Kad je Jack Kerouac 1957. godine objavio roman Na putu, nije mogao ni da zamisli da će njegovi hektički ispisani redovi postati manifest čitavih generacija sve do danas. Kao ni mnogi drugi pisci, jelte.
A možda je pisac, ipak, negde dublje u sebi znao, tj. osećao da će priča o lutanjima, džezom obojenim noćima i neumornim traganjem za smislom odjeknuti među onima koji su želeli da pobegnu od ustaljenih normi.
Trenutak u kom su nastali njegovi romani, bio je ujedno i trenutak u kojem su se američki snovi sudarili sa realnošću sputane svakodnevice, a pobuna protiv buržujskog života pronašla svoj ritam u rečenicama njegovog romana. Hrabro je išao protiv sveta, hrabro se suprodstavljao normama i neustrašivo istraživao slobodu i sve njene prednosti i mane. Jer da, i sloboda ima svoje mane. I sloboda je uslovljena. To je na svojoj koži osetila generacija Bit kojoj je pripadao i sam pisac, generacija koja se, nakon Drugog svetskog rata našla na raskršću fiktivnom slobodom koju je sa sobom doneo kraj rata, ali i novim društvenim okvirima i pravilima koja su čekala da budu nametnuta, posebno mladima i novoj generaciji roditelja.
PUTOVANJE KAO NAČIN ŽIVOTA
Kerouac je kroz roman Na putu beležio svoj život. Njegov junak Sal Paradise (autorski alter ego) i neukrotivi Dean Moriarty (zasnovan na stvarnom liku Neala Cassadyja) putuju kroz Ameriku, dok ujedno i aktivno putuju kroz sopstvenu svest, kroz svoje iluzije i razočaranja, nadanja i želje, kroz težnju da pronađu smisao života, ali onaj smisao koji nam dolati i kada se mladost završi. Smisao nisu videli u čistom domu, uređenom dvorištu i toploj večeri. Smisao nisu pronalazili u sigurnim poslovima, u opeglanim košuljama. Nisu ih privlačile žene koje su uredno opeglanih haljina, našminkane, sa papilotnama u kosi. Naprotiv, to ih je ježilo. U takvom načinu života nisu uspevali da pronađu autentičnost. Baš kao što ni mnogi od nas, u današnje vreme, u takvom načinu života ne mogu da pronađu dašak smisla i autentičnosti. Odgovor je jednostavan, zbog čega se truditi da se uklopimo u kalupe, ako možemo da se ističemo? Jack Kerouac je pisac koji je želeo, voleo, ali i imao istinsku potrebu da se ističe.
On i Dean putovali su od New Yorka do San Francisca, od Denvera do Meksika. Obišli su Ameriku u potrazi za smislom. Mada, moje je lično tumačenje da su prosto bežali od besmisla, dok su duboko u sebi znali, ili pak osećali, da je upravo to čitava smisao ovog života.
Taj put nije bio prost, fizički put. Pomeranje sa jednog mesta na drugo. Taj put je ujedno i podjednako bio mentalni i duhovni. Obojen čežnjom da se svet ubrza, da se u tom punom ubrzanju proživi u potpunosti, bez lažnih kalkulacija, odlaganja. Bez stega koje nam društvo nameće.
Njihov način života nije bio puki eskapizam. On je, a ovo je opet moje lično mišljenje i shvatanje, bio svojevrstan društveni, ako ne i duševni eksperiment. A on je uključivao odgovor na pitanje koliko daleko možemo otići pre nego što nas stvarnost sustigne? Koliko brzo moramo voziti da bismo pobegli od egzistencijalnog straha? Automobili su dom, autostoperske avanture rituali, a svaka noć bila je nova prilika da se izgubite u haotičnoj slobodi omamljeni vrelim vazduhom koji kao da je šaputao: ovako se živi.
