Pretraga

Da li reading challenge umanjuje radost čitanja?

Da li reading challenge umanjuje radost čitanja?

Tekst: Teodora Jeremić


Iako s vremena na vreme izlaze statistike koje svedoče da se i ne čita baš dovoljno, činjenica je da čitanje nikada nije i neće “izaći iz mode” i da spada u jednu od vrhunskih opšte prihvaćenih vrlina, koje potvrđuju obrazovanje i širokoumnost pojedinca. Uprkos tome što, recimo, serije zauzimaju jednako značajno mesto u savremenom svetu, u pogledu opšteg obrazovanja, nekako izgleda da se prednost još uvek daje knjizi i da važi neko prećutno pravilo da je vreme provedeno uz knjigu značajnije i smislenije od onog provedenog pred ekranom (koje je kao jednako zgubidanjenju), dok je čitanje ipak intelektualna aktivnost. Ništa od toga nije baš potpuno tačno, jer postoje i mogu se čitati i prilično plitka i ne preterano kvalitetna književna ostvarenja (iako je i to možda bolje nego ništa) kao što i najgluplja serija na svetu može da donese neočekivana prosvetljenja. Lično, teško da bih mogla da odlučim šta je danas “bitnije” i “intelektualnije” od ova dva, a nisam ni sigurna da li je uopšte moguće i potrebno birati.

 

 

Ljudi prave svoje liste knjiga i postavljaju sebi ciljeve za mesec, ili godinu, šta i koliko pročitati, verovatno od trenutka od kog postoje i same knjige. Međutim, Goodreads je institucionalizovao i u poslednje vreme popularizovao praksu postavljanja godišnjih književnih ciljeva. Goodreads Reading Challenge je počeo 2011. godine i brojao 149 716 članova. Ove godine, više od tri miliona ljudi je obećalo sebi, a i javno (ipak je u pitanju online platforma) da će do kraja 2019.godine pročitati u proseku 59 knjiga, što je brojka kojoj su prilično doprineli neki ambiciozniji članovi zajednice, ali ima i onih koji su obećali da će pročitati jednu ili dve. Pored Goodreadsa postoje i drugi sajtovi kao Book Riot, ili PopSugar, koji imaju svoje godišnje čitalačke izazove, kao i odeljak na Redditu gde ljudi mahom teže da pročitaju 52 knjige, to jest jednu nedeljno. Svakako, obećati je jedno, a ostvariti nešto sasvim drugo, pogotovo na mrežama i u virtuelnom svetu, pa je tako prošle godine svega 16% sveukupnih učesnika u izazovu, isti i završilo. To možda i nije najzanimljivija stvar ovog fenomena, koliko zapravo pitanje zašto sve više i više ljudi uopšte postavlja sebi čitalačke ciljeve? Zašto su pritom nerealni u zbrajanju, i zašto meriti prolazno vreme nečemu što treba da bude izbor i uživanje?

 

 

Za početak, čini se da je prvi odgovor koji se nameće, unošenje neke strukture u čitalački život. Nešto kao siguran način da ćemo zapravo pročitati ono što smo rekli. Kao što se u filmu “Book club” sastaju jednom mesečno da popričaju na temu nove pročitane knjige, koju svakog meseca predlaže druga od njih četiri, tako je i ova platforma, malo izglednija šansa da će se zapisano pročitati, a i dobra prilika za razmenu mišljenja. Kao što osnivači ovog izazova navode, jedina razlika između čitača i nečitača je ta što onaj koji čita ima plan za buduće čitanje, što samu aktivnost čini verovatnijom pošto je veoma jednostavno zapostaviti je. Zatrpani smo sadržajem, kako vizuelnim tako i pisanim, i manje više stalno kroz nešto skrolujemo i nešto čitamo, iako su to zapravo najređe knjige. Nekako kao da ne ostaje dovoljno vremena koje bi se posvetilo njima. Tako, “plan za buduće čitanje” može da bude zgodan podsetnik na to da u danu ili nedelji jednostavno treba ostaviti i posvetiti više vremena pisanom sadržaju.

 

 

Ova ideja svakako ima i svojih manjkavosti. Dostižni čitalački ciljevi mogu biti motivišući i generalno unaprediti iskustvo čitanja, ali kako Neil Lewis Jr., profesor psihologije na Cornell univerzitetu, navodi problem nastaje kada je sam cilj previše nerealističan, u kontekstu celokupnog života pojedinca, njegove svakodnevice i obaveza. To je recept da se sjajan plan u teoriji lako pretvori u noćnu moru u praksi i postane izvor frustracije. Kada se ovakvi ciljevi postavljaju preširoko i preoptimistično i ne uzima se u obzir ono što stvarno okupira naše vreme i iskače nam u svakom danu, onda se čitanje umesto aktivnosti u kojoj treba uživati, pretvara u neprijatnu obavezu i budi osećaj neuspeha.

 

 

To zapravo i jeste najblesavija stvar sa ovim izazovom. Kada smo imali lektiru u srednjim školama, ili obaveznu literaturu na fakultetu, uvek je bilo tako teško, gotovo nesnosno raditi ono što se mora. Makar to bilo i čitanje. Tako je lektira mahom ostala na silu pročitana, ili još gore nepročitana i lično sam morala dobar deo nekih kapitalnih dela, da obnovim i pređem još jednom nakon završetka škole. Svojevoljno. Dakle, dok smo izbegavali obavezne knjige za pročitati porasli smo i sada, kada konačno imamo slobodu, počeli samostalno da pravimo liste obaveznih knjiga, vraćajući sami sebe u domaće zadatke i obaveznu lektiru od koje smo želeli da pobegnemo. Biti odrasla osoba je prilično zbunjujuć koncept ako smem da primetim, no, reading challenge svakako da ima više prednosti nego mana. Možda samo treba malo izmeniti model. Umesto zacrtavanja ciljeva u brojkama i precizno određivati koje nedelje šta, možda se pre okrenuti TBR (“to be read”) tegli koju je predložila jedna učesnica izazova za strastvene čitatelje, Halle Stoutzenberger. Sledeći put kada naiđete na zanimljiv ili preporučen naslov, zapisati ga na prače papira, saviti i ubaciti u teglu. Teglu puniti u svim prilikama, i različitim žanrovima. Konzumirati metodom slučajnog izbora, kada se prethodna knjiga završi, kad god to bilo. I obavezno, uživati!

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor