Tereze. Imala sam sreću što su u Švedskoj Noomi i njen menadžer pogledali moj film “Petrunija” i kada smo je kontaktirali, lako smo dogovorili susret. Kad smo se srele, odmah se desio taj momenat prepoznavanja, klik, i sećam se da sam, kad sam je videla, pomislila da je savršena Majka Tereza, jer je sitne građe, poput nje. Prišla sam joj, zagrlila je i rekla: “Bože moj, koliko sam srećna što konačno upoznajem ženu koja je niža od mene”. Upravo u tom zagrljaju desilo se prepoznavanje – kao Majka, Tereza je bila veoma jaka, odlučna, autoritativna, baš kao što mi, zbog njenih uloga, doživljavamo i Noomi, ali u tom momentu, kad sam je zagrlila, doživela sam je kao krhko, malo dete. Kao istorijska ličnost Majka Tereza bila je veoma jaka, ali ko može da se identifikuje sa ličnošću koja je samo jaka? Fragilnost, nežnost, slabost, i to su osnove na kojima počiva čovečanstvo. Trenutak kad sam videla tu nežnu stranu Noomi Rapace, bio je momenat kad sam znala da je ona savršena za ulogu.

BURO. Kako je izgledao rad sa Noomi? 

Teona: Noomi je kao neki good freak. Godinu i po dana je samo istraživala o liku – iščitavali smo scenario, radili na dijalogu, menjali scene, bio je to jedan dug proces – sve do momenta u kojem ona nije postala taj lik. Ona je potpuno drugi nivo glumca – ne glumi, ona je. Sećam se nekih momenata sa snimanja, kad smo isprobavali razne verzije scenarija, gde sam je u jednom trenutku pitala: „Pa dobro, šta bi sad Majka uradila?“ A kada sam gledala sve tejkove, različite varijacije istih scena, Noomi nije imala loš tejk zato što je sve vreme duboko verovala svom liku, znala je odakle on dolazi i kuda ide. Neverovatna je. 

BURO. Da li ste do sada sarađivali sa takvom glumicom?

Teona: Nisam. Nisam sa glumicom na tom nivou. Ona je kao Lamborghini. Ta posvećenost, to da ništa nije problem – samo fura napred i ima jedan jedini cilj, a to je da dođe do srži i istinitosti svog lika. 

BURO. I na ovom filmu radili ste sa scenaristkinjom Elmom Tataragić – kako izgleda vaš proces rada? 

Teona: Moji filmovi su postali bolji od kada radim sa njom. Nisam scenarista – imam ideje, znam da napišem scenu i dijalog, ali dramaturški to nije to. Dugo sam se mučila i radila filmove koji su vizuelno bili interesantni, ali su nailazili na probleme tipa – šta sam htela da kažem, gde želim da idem, a uvek želim sve da kažem… Elma mi je dala to. Mi smo veoma komplementarne, ona mi pruža direkciju, razume širu sliku, dramaturški zna tačno šta želim da kažem i da postignem svojom idejom. Našu saradnju bih opisala kao jedan divan brak. 

BURO. Šta mislite, u kojoj meri je to što ste završili master studije na prestižnoj Tisch School of the Arts uticalo na vaše svaralašvo?

Teona: Mislim da ne bih bila to što sam danas, da sam filmsku školu završila u Skoplju. To ne znači da sam bolja rediteljka zato što sam završavala škole u Americi – škola je škola, ali lično sam bila veoma frustrirana statusom quo i načinom života u svojoj zemlji, gde postoji veliki problem sa mizoginijom. Nije mi se sviđalo to što sam nejednaka sa bilo kojim dečkom i bilo mi je jasno da moram ići u beli svet da bih pronašla veću nego što je u tom trenutku nudilo Skoplje. Naravno, ta težnja ka slobodi, uticala je na to kako razmišljam o umetnosti. Da sam ostala u Makedoniji, ili bih se adaptirala, ili bih se ubila. 

BURO. Kao rediteljka koja je u svet umetnosti ušla kroz slikarstvo i grafički dizajn, zašto ste na kraju odabrali film kao svoj način izražavanja? 

Teona: Nekih 5 i po godina sam se, kao dete, bavila glumom. Sećam se da su me još tada nervirali muškarci u mojoj grupi – stalno su mi govorili šta treba da radim i da sam jednog dana, nakon snimanja neke reklame gde se nisam slagala sa instrukcijama reditelja, pazite, ja devetogodišnja klinka, došla kući i rekla roditeljima da želim da budem glavni čovek na snimanju. U Makedoniji je tada postojao amaterski klub u koji smo se učlanili dva dečaka i ja (pravili super – 8 filmove), a oni su se non-stop pitali šta ja tu, kao devojčica, radim. Još tada sam shvatila da ne mogu da preživljavam tu vrstu stresa, gde me oni stalno nešto sputavaju i stoje mi nad glavom, te sam rešila da ću se baviti nekom drugačijom vrstom umetnosti i biti sam svoj gazda. Kada sam završila fakultet zaposlila sam se u advertajzingu i dok sam radila u Saatchiju u Makedoniji snimala sam manje projekte i reklame, što mi je donelo neki vid samopouzdanja, odnosno hrabrosti da uradim ono što sam htela još sa 12 godina.

Fotografije: Ivan Blazhev, fotografije iz filma: Courtesy of Sisters and brother Mitevski Production/ Entre chien et loup