Ovu knjigu sam spazila isključivo zahvaljujući koricama. Iskočila mi je u decembru kao sponzorisani post na Instagramu, a izraz nacrtane žute mačke učinio je da ga screenshotujem. Da nije bilo tog izraza, ne bih je pročitala i nije me blam da priznam da sam “sudila knjizi po koricama”. To da me nije blam je suštinski pomalo mačeća činjenica, a valjda i dokaz da sam nešto naučila od mačaka sa kojima sam živela.
Ja sam i kučkarka i mačkarka, bukvalno sam prohodala i sa jednom i sa drugom vrstom i ne volim jednu više od druge. Volim ih na različit način zbog samih njihovih priroda, ali apsolutno istim intenzitetom. Od životinja sam o životu naučila mnogo, u najmanju ruku isto koliko i od ljudi. Prihvatam da postoje ali nikada nisam razumela ljude koji vole samo pse ili samo mačke, pogotovo one koje izričito ne podnose jedne ili druge, ali dobro, da se vratim na Johna Graya i njegov filozofski traktat.
Neka vas izraz mačke na koricama ne zavara, “Mačja filozofija” je upravo to, kratka filozofska bravura. Jednostavna za čitati i razumeti i ni u kom slučaju neka self help knjižica (koje nadmeno i uobraženo prezirem), niti spisak slatkih dogodovština koji čeka da se nađe na magnetima za frižider (koje takođe u velikoj meri nadmeno i uobraženo prezirem).
Gorepomenuti screenshot sam poslala mami koja svakodnevno baza po knjižarama, da prelista i izvesti me o čemu se radi – i ona je jednako nadobudna kao i ja po pitanju self help knjiga i magneta. Kada sam otišla kući za praznike, “Mačja filozofija” me je dočekala u prugastom ukrasnom papiru, sve sa mašnom dostojnom da se njom igraju mekane šapice.
Ovih stotinak strana stiglo je na red za čitanje relativno brzo (malo sam ih i bumpovala na vrh liste). Posle prvog čitanja, nisam knjizi našla mesto na polici, već sam je ostavila na stolu i iščitavam je po delovima ponovo, kako me raspoloženje ponese.
Gray je daleko iznad izigravanja gurua ili ubeđivanja kako treba da budete „kao mačka“ (ili da pijete sok od celera, sve je to isti marketing). On jednostavno, na osnovu svoje prirodne proniciljivosti, obrazovanja ali i dara za reči, iznosi svoja i lepo posložena tuđa zapažanja koja su samo sveža alternativa nekim mislima i osećanjima u koji ljudski um po samoj svojoj nemačećoj prirodi zapada. Alternativa nam je svima potrebna, a ako mene pitate, posebno su dobrodošle one koje „nam nisu u prirodi“ tj one koje čine da iskoračimo iz sebe.
Na primer, verovatno najvažnija životna stvar koju sam naučila uz pomoć životinja (ne kažem da se to isto ne može naučiti od ljudi ali iz mog iskustva to je gotovo pa nemoguće zbog raznih komplikacija) jeste da voleti nekog znači davati nekom ono što je tom nekom potrebno, a ne ono što je potrebno nama samima. Prepoznati tuđu potrebu i osvestiti je, uprkos moru sopstvenih, nije nimalo lak zadatak. Ispuniti je, čak i kad je ne razumemo, je još viši nivo, čini mi se nedostižan mnogim ljudima. Ta moja lekcija, nije baš mačeća ali je zato ova knjiga puna onih koje to jesu.
Na samom njenom kraju, Gray daje 10 mačijih saveta za dobar život – saveta, ne zapovedi, pošto mačke ni u ludilu ne bi očekivale da ih se držimo – one su iznad sličnih beskorisnih očekivanja. Već prva na listi mogla bi mi biti zadatak za ovu godinu: „Ne pokušavajte da ubedite ljude da budu razumni“. Tu su i „Bolje je biti ravnodušan prema drugima nego osećati da treba da ih volite“, „Život nije priča“ i za kraj „Ako ne možete da naučite da živite malo više kao mačka, vratite se bez žaljenja u ljudski svet razonode“. Nismo mačke i nikada nećemo biti – ali svakako vam predlažem da u taj naš ljudski svet razonode ubacimo i ovu knjigu.
