Na Venecijanskom bijenalu sam bila dva puta, 2011. i 2013. godine. Ovu dužu pauzu pravila sam uprkos velikoj blizini Venecije mojoj letnjoj lokaciji. Za to nemam boljeg opravdanja osim da citiram jedan dokument u kom je u opisivanju umetnosti Allena Kaprowa pametno izneto da “umetnost konačno postaje sekundarna u odnosu na more, prijatelje i svakodnevnicu”. Elem, pošto još uvek nije leto, a umetnost i putovanja jesu najbolje opcije za beg od Beograda, sopstvenog overthink-ovanja, u krajnjem slučaju i sebe, nekoliko dana pred otvaranje ovogodišnjeg Bijenala rešila sam da se moj povratak mostri desi upravo sad. U roku od minut našla sam prevoz, smeštaj, spakovala kofer i stigla u Veneciju.
Za one koji nisu bili ili ne znaju kako funkcioniše Venecijansko bijenale umetnosti – dela su izložena na dve lokacije, u parku Đardini i na Arsenalu, u nekadašnjem skladištu ratne opreme. U njima se nalaze nacionalni paviljoni (ukupno ih je 89 ove godine, pojedini su smešteni u različite objekte po samom gradu), kao i centralni paviljon i delovi glavne izložbe za koju je zadužen gostujući kustos. Ove godine se na toj poziciji našao Ralf Rugof, direktor londonske Hayward galerije, koji je izložbi dao odgovarajuće ime „Da živite u zanimljivim vremenima!“ („May You Live in Interesting Times“). Za razliku od prethodna dva puta, moja ovogodišnja poseta Bijenalu podrazumevala je boravak tokom trodnevnog otvaranja na koje možete da uđete samo sa pozivnicom ili odgovarajućom akreditacijom. Samim tim, posetioci se u mnogo čemu razlikuju od publike koja dolazi u narednih šest meseci trajanja izložbe.
Ukratko, otvaranje Bijenala izgleda tako što se neprekidno krećete kroz masu ljudi od paviljona do paviljona, neretko čekate zaista ogromne redove za ulazak, onda čekate red za WC, onda čekate red za kafu, onda čekate red za sendvič, onda sretnete pola Beograda, što je u redu ako želite da sretnete pola Beograda, dok sam ja uglavnom samo htela da sretnem Jamesa Francoa. Velike su šanse da u tom lutanju okolo naletite i na otvaranje neke postavke u jednom od paviljona, pa tu dobijete priliku i da se napijete Aperol šprica o trošku neke države bez čekanja reda (u mom slučaju je to bio Luksemburg). Generalno, Aperol i proseko zamenjuju vodu na otvaranju Bijenala i svakako je lakše stići do njih.
Dakle, otvaranje podrazumeva konstantno kretanje u gužvi, koju između ostalog čine top lica umetničkog sveta i tržišta, umetnici koji učestvuju ili ne učestvuju na bijenalu, galeristi, teoretičari, kritičari i novinari. Deo ekipe koja dolazi zaista liči na karikature umetničkog kruga ljudi kakve možete da vidite u američkim serijama poput „Girls“. Na neki način izložba postaju i sami posetioci, a bijenale umetnički fashion week. Neverovatan je broj apsolutno genijalnih komada odeće koje sam videla tokom ova tri dana i koje bih vrlo rado posedovala. Istovremeno su prisutne, po mom mišljenju diskutabilne, novije modne tendencije mlađeg hipsterskog umetničkog sveta – nešto slično trenutnoj Balenciaga i Vetements estetici, odnosno kombinacije “užasi postmoderne + devedesete” koje bih najradije nazvala “kako da se obučeš kao blejač sa klupice ispred zgrade za 7000 eura”. Većina posetilaca otvaranja je ipak zaista fenomenalno skockana, tako da sam prvog dana bijenala obilazeći po najgorem pljusku Đardine, koji imaju daleko lošiji program od Arsenala, ostala fasciniranija modnim kombinacijama nego umetnošću.