Samim tim, nije ni čudo što je upravo ovaj roman inspirisao čitav jedan novi društveni pokret a to je Hipi generacija. Generacija koja je, između ostalog, i pod uticajem ovog romana odlučila da čitav svoj život provede na putu, sukobljena sa besmislom u kom kao da su se kupala pre no što će odabrati da okusi slobodu. To me navodi na razmišljanje da svaka generacija, pa i ova koja je sada da kažem – aktuelna, ima isti problem, a to je problem sa sistemom koji nam je nametnut.
PRIVID SLOBODE MOŽE BITI I BORBA PROTIV SISTEMA
Kerouac i njegova generacija bili su odgovor na društvo koje je forsiralo sigurnost i stabilnost.
Amerika posle Drugog svetskog rata bila je opsednuta idejom „savršenog života“. Ali ne i oni. Oni su želeli nešto drugo: sirovu strast, džezeri su im bili idoli, poezija gorivo, a filozofija zen-budizma postala je duhovni okvir njihove pobune.
U tom kontekstu, roman Na putu bio je više od knjige, bio je poziv na buđenje. Nije slučajno da su hipici 60-ih videli Kerouaca kao jednog od svojih duhovnih predaka. Njegov prozni stil, pisan u naletima inspiracije na jednom ogromnom papiru bez prekida, odražavao je frenetičnu energiju same priče. Pisanje je, kao i život, moralo da bude spontano i slobodno.
Kasnije demonstracije koje je Hipi generacija organizovala, ali ne samo demonstracije, nego i čitav jedan novi pristup životu, bili su refleksija borbe protiv nametnutih pravila. Nije li to i danas slučaj? Mislim, danas je šta više dosta gore, ne borimo se protiv nametnutih društvenih okvira, borimo se protiv apsolutne vlasti, kapitalizma, ali i razlilitih zločina, a sve to u svojoj biti ima jednu potrebu, a to je potreba za slobodom, pravdom i prihvatanjem različitosti.
Toliko je želje u čitavom čovečanstvu da u životu pristupa slobodno, da ta želja veoma često eskalira, dovede do kolektivnih radikalnih postupaka, koji neretko s vremenom padnu u određenu zaborav, a mi se kolektivno vratimo sistemima. Zbog toga je veoma bitno zapitati se da li su demonstracije, ili radikalni društveni pokreti samo izduvni ventil društva koji će se kad-tad vratiti sistemu?
CENA SLOBODE
Ali postoji i druga strana novčića. Vratimo se zato na radnju romana. Kako godine prolaze, Sal i Dean, na putu kroz Ameriku ne nalaze odgovore koje traže. Lutanja ih ne dovodi do konačnog prosvetljenja, već do umora.
Dean, koji je u početku bio oličenje za nesputanu energiju života, postaje iscrpljen, ostavljen, gotovo tragičan lik. Sal, sa druge strane, ipak shvata da ne može večno bežati, potraga za smislom ne može trajati zauvek i svoditi se na priče kreirane na autoputu.
Na kraju krajeva, i sam Kerouac je platio određenu cenu. Njegov život posle bio je ispunjen alkoholizmom i osećajem otuđenosti. On, koji je oslobodio čitave generacije ljudi od stega konformizma i sam je ostao zarobljen u sopstvenoj nostalgiji za slobodom koju više nije mogao da živi.
U konačnici, roman Na putu ostaje jedna od najvažnijih dela 20. veka jer nije samo priča o fizičkim putovanjima, već i o onim unutrašnjim. Lutanjima, pobunama i potragama za smislom. Sve su to večite teme. Ni sam Kerouac nije ponudio konačne odgovore, ali je postavio pitanje koje i dalje odzvanja: Gde zapravo idemo i šta tražimo dok jurimo kroz život? Ma kako god nam on bio upakovan.
Možda odgovor nikada nije bio ni važan. Možda je odgovor, oduvek bilo samo – put.
Foto: Pinterest