KRISTINA KIKA JOVANOVIĆ: Nadam se da sutra donosi slobodu

Na domaćoj kulturnoj sceni Kristina KIKA Jovanović afirmisala se kao multitalentovana umetnica koja savršeno balansira između glume i pevanja. Zapažena u televizijskim, filmskim i pozorišnim ulogama (Kalkanski krugovi 3, Reži za koju je osvojila nagradu za glavnu žensku ulogu na Evolution Mallorca International Film Festival-u, Igra sudbine, Istine i laži, Sinđelići, Crni leptir …), umetničku svestranost i ljubav prema rokenrolu ostvarila je kroz saradnju sa bendom E-Play i kao voditeljka jedne od sezona muzičke emisije Tri boje zvuka.

Kao perspektivna muzičarka KIKA je prošla kroz nekoliko žanrovskih faza, pokazujući muzičku zrelost, a publika voli njene nastupe uživo jer su energični, emotivni i scenski zaokruženi – do poslednjeg detalja. Ako želite da je čujete uživo, to možete učiniti ove subote u Čumićevom sokačetu, gde nastupa u okviru Record Store Day manifestacije.

BURO. Ne pripadaš generaciji koja je slušala vinile, no, oni su među mladom publikom ponovo popularni. Praktikuješ li slušanje muzike na pločama?

KIKA: Da, nisam generacija vinila – više sam skupljala kasete, pa nakon toga CD-ove, ali se radujem slušanju ploča. Prelepo je što to nije nešto što je instant i na klik, već morate sa posebnom pažnjom da pristupite i ploči i gramofonu, a sve to povećava ugođaj slušanja i stvara poseban doživljaj. Lično, vinili me asociraju na “sporo” slušanje muzike, ”spori” život u kome stižemo da se posvetimo onome što doživljavamo potpuno i bez svakodnevne histerije. Radujem se i što ćemo na Record Store Day-u posle par meseci opet svirati pred ljudima, a super su i lokacija i povod!

BURO. Nedavno si objavila singl „Utorak“. Da li za tebe taj dan ima neko posebno značenje?

KIKA: Pa nekako mi je to bio dan koji nema nikakvo opšte poznato značenje i time zapravo ostavlja prostor da je promena moguća bilo kog dana, u bilo kom trenutku, samo je potrebno da se probudite i odlučite da je nečeg previše i da možda to više ne želite. Pesma je o onim danima, nedeljama, godinama koje se stalno ponavljaju, zato što je nama teško da presečemo. I jeste teško, ali mislim da je to i preko potrebno. Nijedna promena nije laka, ali ako se ne menjamo onda ni ne rastemo. Kada shvatimo da nešto nije dobro – jedino ispravno jeste promeniti to. Tako da ovo jeste pesma o nekoj vrsti pobede nad tim strahom, ali i razumevanje da taj proces nije ni lak ni bezbolan. Samim tim pesma ima i tu radosnu notu, nov početak, oslobađanje ali i neku melanholiju. Volim poruku koju spot šalje u kombinaciji sa pesmom.

Nijedna promena nije laka, ali ako se ne menjamo onda ni ne rastemo.

BURO. Opiši nam način na koji stvaraš – da li te inspirišu lična iskustva, fikcija ili kombinacija svega?

KIKA: Kako kad, na različite načine se dođe do pesme. Svakako, iz koje god tačke da krenem, deo mene se, i svesno i podsvesno, izrazi – tako da su uvek lične priče obučene u neko odelo – nekad i potpuno ogoljene. E sad, da li je nastala iz neke izmišljene priče, iz nekih realnih situacija, stanja, nema pravila. Nekada vidim neki prizor koji me asocira na nešto i onda misli krenu da se grupišu ili u telefonu ili na papiru, ili se javi melodija pa ona odvede do reči koja onda probudi bujicu… Nekada se pesma i sama stvori i nađe način da izađe. Nema nekog recepta, ali svaki put se iznenadim i obradujem i stvarno mnogo to volim. Lekovito je.

BURO. Tvoja muzika često balansira između melanholije i snage. Kako ostvaruješ taj balans?

KIKA: Čini mi se da u životu nikad nije samo radost ili samo tuga, već u svemu ima pomalo od svega, pa onda ta filozofija sigurno nađe način da se provuče i kroz muziku. A i obožavam dualitete u svemu.

BURO. U filmu „Frka“ tumačiš lik Nike, Srpkinje iz Osijeka. Kako si pristupila ovom liku i šta si iz te uloge ponela sa sobom?

KIKA: U početku sam mislila, na prvo čitanje, da mi je njen lik potpuno jasan i da neću mnogo kopati… Onda sam shvatila da mi nedostaje deo gde bih zaista razumela odakle dolaze sve te njene odluke i reakcije. Tek kada sam zapravo otišla tamo, radila sa ekipom, upoznala grad i ljude, odvojila se od svoje situacije, našla sam ključ i dobila odgovore. Neke stvari nije bilo lako pronaći u sebi, ali kada sam je prigrlila bila je velika radost igrati je, ali i neka tuga mi se uvukla u telo. Osvestila sam zapravo koliko spoljni faktori mogu da utiču na osobu, pogotovu ako nemamo bezbedan krug ljudi oko sebe. Ako nemamo kome da se poverimo, na koga da se oslonimo, pred kim da se ogolimo. Tužno je osećati se sam na svetu. Najvažnija lekcija filma, koja je i meni značila (pogotovu tada) je: Da ne možeš pomoći nekome ko ne želi sebi da pomogne.

BURO. Koliko je teško da paralelno vodiš dve karijere, kao glumica i muzičarka?

KIKA: U suštini mislim da je i prelepo i teško živeti kao radnik u umetnosti. Koliko ispunjava i koliko radosti, ljubavi i slobode daje, toliko je i stresno, i nestabilno i puno preispitivanja i žrtvi. Mada sve na svetu ima svoju žrtvu. Ali eto, mislim da je ta nesigurnost najveći izazov u obe branše. Sama ta dva vida izražavanja nije teško uklopiti i zapravo mislim da se dopunjuju. Mislim da je potrebno iznova nalaziti nove načine da se izraziš, potražiš, oslobodiš, bilo kroz muziku, glumu, slikanje, šta god, ta potreba postoji i mislim da je čovek biće koje ima urođenu potrebu da stvara i da se izrazi. Tako da nije težak taj deo – igre i stvaranja – težak je ovaj praktični deo gde od toga treba da se živi, a opet da ne praviš kompromise i da zadržiš i svoj integritet i moralni kompas.

Obožavam dualitete u svemu.

BURO. Da li postoji neka pesma ili uloga koja te posebno promenila ili oblikovala kao osobu?

KIKA: Za pesmu ne mogu da izdvojim jednu, ali da, svakako je muzika mnogo uticala na izgradnju mog pogleda na svet, karaktera, mislim da je zapravo uticala na mnogo toga. A za uloge, svaka otključa nešto novo, u ovoj ili onoj meri. Da li je to bolje razumevanje drugih ili spoznaja da i i ja to nešto imam u sebi, otvaranje potpuno novih sfera i razmišljanja i veza između spoljašnje i unutrašnjeg sveta, odnos akcije i reakcije, odluka i posledica, šta zapravo čini čoveka da bude takav kakav je -spoznaje su razne. Hvala Bogu imala sam sreću da sam igrala baš različite likove i da sam od svakog imala šta da pokupim. Sa svakom ulogom proces nalaženja počinje od nule. Što je na momente potpuna radost, nekada zastrašujuže, ali uvek je izazov i uvek izađem sa nekim novim otkrićima, a mislim i kao bolja osoba. Svakako imam više razumevanja i za ljude, a vremenom, i za sebe.

BURO. Tvoj vizuelni identitet u spotovima i nastupima je veoma izražen. Kako razvijaš tu estetiku i koliko ona odražava tvoju ličnost?

KIKA: Što se spotova tiče okružena sam jako talentovanim ljudima sa kojima volim da se razmaštam i do sada smo se brzo razumeli i stvarno je svaki spot na divan način ispratio atmosferu pesme a nismo opet uništili mogućnost publike da pesmi da svoje značenje. To mi je važno, da ne bude pocrtavanje već da bude dovoljno specifično a opet univerzalno i apstraktno da svako može da uzme odatle šta mu je u tom momentu potrebno. Mislim da se i u spotovima naziru crte moje ličnosti ali i svih onih koji učestvuju u stvaranju. Muzika i gluma su kolektivni poslovi, i to je lepota. Svako ko je deo ekipe apsolutno doprinosi krajnjem proizvodu i delo je uvek miks naših iskustava, ukusa, energija… A svirka je mesto gde se spajaju energije benda i publike i tu sam najsrećnija. Tu se dešava sve što se dešava, utičemo jedni na druge, povezujemo se, oslobađamo – tu sam prisutna, ispunjena i slobodna.

BURO. Da li je teško naći izdavača u Srbiji? Kako je izgledao tvoj put?

KIKA: ranije smo razmišljali o Mascomu kao izdavaču i distributeru, i sada se saradnja desila. Pomislili
smo da može da bude dobra poslovna odluka da sarađujemo za obe strane i eto nas – Objavi
smo već tri pesme u saradnji sa njima i organizovali tri uspesne svirke u klubu Sprat. Uskoro
ćemo objaviti i četvrtu pesmu koja je dosta drugačija i kojoj je izgleda došlo vreme. U svakom
smislu. Tome se isto radujem!

BURO. Šta te inspiriše van umetnosti? Postoji li nešto u svakodnevici što te pokreće? Kako vidiš ulogu umetnika danas, posebno u kontekstu društvenih promena i izazova?

KIKA: Ljubav, život, ljudi, ljubav, iskrenost, jednostavnost… Ljubav! Mislim da je umetnost način da pokušamo da prikažemo magiju života, i da iskažemo našu perspektivu i naše misli jer ne umemo to drugačije nego kroz neki vid umetnosti. Uh, dosta mi je komplikovano i u svojoj glavi da razumem i da se, sama sa sobom, složim oko toga šta mislim da je uloga umetnika danas, pogotovu u kontekstu svih ovih velikih društvenih promena. Sa jedne strane verujem da je to što umetnik stvara iznad svih trenutnih događanja, a sa druge strane sve što se događa direktno utiče na čoveka pa samim tim i na ono što stvara. Svakako mislim da je umetnik tu da se bez cenzure izražava na način na koji želi, sa potpunom slobodom, i da i jeste naš zadatak (kao radnika u umetnosti) da pokušamo da budemo što iskreniji kroz naše radove. Načini na koje se izražavamo se razlikuju, i mislim da tu svako treba da dela po svom ukusu i svojoj volji. Hajde da kazem da je uloga umetnika u društvu ista kao i uloga čoveka – da ne podilazi, da ima integritet, da sve što radi teži da bude na dobrobit a ne destrukciju, da se oslobađa straha i da prigrli i širi ljubav i da se bori za ono u šta veruje i da se trudi da bude bolji svakog dana.

BURO. U tvojim pesmama često se oseća snažna emotivna iskrenost. Kako se nosiš sa ranjivošću koju umetnost zahteva?

KIKA: Kako kad. Nekada mislim da ću odustati pa se desi neka iskra koja me ohrabri, nadahne i pogura.Sve ima svoje posledice, ta ranjivost, ili osetljivost, pruža mogućnost da se emocije osete intenzivnije,to znači i “dobro” i “loše”. Ono što je prelepo je to što sve, čak i ono negativno, može da se pretoči u nešto kreativno i da se stvori nešto novo iz toga. mislim da to i jeste pobeda nad mrakom.

View this post on Instagram

A post shared by KIKA (@kristinakikajovanovic)

BURO: Koji su tvoji planovi za naredni period?

KIKA: Mislim da ovo nije vreme koje baš podržava planove. Prosto ne znamo šta nam sutra donosi, ali se nadam da donosi slobodu. Trenutno radim na novoj muzici, u pripremi je i par projekata pozorišnih, a skoro smo i imali premijeru jako uzbudljive imerzivne predstave u novootvorenom imerzivnom pozoristu Pinecone theatre – Lucidity triptych. Možda ćemo da organizujemo i neke svirke. Sada mi možda i najviše nedostaje ta razmena energije na svirkama i to susretanje, prepoznavanje i grljenje sa ljudima. Mada se prepoznajemo i grlimo, sad već svakodnevno, i na ulicama, srce mi igra zbog toga. Novost je da sam se napokon vratila i juvelirstvu, pa pored muzike i glume, uživam i u tome. To mi isto dosta pomaže, umiruje i super je ponovo podsetiti se tog divnog zanata.

Fotografije: Studio 46