U slučaju da rešite da se uputite na Venecijansko bijenale u narednih šest meseci, ovo su dela koja smatram da ne treba da propustite. Počeću sa svoja tri apsolutna favorita: Litvanski paviljon, Hito Steyler i umetnički duo Sun Yuan i Peng Yu.
Ovogodišnje dobitnice Zlatnog lava, glavne nagrade Bijenala za najbolji paviljon, su tri litvanske umetnice Rugilė Barzdžiukaitė (rediteljka), Vaiva Grainytė (spisateljica) i Lina Lapelytė (kompozitorka). Njihovo delo „Sun & Sea – Marina“ stoji negde između savremene umetnosti, opere i pozorišta i podseća na dela kakva bi se mogla videti na Bitefu i sličnim festivalima. „Marina“ podrazumeva plažu na kojoj operski pevači leže dok nam u stihovima iznose duhovite tekstove o svom životu i letovanju. Publika ih posmatra odozgo, naslonjena na drvenu ogradu na kojoj se mogu pronaći transkripti pesama radi lakšeg praćenja predstave. Izvođenje traje osam sati, a tokom bijenala igraće je jednom nedeljno, samo subotom, tako da ukoliko idete na bijenale planirajte taj dan jer ovo delo zaista vredi videti. Ono jeste na neki način sporo i naizgled se ne dešava mnogo, ali je zapravo prepuno sitnica koje pri svakom pogledu na različite delove plaže možete da uhvatite. Dole su deca koja jedu sladoled, devojčice koje paralelno pevaju i crtaju, par koji igra šah, kuče koje laje. Sve te radnje prate jednu veću priču o globalnom zagrevanju i klimatskim promenama koje uništavaju ovaj svet, koja vam nije sasvim direktno rečena. „Sun and Sea“ govori o procesu koja se upravo tako dešava, sporo i neprimetno, dok se ljudi dosađuju i leže, a tlo im gori pod nogama.
Rad je daleko od društveno angažovane umetnosti koja je samo to i ništa više, vizuelno je perfektno urađeno, savršeno osvetljeno i osmišljeno do najsitnijeg detalja. To što su autorke upravo tri mlade umetnice je samo šlag na torti. Zanimljivo je i da će tokom trajanja Bijenala publika moći da učestvuje u samom izvođenju, ukoliko ste spremni da izdvojite najmanje tri sata, ponesete peškir i prilegnete na veštačku plažu pored ostalih aktera.
Nemačka umetnica Hito Steyler za Bijenale je uradila video instalaciju „Ovo je budućnost“(„This is the Future“) koja podrazumeva sobu ispunjenu video panelima okačenim na konstrukciju koja podseća na građevinske skele kroz koje se provlačite kako biste ih sve videli. Narativ je fokusiran na imaginarne biljke iz budućnosti, kakve je predvidela veštačka inteligencija, a čiju suštinu umetnica u radu preispituje. Njen stav je da je naše potpuno verovanje veštačkoj inteligenciji pogrešno i da niko i ništa zapravo ne može predvideti budućnost bez obzira na to što se ljudi kroz čitavu civilizaciju trude da to urade. Na videima koje prati odlična elektronska muzika, za koju su zaslužni Kassem Mosse i Kojey Radical, gledamo digitalno cveće koja se u krug rađa, cveta, pa vene, dok im ženski glas robota sličan onom koji ima Siri pridodaje različite fiktivne karakteristike i društvene, medicinske i političke svrhe koje poseduju.
Dva rada koja su me potpuno “oduvala” dela su kineskog umetničkog dua Sun Yuan i Peng Yu. Rad koji se nalazi u centralnom paviljonu u Đardinima duhovitog naslova „I Can’t Help Myself“ (za koji mislim da ima dvostruko značenja “ne mogu sebi da pomognem” i “ne mogu da se suzdržim”) podrazumeva ogromnu staklenu kocku, poput nekakvog kaveza, u kojoj se nalazi robot-mašina koja skuplja, a potom i razmazuje po staklu i prostoriji farbu nalik krvi. Moj prvi utisak je bio nešto sličan osećanju koje sam imala kao mala kada sam išla da gledam majmune u zoološkom vrtu. Osećaj da gledam u nešto što je Drugo, ali čega se u ovom slučaju za razliku od majmuna – plašim. Dominira osećaj nelagode, a opet oduševljenja, kao i utisak da ste u nekom sci-fi filmu. Nalazite se pred nečim što je očigledno veće i jače od vas, nepoznato, nepredvidio i potencijalno opasno. Interesantno je da ovakav efekat kod ljudi proizvodi jedno umetničko delo koje je u krajnjem slučaju bezopasno, ali ipak sugeriše na razne mogućnosti koje neminovno dolaze. Mašina je napravljena tako da imitira životinjske i ljudske pokrete, samim tim deluje još življe i realnije. Neosporan je i osećaj da robot u svakom trenutku može da razbije staklo i približi vam se. Ukratko, pred vama se nalazi nešto što i jeste budućnost.
Drugi rad ovog umetničkog para nalazi se u Arsenalu i nosi naziv „Draga/i“ („Dear“). Delo, koje je meni prvobitno ličilo na scenografiju Harry Pottera, podrazumeva stolicu koja se nalazi u staklenoj kocki sličnoj onoj u kojoj je robot. Stolica je urađena tako da podseća na carske iz starog Rima, ali i na onu sa spomenika Linkolnu u Vašingtonu. Iz nje viri gumeni bič, nalik na zmiju, koji se nakon mirovanja od oko 5-10 minuta pokreće i agresivno udara u staklo ostavljajući fleke i miris gume za sobom. Gornja strana kocke nije pokrivena, tako da bič leti i izvan nje, stvarajući utisak da u svakom trenutku može da vas zvekne. U svakom slučaju Sun Yuan i Peng Yu pokazali su na bijenalu nešto satirično, pametno, novo, drugačije, bioničko i “direktno iz budućnosti”.
Od ostalih favorita izdvojila bih i rad „Data Verse“ japanskog muzičara i umetnika Ryoji Ikeda koji je za ovogodišnje bijenale uradio audio-vizuelno delo velikih dimenzija. Prikupljajući informacije iz institucija poput CERNA i NASE, umetnik je digitalizovao i vizuelizovao podatke koji istražuju ideju o reprezentaciji prostora i svemira. Videe prati odgovarajuća minimalistička i elektronska muzika. Ako poput mene niste ekspert za ove oblasti, verovatnoća je da ne možete do kraja ni da razumete sve ono što gledate, ali vas samo delo usisa napadajući vaša čula. Nešto drugačiji rad istog umetnika u centralnom paviljonu Đardina „Spectra III“, podrazumeva hodnik osvetljen belim neonima koji gotovo da vas zaslepljuju dok hodate. Hodnik je poslužio i kao dobra pozadina za Instagram fotografije, pošto ga na ovoj društvenoj mreži relativno lako možete pronaći.
Kada posle višečasovnog obilaženje izložbe naiđete na neku video projekciju ili instalaciju na kojoj još i postoji prostor za sedenje ili još bolje ležanje, ostaćete verovatno i duže nego što se planirali. U slučaju da je i sam video rad dobar – dobili ste klasičan džekpot. Meni se u trenutku umora odlično našao rad mladog američkog umetnika Alexa Da Corte nazvan „Rubber Pencil Devil“. U narandžastoj sobi osvetljenoj sa dve različite nijanse neonki, prikazuje se 57 kratkih video klipova ukupnog trajanja 3 sata. Intenzivnog su kolorita, puni različitih simbola potrošačkog društva, likova iz popularne kulture, humora i dobrog saundtreka. Sve to upućuje na satiričan portret savremene Amerike.
Vizuelno mi se dopala i postavka umetnice Daige Grantine pod nazivom „Saules San“ u paviljonu Letonije na Arsenalu. Njene instalacije podrazumevaju nežne, pastelno obojene forme sačinjene od različitih materijala poput metala, drveta, pamuka i sintetike. Umetnica je kombinujući ove materijale stvorila od njih nove forme koje, prema rečima kustoskinja, vraćaju na jednu od osnovih karakteristika umetničkih dela – da stvore alternativni jezik koji ide van granica reči i priča.
Da pokušam da sumiram: ove godine na Bijenalu ima zaista veliki broj osrednje, pa čak i loše umetnosti (neke paviljone ne treba ni komentarisati). Po mom mišljenju, izložba bi bolje funkcionisala bez pola od izloženih dela, ali ipak ono što je dobro je toliko dobro, doslovno izvanredno, da apsolutno vadi prosek.
Ipak, neki od izbora dela za Bijenale poput rada „Naša barka“ („Barca Nostra“) su veoma upitni na više nivoa. Naime, na Arsenalu je tačno prekoputa kafeterije postavljen ogroman brod koji je pre 4 godine potonuo na putu između Libije i Italije, na kom je život izgubilo oko 1100 izbeglica. Umetnik Christoph Büchel koji stoji iza ovoga “rada” nazvao je brod spomenikom savremenih migracija. Smatram da bi taj isti brod, kao podsetnik na užase koji se svakodnevno dešavaju mnogim ljudima, mogao drugačije da funkcioniše ispred nekog parlamenta ili organizacija vezanih za ljudska prava, ali u kontekstu umetničke smotre, ta svrha se gubi i na kraju postaje samo nešto neukusno osmišljeno i bez poštovanja prema tim žrtvama. Dok ljudi pored piju proseko ili slikaju selfije sa brodom neznajući o čemu se radi, dolazi do potpune banalizacije nečijih života i tragedija, a to prosto tako ne treba da bude.
Svakako, veće su verovatnoće da ćete sa Bijenala izaći sa pozitivnim utiscima i da ćete imati priliku da se susretnete sa nekim potpuno novim umetničkim pojavama. Dominantan je utisak neosporne veze između tehnologije i umetnosti, veze čija nas dela tek očekuju. Kao pozitivnu, vidim i činjenicu da se u nekim trenucima nisam osećala kao da sam u toku sa novim tendencija savremene umetnosti (a nije kao da nemam baš nikakve veze sa ovom oblašću). Ovogodišnje Bijenale pruža makar i mali uvid u ono što tek dolazi. Iako je izloženo samo dva ili tri rada vezana za virtualnu realnost i holograme, samo njihovo prisustvo dovoljno je da vam otvori prostor za razmišljanje o tome šta sve od toga tek može da se napravi. U određenim momentima, mogla sam jasnije da vidim šta je ono što predstavlja budućnost umetnosti, a to ipak nije nešto što mi se često dešava.
Ja sam se, sada već standardno, intuitivno najviše “lepila” za dela koja su stvorile umetnice, ali čak sam i tu primetila nešto drugačije: manjak potrebe za političkim statementom da je upravo žena kreirala neko delo. Određeni pogled na svet i senzibilitet izlaze iz samog dela, ali nije eksplicitno rečeno da se radi o umetnicama i to je ravnopravnost za koju se iskreno nadam da u bliskoj budućnosti neće morati da se dovodi u pitanje.
Što se tiče pitanja da li bih opet išla na Bijenale – uvek, na otvaranje Bijenala – nisam sigurna. Poseta ovakvom tipu događaja ume da bude naporna sama po sebi, izložba je ogromna i vaš mozak prima neverovatnu količinu informacija u kratkom roku. Ne vidim zašto bi guranje kroz masu ljudi i konstantno čekanje u redovima otežavalo stvari, osim ako ne idete iz nekih ličnih ili poslovnih razloga u ovom terminu.
58. Bijenale umetnosti u Veneciji „Da živite u zanimljivim vremenima!“ otvoreno je do 24. novembra, isplanirajte putovanje i uhvatite delić tih nadolazećih vremena pre ostalih, zaista vredi.
