Knjige nam donose različite protagoniste, među kojima oni koji su usamljeni nisu baš retkost. Međutim, naslovi koje smo odabrali otvaraju posebno nedokučive terene izolovanog, usamljenog uma. Postoji nešto u izolaciji i samoći što je čini neverovatnim čitalačkim iskustvom, valjda zbog činjenice da je knjiga savršeni medijum za pripovedanje ovog stanja, i jedina forma u kojoj unutrašnji dijalog izgleda neverovatno prirodno i spontano.
Predstavljamo vam pet naslova čiji protagonisti su gotovo potpuno ili potpuno sami, bilo zbog situacije, nezgodnog trenutka ili sopstvenog izbora. Neki se nadaju da će biti viđeni i prepoznati, neki žele da se utope još dublje u svoju nevidljivost i samoću, ali svaki od ovih protagonista, doneće novi pogled na pitanje samoće.
„Razdvojenost“, Katie Kitamura
U savršeno uređenom životu, koji se odvija po planu, protagonistkinja, potpuno pasivna koja nema ime, prijatelje, ni sopstvene želje, koja je čak odabrala da bude prevodilac zbog “potencijala za pasivnost”, odlazi u Grčku da se pozabavi pitanjem svog razvoda. Tačnije, da pronađe muža koji ju je iznenada ostavio, i rekao joj da “ne kaže nikome” što se prvenstveno odnosi na njegove roditelje. Opsednuta potragom za njim i pod teretom ideje da ostane tiha po ovom pitanju, junakinja u svom traganju odlazi na grčko ostrvo. Ne dobija nikakve konkretne informacije, jer konkretno i ne pita, i čini se kao da niko ne želi da joj objasni gde je Christopher nestao. Priča o savremenom otuđivanju, usamljenosti, i gubljenju sebe u drugome.
„Pan“, Knut Hamsun
Svi Hamsunovi romani su na neki način usamljenički i oda Norveškoj i severu, ali „Pan“ zauzima posebno mesto, između ostalog i kao prvi roman kojim je stekao svetsku slavu. Pukovnik Thomas Glahn, lovac i nekadašnji vojnik, živi potpuno sam u kolibi u šumi sa psom Aesopom. Nakon što upoznaje Edvardu, ćerku prodavca iz lokalnog grada, između njih se rodi ljubav ali ni jedno od njih ne razume prirodu ljubavi ovog drugog. Pomalo neuhvatljive ljubavi, ali u suštini čovek i lepota prirode koja nam nedostaje ovih dana. I predivni, predivni opisi. „Svuda je bila tišina i mir. Ležao sam i gledao kroz prozor, do duboko u noć. U te sate je neka vilinska svetlost lebdela nad zemljom i šumom, sunce je zašlo i obojilo vidik jarkocrvenom svetlošću, nepomičnom kao ulje. Nebo je na sve strane bilo otvoreno i čisto; zagledan u to bistro more, činilo se da ležim licem u lice sa krajem sveta“.
„Stranac“, Albert Camus
Meursault je verovatno prvo ime koje vam pada na pamet kada se kaže usamljen, otuđen, izolovan glavni lik. I s razlogom, jer je njegov lik toliko pažljivo istkan, a on toliko udaljen i od sebe i od drugih da pitanja apsurdnosti života, zločina, tuge, bola, dobijaju uz njega potpuno novi smisao, pardon besmisao. Meursault ubija „Arapina“ bez nekog preteranog razloga, i bez neke preterane griže savesti, kao što i bez neke preterane tuge izjavljuje da mu je umrla mama. Bezosećajna udaljenost od sveta i protagonista antiheroj koji nastavlja da fascinira i čitaoce i pisce do te mere da je 2013. alžirski pisac Kamel Daoud napisao knjigu „Istraga Mersoa“ pisanu iz perspektive brata „Arapina“.
„Tajanstveni plamen kraljice Loane“, Umberto Eco
Yambo, glavni junak, se nakon infarkta budi sa još jednom posledicom. Amnezija. Seća se svake knjige koju je pročitao, svakog filma koji je odgledao, čak i u najranijem uzrastu, zna Pitagorinu i ostale teoreme, ali kada je reč o njemu samom, tu više ne zna ništa. O poslu kojim se bavi (prodavac knjiga), o svom braku, o svom karakteru, o svom detinjstvu, porodici. Na nagovor svoje supruge, odlazi na imanje svog dede u Solari, gde potpuno osamljen pokušava da sklopi priču o sebi kroz naslove novina, omote ploča, knjige koje bi mogle da mu pomognu da definiše i priseti se ko je. Prilično podcenjen Ecov roman, koji je pravo parče meditacije nad prošlošću koje nam je ovih dana potrebno, i sjajno štivo za sve one koji u poslednje vreme imaju pojačanu potrebu da čeprkaju po starim fotografijama i stvarima. Univerzalna priča o potrazi za izgubljenim vremenom.
„Hronika ptica navijalice“, Haruki Murakami
Masivno delo, koje dnevnički prati život Toru Okade, i sastoji se iz tri knjige. Prva, “Kradljivica svraka” prati Okadu tokom juna i jula 1984. godine. Druga, “Ptica kao prorok” opisuje Okadin period života od jula do oktobra 1984. godine, a treća “Lovac na ptice” oktobra 1984. do decembra 1985. Toru Okada kreće u potragu za svojom ženom i njenom mačkom ali se tom prilikom upoznaje najrazličitijim misterioznim stranicima od Malte do gospođe Muškatni oraščić Akasaka, i dok mu s jedne strane svi na neki način pomažu, na drugi mu skreću pažnji i ne olakšavaju činjenicu da zapravo nema pojma gde mu je žena. Sve priče se nadovezuju jedna na drugu, likovi i glavni junaci se isprepliću i na svoj osoben način, a knjiga je posebno snažna jer u svim tim susretima Okada je u svom problemu istinski sam. Najsnažniji delovi upravo i jesu kada vodi unutrašnje dijaloge sam sa sobom, gledajući se u ogledalo i pitajući koji deo njegovog postojanja je san, a koji stvarnost.
